Библиотека Уредник: Александар Драмићанин Агарта Х. П. Блавацка ТАЈНА ДОКТРИНА Синтеза науке, религије и филозофије  Том ИИИ Окултизам метапхyсица Београд 2013 Наслов оригинала: Х. П. Блаватскy ТХЕ СЕЦРЕТ ДОЦТРИНЕ Вол. ИИИ – Оцултисм Цопyригхт © 2013. за српско језичко подручје Метапхyсица, Београд Превод: Александар Ђусић Редакција превода, предговор, коментари и објашњења: Александар Драмићанин Што се тиче оног што можете да чујете од других, који многе убеђују да душа, када се једном ослободи тела, нити подноси неко зло нити је свесна, знам да сте довољно упућени у доктрине, које сте делом примили од предака а делом искусили у светим дионизијским оргијањима, да бисте поверовали у то; јер, мистични симболи су добро познати нама који припадамо Братству. Плутарх Проблем живота је сам човек. Магија, или, боље речено, Мудрост, напредно је знање о моћима човековог унутарњег бића, чије силе су божански изливи, као што је интуиција увиђање њиховог извора, односно порекла, а иницијација увођење у то знање... Почињемо са инстинктом, а завршавамо свезнањем. А. Вајлдер 7 Предговор õ Енигма Трећег тома Тајне доктрине и Магнум Опус Хелене Петровне Блавацке  Када је, 1897. године, Ани Бесант у Лондону објавила Тајну доктрину 3, Окултизам, бројни теозофи изразили су сумњу да је у питању оригинални Блавацкин рукопис, већ су сматрали да је у питању компилирани материјал из рукописне заоставштине оснивача Теозофског друштва. У новије време, главни експоненти таквог гледишта били су Џефри А. Барборка (Геоффреy А. Барборка) у књизи Х. П. Блаватскy, Тибет анд Тулку, и Борис Зирков, уредник сабраних дела Х. П. Блавацке. Док је Барборка изричито сматрао да дело које је изашло у редакцији Ани Бесант није онако како га је замислила Блавацка, Зирков је био још радикалнији у ставу јер је тврдио да је оригинална Тајна доктрина 3 „нестала без трага”, да она „никад није угледала светлост дана”, па чак и да се „никад није налазила међу њеним папирима”. Читалац трећег тома Тајне доктрине, који стиче прилику да на овим просторима проучава поменуто дело сто шеснаест година после њеног првог издања, вероватно ће се наћи пред великом загонетком кад се суочи са овим сазнањем. Шта сад то треба да значи? Да ли чита оригинални Блавацкин рукопис или туђи, можда редакторов? Што се тога тиче, поштоваоци Блавацкине идеје могу да буду спокојни у духу – у питању је изворна ауторкина мисао, једнако дубока, надахњујућа, грандиозна, самосвојна, ма како именовали ово дело. У последњој четвртини књиге читалац има прилику да упозна практичну мудрост оствареног учитеља, велике душе, у облику рада са ученицима путем 8 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам школе за езотеријску обуку, из чега ће му бити потпуно јасно зашто је Блавацка највећи езотерик модерног доба, али и један од највећих езотерика укупно узев. Оно што читамо код Успенског, у књизи У потрази за чудесним, све је већ садржано у последњем кварталу овог дела. Велики адепт, Гурђијев, са подсмехом се осврнуо на књигу Тајна доктрина, али сад кад имамо могућност да је читамо, видимо да се целокупно његово учење, у основним начелима, заснива управо на њој. Очигледно да ни велики адепти нису имуни на сујету, која, као ароматичан зачин, даје егозитичну драж њиховој личности. Међутим, ништа људско не би требало да нам буде страно, јер и велики адепти, колико можемо да сагледамо, мимо све духовне узвишености, поседују и зрнце обичне људскости у себи. Да се вратимо енигми нашег дела. У првом тому Тајне доктрине, Космогенеза, Блавацка најављује трећи и четврти том, с тим што изричито каже да је: „Трећи том потпуно завршен, док је Четврти у скици”, али да јој „не треба пуно времена да и њега доведе до краја”. Како се односити према овом исказу а да се не стави у сумњу огромни углед који је ауторка заслужено стекла? Да ли неко може да каже да је она олако написала те ретке? Наиме, да је нешто довршила, а заправо није. Тешко је прихватити тако нешто. Ако је довршила, то би морало да постоји у њеној рукописној заоставштини. Међутим, према тврдњи поменуте групе теозофа, испоставило се да тог дела нема. Ако га нема, поставља се логично питање – где је? Ипак, постоји могућност и да се природа проблема не сагледава на правилан начин, па се зато лута по лавиринту сумње. Тако мисли Данијел Х. Колдвел (Даниел Х. Цалдwелл). У свом спису Мит о „изгубљеном” трећем тому Тајне доктрине (Тхе Мyтх оф тхе „Миссинг” Тхирд Волуме оф Тхе Сецрет Доцтрине), он сматра да је у публикованој књизи, у редакцији Ани Бесант, оригинално садржан рукопис који је Блавацка наговестила у првом тому Тајне доктрине, и то су првих 430 страница књиге. Да не увлачимо читаоца у замршену, и не много занимљиву, причу коју излаже г. Колдвел, али суштина је у томе да су се међу теозофима појавила различита тумачења одређених Блавацкиних исказа везаних за рад приликом настајања Тајне доктрине као целокупног дела. По њему, трећи том Тајне доктрине, дакле првих 430 страна, требало је заправо да буде први, али је Блавацка променила концепцију дела па је дошло до инверзије, те је на тај начин оно што је требало да буде прво постало треће, и вице верса. 9 Предговор Друго нешто су знаменити мислиоци оног времена, међу којима су бројни од њих били учене перјанице теозофског друштва, као што је Мид (Г. Р. С. Меад), највише замерали овом делу, а то нија била фамозна неаутентичност, већ недовољна езотеричност одређених поглавља, на првом месту оног о Буди. Сматрали су, дакле, да је Тајна доктрина 3 по својој езотеријској есенцији испод нивоа Тајне доктрине 1 и 2, те би се пре могло сматрати да је она проширена верзија Разоткривене Изиде, у којој Блавацка није имала дозволу да изнесе езотеријске истине које је обелоданила касније. Уредник ове едиције, и поред поменутих ауторитативних индигнација, сматра да ће читаоци, без обзира на степен квалификација, чак и поглавље о Буди, а о другима да и не говори, пронаћи неисцрпну ризницу духовних драгуља ретке драгоцености. Све су то надахнути радови, који на потпуно другачији начин сагледавају природу феномена који играју тако важну улогу у нашим животима. Ми их обично перципирамо из школских уџбеника и конвенционалних студија утемељених на позитивистичким основама. Међутим, то су дводимензионалне скице сложених мандала које не могу да изразе богатство и дубину испреплетаних симбола, те њихове закучасте односе и значења. Отуд је и „егзотерично” поглавље о Буди, макар и у појединим одељцима, колосално по својим дубоким увидима који читаоцу разгрћу велове иза којих може да сагледа скривену стварност. Ипак, да се не заглављујемо на споредном колосеку, ово дело треба сагледати у перспективи целокупног Блавацкиног опуса, а он је монументалан. Да би се о томе писало потребно је начинити посебну студију. Ми немамо капацитет да то урадимо, него ћемо у кратким цртама изложити величину тог опуса и његов значај. Кад говоримо о опусу, тад не мислимо изричито на писане радове, већ на дела у ширем смислу, као што је оснивање Теозофског друшта, покретање часописа, социјални рад, предавања, едукација, борба за права потлачених, политичке слободе и слично. Кад је мадам Блавацка, заједно са пуковником Олкотом и Вилијамом Џаџом, основала Теозофско друштво у Њујорку, 1875. године, она је већ пропутовала већи део света, упознала многа његова чуда и била иницирана у бројне култове, верске заједнице и тајна друштва како у Африци (Египат), затим на Блиском истоку (Сирија, Палестина), Далеком истоку (Персија, Индија, Монголија, Тибет) тако и на северу (Сибир), затим у Русији (Кавказ и Татарија) и Јужној Америци 10 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам (Мексико, Перу). Према сведочењу њених савременика и биографа, Блавацка је била посвећена у више од осамдесет култова широм света! Она, дакле, није била књишки езотерик, библиотечки мољац који из старих књига са прашњавих полица преписује магијске формуле, већ се напајала са извора живе воде. Зато њен литерарни израз има снагу личног сведочења о дубљим нивоима стварности, и то је разлог што је бројни ауторитети сматрају једним од највечих езотерика новог доба. Већ 1877. године Блавацка публикује Разоткривену Изиду у два тома. Овај период карактерише пораст материјализма у свету. Једна догма (материјалистичка наука заснована на чулима, чији је објекат проучавања свет материје – дарвинизам, марксизам) смењује другу (институциналну, формализовану религију). Ипак, за разлику од XВИИИ века и првог дела XИX, када су на крилима Француске револуције и просветитељске филозофије, научници, филозофи и мислиоци разних фела бесомучно прогањали Цркву и њене догме, већ у другој половини XИX века, када су сагледали да њихови темељи нису тако чврсти како се до тада мислило, да је индуктивни метод непотпун и ускоуман, етабилирана наука је постала толерантна према институционалној религији, па је чак стала и да пактира са њом, по свему судећи због миленијумског ауторитета који није било тако једноставно поткопати. Временом су наука и црква, мало по мало, почеле да иду руку под руку. Обликована је идеја еволутивног прогреса ка материјалном изобиљу и просвећености људског рода, па су све умне и духовне снаге биле упрегнуте ка остварењу тог циља. Сваком појединцу се обећавала његова порција среће. Да не заборавимо, уз то, и печење на трпези. Свет је добио уставне државе, скупштине, грађанске законе, обавезно школство, универзитете, фабрике, болнице, установе, индивидуалне слободе, дакле оне предуслове потребне за трајну срећу и мир човечанства. Притом се веровало да ће временом, са даљим развојем науке, све ићи у правцу савршенијег подешавања добро утемељеног модела. Претходне епохе су окарактерисане као детињство човечанства. Епоха рационалне филозофије и науке је, пак, зрело доба човечанства, врхунац природне еволуције. Вероватно се та зрелост најбоље огледала у два светска рата, у стотинама милиона мртвих и уништењу без преседана у људској историји. Међутим, појавила се Разоткривена Изида која је љуљала и тресла ове хуманистичке основе. Она је, између осталог, била критика савремене науке и институционалне религије. Науке зато што је материјалисти­ 19 УВОД õ Заблуде о Древној Мудрости  Предмети овог тома: 1. указивање на езотеријске алегорије и симболизам код старих аријевских, грчких и других значајних филозофа; 2. доказивање да кључ тумачења, који је поставио источњачки хиндубудистички канон окултизма, одговара хришћанским јеванђељима и древним египатским, грчким, халдејским, персијским и јудеомојсијевским списима  Учењаци поричу скривено значење унутар древних списа  Оријентири које су о филозофији и природним наукама оставили древни средњовековни учењаци  Посвећеници и тајно знање уграђено у мистерије  Само посвећеник може да схвати Платоновог „Тимаја”  Без „Кључа” није могуће тумачење било које свете књиге  Амоније – оснивач неоплатонске школе  Оријенатлно порекло Питагориних и Платонових доктрина õ „Моћ припада ономе који има знање”, то је древна истина. Знање – први корак који укључује способност разумевања истине, разлучивања стварног од лажног – намењено је онима који су, пошто су се ослободили предрасуда и савладали своју људску сујету и себичност, спремни да прихвате сваку истину када им се покаже и докаже. Но, таквих је веома мало. Већина суди о неком делу поводећи се за предрасудама критичара, који су пак више вођени популарношћу или непопуларношћу писца, него недостацима и вредностима самог дела. Због тога се може очекивати да ће овај трећи том, изван теозофског круга, наићи на још хладнији пријем од претходна два. У данашње време ниједна тврдња не може да буде подвргнута поштеном суђењу, па чак ни саслушању, уколико њени аргументи нису у складу са прописаним и прихваћеним истраживањем, како би остала унутар строгих граница званичне науке или ортодоксне теологије. 20 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам Наше доба је чудан изузетак. Оно је превасходно материјалистичко, али је исто толико и побожно. Наша књижевност, савремена мисао и такозвани напредак крећу се тим двема паралелним линијама – тако неумесно различитим а ипак подједнако популарним и ортодоксним, свака на свој начин. Онај који се усуди да повуче трећу линију, као спојницу помирења између постојеће две, мора да буде итекако спреман на најгоре. Његово дело ће искасапити критичари, исмејати чанколизи науке и цркве, погрешно цитирати противници и одбити побожне библиотеке. Након задивљујуће јасних и научно заснованих тумачења које пружа езотерични будизам, те бесмислено погрешна схватања старе религије мудрости (будизам), у такозваним културним друштвеним круговима, представљају одличан пример тога. Могуће је да су послужили као опомена чак и оним теозофима који, прекаљени малтене доживотном борбом у служби своје ствари, нити су плашљиви на перу нити имало стрепе од догматске уображености и научничког ауторитета. Но, шта год да теозофски писци учине, ни материјализам ни доктринарна побожност никада неће поштено размотрити њихову филозофију. Њихове доктрине ће бити систематски одбациване, а теорије оспораване чак и као „радне хипотезе” које се данас непрестано смењују. За заступника „анималне” теорије наша космогенетска и антропогенетска учења су у најбољем случају „бајке”. Јер за оне који би хтели да избегну сваку моралну одговорност, сигурно је згодније да прихвате да потичемо од заједничког мајмунског претка и да у тупавом безрепом павијану виде брата, него да допусте очинство предака, „синова божјих”, чиме би морали да признају за брата изгладнелог становника неке сиротињске четврти. „Одступите!”, вичу побожњаци. „Никада нећете успети да од честитих хришћана који иду у цркву начините езотеријске будисте!” Право говорећи, ми немамо жељу ни да покушамо да доведемо до таквог преображаја. Али то не може и неће спречити теозофе да кажу оно што имају, нарочито онима који, супротстављајући се нашој доктрини модерне науке, не чине то ради ње саме, него ради тога да би обезбедили успех њихових приватних хобија и самовеличања. Уколико не можемо да докажемо многа наша гледишта, ни они то не чине ништа боље; ми ипак можемо да покажемо како су, уместо изношења историјских и научних чињеница – за пример онима који, слабије упућени од њих, очекују да научници обаве умовање и формирају њихова мишљења – напори већине наших учењака, по свему судећи, усме­ 21 Увод рени искључиво на обарање и уклањање древних чињеница, или на њихово извртање како би послужиле као подупирачи за њихова вајна гледишта. То неће бити учињено у духу мржње, па чак ни критиковања, јер ауторка спремно признаје да су већина оних за које сматра да греше неизмерно ученији од ње. Међутим, велика ученост не искључује пристрасност и предрасуде, нити икога штити од уображености. Напротив. Ипак, и поред свега, само да бисмо доследно одбранили сопствене тврдње, тј. изнели доказе о древној мудрости и њеним узвишеним истинама, намеравамо да ставимо наше „велике ауторитете” на пробу.  Један кључ за све свете књиге Заиста, уколико се не усвоји мера опреза на основу које се не би унапред износиле извесне примедбе на темељне тврдње изложене у овој књизи – примедбе које се износе позивајући се на ауторитет овог или оног научника, кад се ради о езотеричном карактеру свих архаичних и древних филозофских радова – оне ће још једном бити оспорене, па чак и ољагане. Једна од основних намера овог тома је да укаже на то да су у делима старих Аријеваца, Грка и других значајних филозофа, као и у светим списима других народа, присутне снажна езотерична алегорија и симболика. Наш следећи циљ је да покажемо да је кључ за њихово тумачење, онакав какав нам је пружио источњачки хиндубудистички канон окултизма – једнако подесан за хришћанска јеванђеља, као и за древне египатске, грчке, халдејске, персијске, па чак и за јеврејскомојсијевске књиге – морао да буде заједнички за све народе, без обзира на одступања у њиховим методима и егзотеричним заблудама. Те тврдње силовито побијају неки од најистакнутијих учењака нашег доба. У својој књизи Единбуршка предавања (Единбургх Лецтурес) проф. Макс Милер (Маx Мüллер) је одбацио ту основну тврдњу теозофа излажући да хиндуистичке шастре (свети списи) и пандити (учењаци) нису ништа знали о таквој езотеричности.1 Један учени 1 Ни већина данашњих пандита не зна ништа о езотеричној филозофији пошто су изгубили кључ за њу, па ипак, уколико је искрен, ниједан од њих не би порекао да су Упанишаде, а нарочито Пуране, алегоричне и симболичне, као ни то да у Индији и данас постоје неки врло истакнути учењаци који би, када би то хтели, могли да 22 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам зналац санскрита нашироко је излагао како ни у Пуранама ни у Упанишадама нема никаквог скривеног значења, ни езотеричне материје или „заслепљености”. Кад се има у виду да реч „упанишад” у преводу значи „тајна доктрина”, таква изјава је у најмању руку чудна. Сер М. Моније Вилијемс (М. Мониер Wиллиамс), пак, има исто такво гледиште кад је у питању будизам. Он Гаутаму Буду сматра противником сваког вида езотеричних учења. Наводно их он лично никада није поучавао! За све такве „претензије” на окултно знање и „магијске моћи” заслужни су потоњи архати, каснији следбеници „Светлости Азије”! Проф. Б. Жове (Б. Јоwетт), опет, подједнако презриво прелази сунђером преко „бесмислених” неоплатонских тумачења Платоновог Тимаја и Књига Мојсијевих. Један познати професор грчког нас уверава да у Платоновим Дијалозима нема ни дашка оријенталног (гностичког) духа мистицизма, као ни било чега сличног тој науци. Најдаље је отишао асириолог, проф. Сајс, који упорно тврди да се у рукама асириолога налазе „кључеви и објашњења” асирских плоча и књижевности клинастог писма, мада не пориче да ти текстови поседују скривено значење: „Многи свети списи... тако су написани да су разумљиви само посвећеницима.” Он изјављује да савремени научници поседују кључеве за тумачење езотеричних записа „које чак ни иницирани (халдејски) свештеници нису поседовали”. Дакле, по научном схватању наших савремених оријенталиста и професора, наука је у доба египатских и халдејских астронома још увек била у повојима. Панини, највећи светски граматичар, није био упућен у вештину писања. Исто тако ни Господ Буда, нити било ко у Индији до 300. г.п.н.е. Највеће незнање владало је у доба индијских ришија, па чак и у доба Талеса, Питагоре и Платона. Мора да су теозофи сујеверне незналице кад могу да говоре оно што говоре упркос толиким ученим доказима! Добија се утисак да је од настанка света постојало само једно доба стварног знања на земљи – садашње доба. У магловитом праскозорју, у сивом освиту историје, стоје бледе сенке славних старих мудраца. Они су безнадежно тапкали у потрази за правим значењем сопствених мистерија, чији дух је нестао не откривши се хијерофантима, већ је чамио негде у свемиру све до појаве посвећеника у модерну наупонуде кључ за таква тумачења. Они такође не одбацују стварно постојање Махатми – посвећених јогина и мистика – чак ни у овом добу калијуге. (Нап. ауторке) 23 Увод ку и истраживање. Зенит светлости спознаје тек сада је стигао до „свезнања” које се, попут неке Пенелопе, башкарећи се на блиставом сунцу индукције, подухвата задатка да поставља „радне хипотезе” и гласно полаже право на свеопште знање. Зар онда није свима јасно да је, сходно садашњим погледима, знање старог филозофа, а каткад и његових директних следбеника у протеклим столећима, увек било бескорисно за свет и безвредно за њега самог? Јер, као што је толико пута са много речи било објашњено, док су древни ришији и мудраци ходали далеким и јаловим пределима мита и празноверја, средњовековни учењак, па чак и просечни научник из осамнаестог века, увек су били мање или више спутани њиховом „натприродном” религијом и уверењима. Тачно је да постоји општа сагласност да су неки стари и средњовековни учењаци, попут Питагоре, Платона, Парацелзуса и Роџера Бекона (Рогер Бацон), праћени мноштвом славних имена, заиста оставили немали број оријентира над драгоценим мајданима филозофије и неочекиваним налазиштима физике. Па ипак, њихове конкретне ископине, топљење злата и сребра и брушење драгог камења, све је то ништавно према стрпљивим напорима савременог човека од науке. Зар није његова неупоредива генијалност заслужна што је неуки и до данас обмањивани свет доспео до правилног знања о стварној природи космоса и човека, као што је откривено у механичким теоријама физичара, у складу са строго научном филозофијом?  Претпоставке морају да буду проверене Пре наше образоване епохе наука је била пуки назив, а филозофија обмана и замка. Сходно скромним тврдњама једног савременог стручњака за праву науку и филозофију, дрво знања је тек сада изникло из јаловог корова сујеверја, као што се прелепи лептир помаља из ружне гусенице. Према томе, не постоји ништа због чега би требало да будемо захвални својим прецима. Давнашња поколења су у најбољем случају припремила и нађубрила тло, а савремени људи су посејали семе знања и одгајили љупко биље звано чиста негација и испразно безбоштво. Међутим, теозофи не деле такво мишљење. Они понављају оно што су рекли и пре двадесет година. Није довољно говорити о „неодрживим 34 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам Да бисмо то учинили морамо да изнесемо меродавније исказе од наших властитих, и да изложимо доказни материјал других научника, истакнутих као што је и др Жове, ако не и истакнутијих стручњака у својим областима, како бисмо их употребили за потпуно побијање аргумената оксфордског региус професора грчког. Нико не пориче да је Платон био ватрени обожавалац и следбеник Питагоре. Исто тако је неоспорно, што сама грађа показује, да је он с једне стране наследио његове доктрине, а с друге црпео његову мудрост из истих извора.1 А Питагорина учења су до сржи оријентална, па чак и браманска, јер је тај велики филозоф увек указивао на Далеки исток као извор из којег је црпео своје знање и своју филозофију; Колбрук (Цолеброоке), пак, показује да је Платон исто то признао у својим Посланицама, и наводи да је он своја учења преузео „из древних и светих доктрина”. [Асиат. Транс., И, 579] Осим тога, и Питагорине и Платонове идеје исувише се подударају са индијским системима и зороастријанизмом да би ико ко је иоле упућен у те системе могао да посумња у њихово порекло. Уз то: Пантен,2 Атенагора и Климент били су темељно упућени у Платонову филозофију и схватали су њену суштинску сагласност са оријенталним системима. [Неоплатонизам и алхемија, стр. 4] Историја Пантена и његових савременика може да пружи кључ за платонске, а у исти мах и за оријенталне елементе који у јеванђељима тако упадљиво преовлађују над јеврејским светим списима. 1 л’Хистоире Цритиqуе ду Гностицисме, од М. Ј. Матера, професора Краљевске академије у Стразбуру. Он каже: „У Грчкој, код Питагоре и Платона откривамо прве састојке (оријенталног) гностицизма.” (Први том, стр. 48. и 50.) (Нап. ауторке) 2 Свети Пантен (око 200. г. н. е.) био је хришћански теолог који је око 190. основао Катехитску школу у Александрији. Ова школа је била најстарија катехитска школа и имала је значајну улогу у развоју хришћанске теологије. Пантен је био стоички филозоф који је живео и поучавао у Александрији. Преобратио се у хришћанство и отада је настојао да своју нову веру помири са грчком филозофијом. Најпознатији ученик му је било Климент Александријски. Према Еузебију из Цезареје служио је као мисионар у Индији где је пронашао изоловане хришћанске заједнице. (Нап. уред.) 35 Поглавље И Уводни преглед õ Траг знања посвећеника води до четврте коренске расе õ „Заштитници” Кине õ Путовања Марка Пола у централну Азију õ Абецеда магије õ Исток – земља знања и учености õ Магија стара колико и човек õ Древни народи неговали су магију до највишег ступња õ У тајној доктрини налазе се Алфа и Омега универзалне науке õ Окултисти и њихова древна наука лагано добијају потврду õ Гноза тајног братства још увек цвета õ Учени кабалисти широм Европе и Америке õ Свесно и несвесно чаробњаштво õ Црна магија и хипнотизам õ Бела магија и црна магија õ Постојање тајне универзалне доктрине и њени практични магијски методи нису фикција õ Посвећеницима који су стекли моћи и трансцендентално знање може уназад да се прати траг све до четврте коренске расе од нашег властитог доба. С обзиром да мноштво тема којима се ваља позабавити не допушта увођење једног таквог историјског поглавља, које би, мада историјско по чињеницама и својој истинитости, црква и наука унапред одбациле као хуљење и измишљотину, ми ћемо се само дотаћи те теме. Наука самовољно брише на десетине имена древних јунака, напросто због тога што је у њиховим животима исувише присутан елемент мита; црква инсистира на томе да библијске поглаваре треба сматрати за историјске личности, и назива својих седам „звезданих анђела” „историјским изворима и заступницима Створитеља”. И једна и друга су у праву, пошто обе налазе моћног саучесника који ће им држати страну. Људски род је у најбољем случају жалосно стадо панургијских 36 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам оваца1 што слепо следи водича који му у датом тренутку одговара. Људски род – или барем највећи његов део – не воли да мисли својом главом. Он доживљава као увреду чак и незнатнији позив да накратко искорачи из старих, добро утабаних стаза и да, самостално промишљајући и одлучујући, ступи на нови пут. Дајте му да реши неки непознат и неуобичајен проблем, и уколико се његовим математичарима тај проблем не допадне по изгледу па одбију да се њиме позабаве, маса која није вична математици бленуће у непознату величину и безнадежно се уплести у разне иксеве и ипсилоне, а потом кренути да разбије у парампарчад незваног нарушиоца њене интелектуалне нирване. Ваљда тиме може да се објасни лак и необичан успех римске цркве у преобраћању номиналних протестаната и слободних мислилаца, којих је много, али се никада нису потрудили да самостално размишљају о најзначајнијим и сложеним питањима човекове унутарње природе. А опет, уколико не треба марити за чињеничне доказе, записе сачуване у историји, црквена црномагијска проклињања и чаробњака из омраженог Каиновог рода, испоставиће се да су наши напори заиста слабашни. Када већ скоро две хиљаде година једна скупина људи непрекидно подиже глас против црне магије, онда се намеће нужан закључак да уколико црна магија заиста постоји, мора да је ту негде и њена супротност – бела магија.  Заштитници Кине Лажни сребрњаци не би могли да постоје да нема правог сребрног новца. Природа је двојака у свему чега се лати, и то црквено прогањање још одавно је морало да отвори очи јавности. Колико год путници могли да буду склони томе да изврћу чињенице о необичним моћима којима су неки људи обдарени у „незнабожачким” земљама; колико год они тежили да наметну погрешна тумачења тих чињеница, те – да употребимо стару изреку – „да белог лабуда назову црном гу1 Панург је личност из Раблеовог Пантагруела, а означава особу која мисли да може да учини шта пожели, то јест ради се о „свемоћној” будали. Панургијске овце означавају лаковерне људе који слепо следе таквог свог водича макар их он водио у пропаст, као што стоји у епизоди овог ненадмашног романа. (Нап. уред.) 37 Уводни преглед ском” и да га убију, ипак мора да се узме у обзир чак и сведочење римокатоличких мисионара када се закуну у истинитост својих исказа. Исто тако, њихово сведочење о постојању таквих моћи не може да се занемарује само зато што су склони да у појавама одређене врсте виде посредовање Сатане. Јер шта они, на пример, кажу о Кини? Мисионари који су много година провели у тој земљи и озбиљно изучавали све чињенице и веровања која би могла да се испоставе као препреке за њихов успех у вршењу преобраћења, и који су се упознали са свим езотеричним обредима, како службене религије тако и разних секти – сви се они заклињу у постојање одређене групе људи до којих не може да допре нико осим цара и одабране свите високих званичника. Пре неколико година, пре рата у Тонкингу1 , пекиншки надбискуп је поводом извештаја неколико стотина мисионара и хришћана написмено послао у Рим повест која је била саопштена двадесет и пет година раније и потом често навођена у клерикалним новинама. У њој пише да су ти мисионари и хришћани проникли у мистерију одређених службених изасланстава која су цар и владајуће снаге слали у опасним временима своме Шеуу и Киуају, како их је народ звао. Шеу и Киуај, објашњавали су, били су заштитничка божанства планина, обдарена чудесним моћима. „Неуке” масе их сматрају за заштитнике Кине, а добри и „учени” мисионари за оваплоћење ђаволске силе. Шеу и Киуај су људи који припадају стању бића другачијем од стања обичног човека или стања у којем су се налазили док су били заоденути у своја тела. Они су растеловљене душе, духови и утваре, које и поред тога живе у реалном облику на земљи и бораве у сигурности планина, неприступачни свима сем онима којима дозволе да их посете2 . Неке испоснике на Тибету мештани, с којима ови не желе да комуницирају, зову и Ла, тј. духови. Шеуи Киуај, који уживају највише поштовање цара и филозофа, као и конфучијанаца који не верују у „духове”, 1 Рат ограниченог дејства између Француске и Кине, који се водио од августа 1884. до априла 1885. године, зарад контроле Тонкинга у северном Вијетнаму. (Нап. уред.) 2 Ова и друге чињенице могу да се пронађу у Кинеским извештајима мисионара и у делу кинеског бискупа монсињора Делапласа (Делаплаце) „Анналес де ла пропагатион де ла Фол”. (Нап. ауторке) 38 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам напросто су Лохани – велики зналци који живе у потпуној самоћи у својим непознатим склоништима. Но, и кинеска искључивост и сама природа као да су се удружиле против европејске радозналости и – како се то искрено сматра на Тибету – скрнављења. Славни путник Марко Поло био је Европљанин који је вероватно најдубље продро у унутрашњост тих земаља. Можда је сада прилика да поновимо оно што је о њему било речено 1876. године. „Једна покрајина у пустињи Гоби, заправо област независне Татарије и Тибета, пажљиво се чува од страних упада. Они којима је дозвољено да пропутују њоме под нарочитим су надзором извесних представника врховне власти, при чему су се додатно обавезали да спољном свету неће саопштавати никакве податке о местима и људима које обиђу. Али, упркос тог ограничења, несумњиво постоје бројни извештаји о истраживањима, пустоловинама и открићима који би се читали са занимањем. Пре или касније ће доћи време када ће грозни пустињски песак предати своје дуго закопане тајне и тада ће заиста доћи до ненаданог сузбијања наше модерне сујете. Марко Поло, смели путник из тринаестог столећа, каже: ‘Житељи Пашаија1 велики су стручњаци у чаробњаштву и опаким вештинама.’ А његов учени издавач додаје: ‘Тај Пашаи, или Удјана, био је домовина Падме Самбаве, једног од главних поборника ламаизма, тј. тибетанског будизма, и великог мајстора мађије. Доктрине Сакје, с обзиром да су преовлађивале у Удјани у стара времена, вероватно су биле снажно обојене шиваитском магијом, и Тибетанци још увек тај предео сматрају класичним подручјем чаробњаштва и враџбина.’ ‘Стара времена’ су иста као ‘савремена’, и што се тиче магијских пракси ништа се није променило изузев што су постале још езотеричније и тајанственије, као што се и предострожност посвећеника повећава сразмерно путниковој радозналости. ХиуенТсанг каже о тамошњим житељима: 1 Предели који се налазе негде између Удјане и Кашмира, како верује пуковник Јул, преводилац и издавач Марка Пола (И.X75). (Нап. ауторке) 39 Уводни преглед ‘Ти људи (...) су наклоњени изучавању магије, али се њиме баве без нарочитог жара. За њих је познавање магијских формула постало обичан професионални посао.’1 Нећемо побијати ову тврдњу часног кинеског путника. Штавише, спремни смо да допустимо да су у седмом столећу неки људи од магије заиста правили професионални посао, као што ово и данас раде неки људи, али свакако не прави посвећеници. Поред тога, тешко да је будизам још тада продро у Тибет, чија племена су била огрезла у магију Бона – преламаистичке религије. Човек попут ХиуенТсанга, побожан и одважан, који је стотину пута ризиковао живот да би стекао ту срећу да види Будину сенку у пећини у Пешвуру, не би безразложно оптужио добре ламе и монашке чудотворце за „прављење професионалног посла” од показивања магије путницима. Гаутамин налог, садржан у његовом одговору краљу Прасенађиту, свом заштитнику, који га је замолио да изведе нека чуда, мора да је био стално присутан у свести ХиуенТсанга. ‘Силни краљу’, рекао је Гаутама, ‘ја не поучавам своје ученике закону говорећи им: ‘Пођите, свеци, и пред очима брамана и домаћина изводите чуда својим натприродним моћима већа од оних која било који човек може да изведе.’ Када их учим закону, кажем им: ‘Свеци, живите тако да тајите своја добра дела, а показујете своје грехе.’’ Потакнут извештајима о магијским представама које су видели и забележили путници свих епоха по Татарији и Тибету, пуковник Јул је дошао до закључка да су ти староседеоци сигурно „владали целокупном енциклопедијом савременог спиритуализма”. Духалде спомиње између осталих њихових магија и вештину да својим призивањима материјализују у ваздуху обличја Лао Цеа [кинеског филозофа] и својих божанстава, те да постигну да оловка пише одговоре на питања а да је нико не пипне. [Књига о сер Марку Полу, И, 3X8] Споменута призивања обављају се у религијским мистеријама у њиховим светилиштима; уколико се обављају на други начин, или у сврху зараде, сматрају се мађијама, врачањем и строго су забрањена. А вештина навођења оловке да пише без додира била је позната и примењивана у Кини и другим земљама пре хришћанске ере. У тим земљама је то елементарна магија. Када је ХиуенТсанг пожелео да обожава Будину сенку, није се обратио ‘професионалним чаробњацима’, него снази сопственог 1 Воyаге дес Пелеринс Боуддхистес. Вол.1. Хистоире де ла Вие де ХиоуенТхсанг, етц., традуит ду цхиноис ен францаис, пар Станислас Јулиен. (Нап. ауторке) 46 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам а уз то је доста времена провео проучавајући магију египатских свештеника [Диог. Лаерт., у ‘Демоцрит. Вит.’]. Скоро деведесет година од стотину и девет колико је живео, тај велики филозоф је вршио експерименте и записивао их у књигу која је, према Петронију [Сатyриц, ИX. 3], проучавала природу – чињенице које је лично проверио. Налазимо, такође, да он није само испољавао неверицу и потпуно одбацивао чуда, него је доказивао да се свако од чуда које су очевици потврдили догодило, и могло да се догоди, због тога што су сва, па и она најневероватнија, била извођена у складу са ‘скривеним законима природе’. [Плиније, Хист. Нат] (...) Додајмо томе да су Грчка, ‘каснија колевка уметности и науке’, и Индија, колевка религије, биле, а једна од њих је то још увек, посвећене изучавању и упражњавању магије – и ко ће се онда дрзнути да посумња у њено достојанство као метода проучавања и њену темељитост као науке?” [Разоткривена Изида, И, 512] Ниједан прави теозоф неће то учинити пошто као члан нашег великог оријенталног друштва несумњиво зна да источњачка тајна доктрина садржи у себи алфу и омегу свеопште науке; да у њеним нејасним текстовима, испод раскошне, мада можда преобилне симболике, лежи скривени камен темељац, као и тачке ослонца целокупног старог и савременог знања. Тај камен, који је спустио Божански градитељ, данас је одбачен од стране исувише људских радника, зато што је човек у свом фаталном материјализму изгубио свако сећање не само на своје свето детињство, него и на своју младост у којој је био један од градитеља, када су „јутарње звезде заједно певале, а божји синови клицали од радости” након што су утврдили мере за темеље земље – да употребимо дубоко симболичан и поетски језик Јова, арапског посвећеника. Но, они који су још увек у стању да у свом најдубљем бићу начине места за Божански зрак, и који стога прихватају податке светих наука са неопходним поверењем и понизношћу, добро знају да се у том камену који остаје закопан налази апсолут филозофије, која је кључ за све оне тајанствене проблеме живота и смрти од којих барем неки сигурно могу да се објасне у овим књигама. õ õ õ 47 Уводни преглед  Окултизам мора да победи Писац је живо свестан огромних тешкоћа које искрсавају при бављењу тако дубоким питањима, и свих опасности тог задатка. Мада човекову природу вређа када се истина жигоше као превара, видимо да се то свакодневно догађа и, да зло буде веће, пристајемо на то. Зато што свака окултна истина мора да прође кроз такво оспоравање а њени поборници кроз мучеништво пре него што буде коначно прихваћена; иако чак и тада пречесто остаје: Круна Наизглед златна, а ипак само трнов венац. 1 Истине које се заснивају на окултним мистеријама ће на сваког читаоца који може да их схвати имати хиљаду оних који ће их жигосати као подвале. То је сасвим природно, а једини начин да се тако нешто избегне био би да се окултиста придржава питагорејског „завета ћутања” и да тај завет обнавља сваких пет година. У противном ће културно друштво – чије се две трећине сматрају обавезним да верују да је, још од појаве првог посвећеника, једна половина човечанства варала и обмањивала другу половину – несумњиво бранити своје наследно и обичајно право да каменује уљеза. Оним добронамерним критичарима који с великом спремношћу износе данас чувени Карлајлов (Царлyле) аксиом о његовим сународницима, по којем су у питању „већином будале” (претходно се побринувши да себе свакако уврсте у једине срећне изузетке од тог правила), ово дело ће дати снагу и додатну убедљивост тужној чињеници да је људски род напросто састављен од ниткова и идиота. Али то и није толико важно. Одбрана окултиста и њихове древне науке полако али сигурно делује у самом срцу друштва, свакога сата, дана и године, у виду две огромне гране, два залутала огранка на стаблу магије – спиритуализма и римске цркве. Чињеница врло често утире себи пут кроз коров измишљотина. Попут големог удава, заблуда у најразличитијим видовима опкољава људски род, настојећи да у свом смртоносном стиску угуши сваку тежњу 1 Цитат из дела Рај поново стечен (Парадисе Регаинед) енглеског песника Џона Милтона (Јохн Милтон, 1608–1674) (Нап. уред.) 48 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам ка истини и светлости. Међутим, заблуда је моћна само на површини, а окултна природа је спречава да продре дубље; јер управо та окултна природа окружује читав свет, у свим правцима, не остављајући ни најтамнији угао неиспитан. И, било неким феноменом или чудом, удицом духа или бискуповим жезлом, окултизам мора да победи пре но што садашње раздобље дође до „Шанијевог (Сатурновог) троструког седам” западног циклуса у Европи, другим речима – пре краја 21. столећа. Заиста, тло давне прошлости није јалово, оно се само одмарало. Стабла светих храстова древних Друида још увек могу да пуштају изданке из својих сасушених грана, да се препороде и почну нови живот, попут оне шаке кукуруза из саркофага мумије старе 4000 година, кукуруза који је, када је посејан, изникао, порастао и „дао одличну жетву”. Зашто да не? Истина је необичнија од бајке. Она може било ког дана, крајње неочекивано, да докаже своју мудрост и испољи презир према нашем добу, потврђујући да тајно братство збиља није изумрло са Филалетејцима из последње еклектичке школе, да гноза још увек успева у свету и има мноштво поклоника, мада непознатих. Све ће се то постићи тако што ће један или више великих Учитеља посетити Европу и разобличити кривотворитеље и клеветнике магије. Таква тајна братства спомињали су поједини знаменити писци, а о њима се говори и у Мекензијевој (Мацкензие) Краљевској масонској циклопедији. Писац, у лице милиона оних који то поричу, смело понавља оно што је речено у Разоткривеној Изиди: „Уколико су [посвећеници] били сматрани за измаштане ликове неког романописца, то је само помогло ‘браћипознаваоцима’ да лакше остану у тајности. (...) Сен Жермени и Каљостри овога столећа, научивши горку лекцију из клеветања и прогањања у прошлости, данас следе другачију тактику.” [Оп. цит., ИИ, 403] Те пророчке речи написане су 1876., а потврђене 1886. године. И поред тога, поново кажемо: „Постоје бројна мистичка братства која немају ништа са ‘цивилизованим’ земљама; и управо у њиховим непознатим заједницама скривене су тајне прошлости. Ти ‘зналци’ би могли, када би то хтели, да положе право на необично порекло и да покажу проверљиве документе који би објаснили многе тајанствене странице како из духовне тако и из све­ 49 Уводни преглед товне историје.1 Да су кључеви за хијератичке текстове и тајну египатског и хиндуистичког симболизма били познати хришћанским оцима, ови не би дозволили да иједан споменик из старина остане неосакаћен. [Ибид.] Међутим, у свету постоји и друга врста посвећеника, који такође припадају братству и који су моћнији од свих оних који су познати лаицима. Многи међу њима су лично пријатни и добронамерни, чак понекад чедни и побожни као појединци, међутим, у својим заједничким тежњама, као себично и пристрасно удружење са непопустљивом жестином и одлучношћу, они морају да буду сврстани међу зналце црне магије.  Црна магија на делу То су наши савремени римокатолички „оци” и свештеници, који су највећи део хијератичких списа и симбола2 одгонетнули након средњег века. Сваки такав зналац вештине – стотину пута упућенији у тајни симболизам и старе религије него што ће наши оријенталисти икада бити, право оличење препредености и промућурности – чврсто држи кључеве у стиснутој шаци, одлучан да тајна не буде лако откривена уколико може да помогне у томе. У Риму, као и широм Европе и Америке, постоји више веома вичних кабалиста него што се уопште претпоставља. Отуда су потпуно јавна „братства” „црних” посвећеника моћнија и опаснија за протестантске земље од мноштва источњачких окултиста. Људи исмевају магију! Људи од науке, физиолози и биолози, ругају се моћи па чак и веровању у постојање онога што се у народском говору зове „врачање” и „црна магија”!? Археолози имају свој Стоунхенџ у Енглеској са хиљадама његових тајни, и његовог близанца Карнака у Бретањи, па ипак нико од њих није ни посумњао шта се током последњег века догађало у њиховим криптама и тајанственим нишама и буџацима. Штавише, они чак и не знају за постојање таквих „магијских 1 То је тачно оно што се неки од њих и спремају да ураде, а многе „тајанствени одломци” из духовне и световне историје дотакнуте су на овим страницама. Друго је питање да ли ће њихова објашњења бити прихваћена. (Нап. ауторке) 2 Хиератикон, грчки, са значењем свештенички спис. (Нап. уред.) 50 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам дворана” у свом Стоунхенџу, у којима се одвијају чудесни догађаји увек када је нови обраћеник на помолу. У Салпетријеру је вршено на стотине огледа, као и од стране вештих хипнотизера у њиховим кућама. Данас је доказано да неке осетљиве особе – било мушкарци или жене – када им стручњак који утиче на њих нареди да изврше одређену ствар у трансу – од испијања чаше воде до симулираног убиства – пошто се врате у уобичајено стање, изгубе свако памћење на те заповести – „сугерисане”, како то савремена наука каже. И поред тога, у одређеном тренутку субјект је, мада свестан и потпуно будан, принуђен неком неодољивом силом унутар себе да уради оно што му је хипнотизер сугерисао; о чему год да се ради и колико год да траје утврђени период времена, субјект то чини под утицајем особе која њиме управља снагом воље, као што змија успева да држи птицу опчињеном док је на крају не натера да јој сама ускочи у отворене чељусти. Па и горе од тога, јер птица је свесна опасности; она се опире колико год да је беспомоћна у својим крајњим напорима, док се хипнотисани субјект не буни, него као да својевољно следи сугестије и глас. Ко је од наших европских људи од науке, који верују у такве научне експерименте – а врло је мало оних који још увек сумњају у њих и који се не осећају убеђенима у њихову реалност – ко је од њих, питамо, спреман да призна да је то црна магија? Па ипак, то је право, непорециво и стварно опчињавање и чаробњаштво из давнина. Мулу Курумбе из Нилгирија не поступају другачије када настоје да униште непријатеља, нити Дугпе из Сикима и Бутана знају за моћније средство него што је воља. Само што код њих та воља не делује на махове и са трзајима, него са потпуном сигурношћу, и не зависи од пријемчивости „субјеката” и њихове подложности утицајима. Када одабере жртву и ступи са њом у везу, Дугпин „флуид” сигурно ће наћи свој пут, пошто је његова воља неизмерно снажније развијена од воље европског експериментатора – самоуког, ненадзираног и несвесног чаробњака са научним циљем – који нема представу о (нити верује у) разноврсности и моћи древних метода коришћених за развијање те снаге од стране свесног чаробњака, „црномагијаша”, било да је са истока или запада. А сада се поставља отворено и недвосмислено питање: зашто се неки фанатични и ревносни свештеник, који жуди да преобрати одабраног имућног и утицајног члана друштва не би за остварење свог циља послужио истим средством као и француски лекар и експериментатор када утиче на свој субјект? Савест римокатоличког свештеника је по свој 51 Уводни преглед прилици мирна. Он лично делује без себичног циља, искључиво ради „спасавања душе” од „вечног проклетства”. По његовом мишљењу, уколико у томе има неке магије, онда је то богоугодна, похвална и божанска магија. Таква је моћ слепе вере. Према томе, када нас честите и уважене особе беспрекорног карактера, које се налазе на високом друштвеном положају, уверавају да постоји мноштво добро организованих удружења међу римокатоличким свештеницима која, под изговором савременог спиритуализма и медијумства, одржавају сеансе ради преобраћења путем сугестије, непосредно или на даљину – ми одговарамо: „Знамо то”. И када нам се, поврх тога, каже да се ти поповихипнотизери, кад год пожеле да стекну утицај над неком јединком или јединкама које су одабрали за преобраћање, повлаче на извесно место под земљом које су одредили и освештали у ту сврху (тј. ради обредне магије), и да тамо, образујући круг, шаљу удружену снагу воље у правцу те јединке, и понављањем тог поступка стичу потпуну власт над својом жртвом – ми поново одговарамо: „Сасвим могуће”.  Црна магија и хипнотизам Ми заправо знамо да је пракса таква било да се обредна магија и зачаравање врше у Стоунхенџу или негде другде. Кажемо да нам је то познато из личног искуства, а и по томе што је неколико ауторкиних најбољих и најдражих пријатеља на тај начин било несвесно привучено римској цркви под њену „милостиву” заштиту. И зато нам је преостало једино да се саосећајно насмејемо незнању и тврдоглавости оних заведених људи од науке и просвећених експериментатора који, мада верују у способност др Чаркота (Цхарцот) и његових следбеника да „зачарају” своје пацијенте, не налазе ништа боље од презривог осмеха кад год се пред њима спомену црна магија и њена моћ. Опаткабалиста Елифас Леви (Елипхас Леви) умро је пре него што су наука и Медицински факултет Француске прихватили хипнотизам и деловање путем сугестије у својим научним огледима, а он је то најавио двадесет и пет година раније, у свом делу Догме ет Ритуел де ла Хауте Магие у поглављу „Лес Енвоутементс ет лес Сортс”: 58 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам Међутим, када упореди овај исказ са једним другим мишљењем истог аутора, наиме да: „Ум једног критичара треба везаних руку и ногу да се држи чињеница и да пусти да га оне одвуку где год им се хоће.” [Етудес Хисториqуес] човек осети олакшање. Када су, поврх тога, та два исказа поткрепљена трећим једног славног академика, који изјављује да: „Пристрасност мора да буде протерана из науке.” [„Мемоари” прочитани на Ацадемие дес Инсцриптионс дес Беллес Леттрес, 1859. године] онда нема много разлога за бојазан. Нажалост, М. Ренан први крши то златно правило. Сведочење Херодота – названог, ван сваке сумње саркастично, „оцем историје”, јер кад год се савремена мисао не слаже са њим, његове тврдње бивају одбачене – трезвена и озбиљна уверавања у филозофским причама Платона и Тукидида, Полибија и Плутарха, па чак и одређени искази самог Аристотела, све се то без разлике склања у страну кад год се заплићу у оно што савремена критика воли да сматра митом. Прошло је већ неко време откако је Штраус објавио дефиницију мита.  Шта је мит? Присуство натприродног елемента или чуда у некој причи је поуздан знак да је у њој присутан мит; и то је правило критике које је прећутно усвојено од стране сваког савременог критичара. Но, да почнемо са питањем шта је то мит? Нису ли нам стари писци јасно рекли да та реч значи предање? Није ли латинска реч фабула, легенда, синоним за нешто што је испричано као да се догодило у праисторијским временима, и не мора обавезно да буде измишљено? Уз такве самодршце критике и деспотске владаре какви су већина француских, енглеских и немачких оријенталиста, нема краја залихама историјских, географских, етнолошких и филолошких изненађења у предстојећем столећу. У филозофији 59 Савремена критика и стари класици су извртања од скора постала тако уобичајена да више ништа не може да пренерази јавност. Један учени мислилац је већ изјавио да је Хомер био напросто „митско оваплоћење епопеје”, 1 док други тврди да је Хипократ, Ескулапов син, „пука фантазија”, да Асклепијаде, без обзира на то што су живеле седамсто година, могу на крају да се испоставе као чиста „измишљотина”, да је „град Троја (супротно мишљењу др Шлимана) постојао само на мапама”, итд. Па зашто онда после свега тога свет не би био наведен да сваку историјску личност из старих времена сматра за мит? Да Александар Велики није био потребан филологији као маљ за разбијање браманских хронолошких тврдњи и он би одавно постао само „симбол припајања” или „дух освајања”, као што је већ предложио један француски писац. Голо порицање је једино средство које је преостало критичарима. То је за неко време најсигурније уточиште последњих скептика. За оног који безусловно пориче, напор доказивања је излишан, а тиме се избегава и оно што је још горе – да се каткад призна понешто од противникових необоривих аргумената и чињеница. Кројцер (Цреузер), највећи од свих савремених симболога, најученији у маси образованих немачких митолога, мора да је завидео неким скептицима на њиховој спокојној самоуверености када се осетио принуђеним да у тренутку безнадежне заплетености призна: „Присиљени смо да се вратимо теоријама о вилењацима и духовима, онаквима како су их схватали стари класици; [то је доктрина] без које постаје потпуно немогуће да човек себи објасни било шта по питању мистерија.” [Цреузер, Интродуцтион дес Мyстèрес, ИИИ, стр. 456] Римокатолици, који су криви за исти тај култ, и то дословно – позајмивши га од познијих Халдејаца, либанских Набатеанаца и крштених Сабејаца,2 а не од учених астронома и посвећеника из давних времена 1 Видети Хистоире дес Религионс де ла Греце, Алфред Мауy, И. 248, као и Холцманова умовања у делу Зеитсцхрифтфур Верглеицхенде Спрацх форсцхунг, 1882. год., стр. 487. (Нап. ауторке) 2 Познији Набатеанци држали су се истог уверења као и Назарени и Сабејци: поштовали су Јована Крститеља и примењивали баптизам. (Видети Разоткривену Изиду, ИИ. 127; Мунцк, Палестина, стр. 525; Дунлап, Сид, тхе Сон оф Ман, итд.) (Нап. ауторке) 60 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам – сада би хтели да, проклињући га, прикрију извор из којег је потекао. Теологија и црквењаштво би се радо потрудили да испразне фонтану која их је од почетка напајала, да спрече да се потомство загледа у њу и тако види њихов изворни образац. Окултисти, међутим, верују да је дошло време да сваком дају оно што заслужује. Што се тиче других наших противника – савремених скептика и епикурејаца, циника и садукеја – они одговор на своја порицања могу да нађу у нашим претходним томовима. А што се тиче многих неправедних клевета на рачун старих учења, разлог за њих је изложен у овим речима из Разоткривене Изиде: „Мишљење данашњег коментатора и критичара о древном знању ограничено је егзотеризмом храмова и врти се око њега; он је или невољан или неспособан да проникне у узвишени адитум из старих времена, у којем је хијерофант посвећивао новообраћеника да посматра јавни култ у његовој правој светлости. Ниједан древни мудрац не би помислио да је човек круна стварања и да су звездано небо и наша мајка земља створени ради њега.” [И, стр. 535]  Халдејска пророчишта Пошто видимо да се у штампи данас појављују таква дела као што је Пхаллицисм [од Харгрејва Џенингса], лако је увидети да је прошло време прикривања и прерушавања. Наука је исувише напредовала у филологији, симболизму и компаративној религији да би и даље све одреда порицала, а црква је исувише разборита и обазрива да не би искористила ситуацију што је могуће боље. У међувремену, „Хекатини ромбови” и „Луциферови точкови”, 1 који се свакодневно ископавају из вавилоњанске земље, више не могу да се користе као очигледни докази култа Сатане, пошто су исти ти симболи присутни и у обреду латинске цркве. Она је превише образована да не би знала за чињеницу да се чак ни познији Халдејци, који су постепено запали у дуализам, сводећи све ствари на два основна принципа, никада нису клањали Сатани и идолима, као ни зороастријанци, који се данас налазе под истом оптужбом, него да је њихо1 Видети де Мирвије, Дес Еспритс, том ИИИ, стр. 267 и даље. (Нап. ауторке) 61 Савремена критика и стари класици ва религија била једнако високо филозофска као и друге; њихова двојна и егзотерична теозофија постала је наследство Јевреја, који су пак били приморани да га поделе са хришћанима. Парси су до дана данашњег оптерећени обожавањем сунца, а још у халдејским изрекама, под насловом „Зороастерови магијски и филозофски прописи”, може се прочитати: „Не усмеравај ум на огромна пространства земље, јер биљка истине се не налази на њеној површини. И немој да мериш ход сунца људским справама, јер њега води вечна Творчева воља, а не твој рачун. Одбаци плаховито кретање месеца, јер се оно увек одвија под деловањем нужде. Распоред звезда није створен због тебе.” Велика је разлика била између правог култа, у који су били упућивани они који су се показали достојним, и државних религија. Маги су оптужени за свакојака празноверја, али ево шта каже иста она халдејска изрека: „Лет птица по небеском шару није поуздан, као ни расецање утробе жртава; све су то пуке лудорије, темељи себичне обмане; клони се тога ако желиш да откријеш свето небо побожности, у којем обитавају врлина, мудрост и правда.” [Псел, 4: из Коријевих Древних фрагмената, 269] Као што смо рекли у једном нашем претходном дéлу: „Јасно је да они који упозоравају људе на ‘себичну обману’ не могу да буду оптужени за њу; а ако су обављали дела која су изгледала чудесно, ко непристрасан може да се усуди да порекне како је то било учињено напросто зато што су поседовали знање о природној филозофији и психологији у степену који нашим школама није познат?” [Разоткривена Изида, И, стр. 535, 536] Горе наведени стихови су прилично необично учење да би потицали од оних за које се распрострањено верује да су обожавали сунце, месец и ројеве звезда као богове. Пошто је узвишена мудрост поука магова ван домашаја модерне материјалистичке мисли, халдејски филозофи су оптужени за сабејство и култ сунца, који је био само религија необразованих маса. 62 Поглавље ИИИ Порекло магије õ Хермесове књиге õ Различити погледи на херметичку филозофију õ Тачност списа Хермеса Трисмегистоса õ Хомер и Хесиод позајмљивали су из орфичких химни õ Какво је порекло окултне науке, или магије? õ Дела окултних наука у време Климента Александријског õ Нема доказа у корист ђавола õ Египат – место рођења хемије õ Математички и антропоморфни Каин õ Ствари су се однедавно промениле, то је сигурно. Поље истраживања се проширило; старе религије су нешто боље схваћене, а од оног несрећног дана када је комитет Француске академије, на челу са Бенџамином Френклином, испитивао Месмерове феномене само да би их прогласио шарлатанством и вештом подвалом, паганска филозофија и месмеризам стекли су извесна права и повластице, и сада се на њих гледа са доста другачијег становишта. Ипак, да ли им је дато пуно право и да ли су ишта боље схваћени? Бојимо се да није тако. Људска природа је данас иста као и онда када је Поуп (Попе) спевао следеће стихове о снази предрасуде: Између оруђа вида једнако је велика разлика као и између виђених објеката. Сви ставови обојени су нашим личностима – неки мењају боју кроз наше испољене страсти, или сноп уобразиље увећа, умножи, скупи, обрне и прикаже десет хиљада нијанси. 63 Порекло магије Тако су у првим деценијама нашег столећа свештеници и научници гледали на херметичку филозофију са два сасвим опречна становишта. Први су је називали грешном и ђаволском, а други су категорично порицали њену веродостојност, без обзира на доказе које су изложили најобразованији људи свих епоха, укључујући и нашу. Учени Отац Кирхер (Кирцхер), на пример, није ни поменут, а његова тврдња да су сви фрагменти познати под насловима дела Меркура Трисмегистоса, Бероса, Ферекида Сироског, итд., били свици који су избегли пожар што је уништио сто хиљада књига из Александријске библиотеке – била је просто исмејана. Упркос томе, образовани сталежи у Европи знали су, тада као и сада, да је славну Александријску библиотеку, то „чудо свих времена”, основао Птоломеј Филаделфијски, да су свици из њених манускрипата били брижљиво преписани из хијератичких текстова и најстаријих халдејских, феничанских, персијских, итд. пергамената и да су ти преписи и копије достигли цифру од преко сто хиљада свитака, као што тврде Јосиф и Страбон. 1  Хермесове књиге Постоји још и додатно сведочанство Климента Александријског, које у извесној мери мора да се уважи. 2 Климент је потврдио постојање 1 Колико је званично познато, Александријска библиотека је уочи спаљивања 391. г. н. е., у уништењу које је наредио Теодосије И, а извршили су га хришћани на челу са патријархом Теофилом, бројала око 700.000 свитака или књига. Није најјасније да ли ауторка мисли на 100.000 свитака искључиво езотеријског садржаја или на укупни фонд библиотеке. (Нап. уред.) 2 Четрдесет и две египатске свете књиге за које Климент Александријски каже да су постојале у његово време представљале су само део Хермесових књига. Јамблих, на основу изворног доказног текста египатског свештеника Абамона, приписује 1200 од тих књига Хермесу, а 36.000 Манетону. Наравно, савремени критичари су одбацили Јамблихову тврдњу пошто је неоплатониста и теург. Манетон, којег Бунзен (Бунсен) изузетно уважава као „потпуно историјску личност” са којом „нико од каснијих домаћих историчара не може да се пореди” (видети Египат, И. 97), одједном постаје ПсеудоМанетон чим су се идеје које је излагао сукобиле са научничким предрасудама против магије 64 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам додатних 30.000 свезака Тотових књига, смештених у библиотеци гробнице Осимандиа, над чијим улазом је писало: „Лек за душу”. Од тада је, као што сви знамо, Шамполион у најстаријим египатским споменицима пронашао целокупне текстове „апокрифних” дела „лажног” Пимандера и ништа мање „лажног” Асклепија. 1 Као што се наводи у Разоткривеној Изиди: „Након што су своје животе посветили проучавању записа староегипатске мудрости, и ШамполионФигеац и Шамполион Млађи отворено су објавили, упркос многим необјективним мишљењима извесних непромишљених критичара, да Хермесове књиге ‘заиста садрже масу египатских предања која су поткрепљивана потпуно веродостојним египатским записима и историјским споменицима из најдревније прошлости’.” [Египат, стр. 133; Разоткривена Изида, И, 625] Заслуге Шамполиона као египтолога нико неће довести у питање, па ако он изјављује да све указује на тачност списа тајанственог Хермеса Трисмегистоса, и ако је потврда да њихова древност сеже у тмину и окултног знања, на које су древни свештеници полагали право. Па ипак, нико од археолога ни за тренутак не сумња у изванредну старост Хермесових књига. Шамполион (Цхамполлион) показује огромно поштовање према њиховој веродостојности и истинитости, што поткрепљују и многи од најстаријих историјских споменика, а Бунзен пружа необориве доказе из њихове епохе. Из његових истраживања, на пример, дознајемо да је постојала лоза од шездесет и једног краља пре Мојсијевог доба, која је са јасно утврдљивом цивилизацијом од неколико хиљада година претходила мојсијевском периоду. На основу тога имамо право да верујемо да су дела Хермеса Трисмегистоса постојала много пре рођења јеврејског законодавца. „Писаљке и мастионице нађене су на споменицима из четврте династије, најстарије на свету”, каже Бунзен. Уколико угледни египтолог пориче раздобље од 48.863 године пре Александра, у које Диоген Лаертије враћа записе свештеника, он је очигледно још збуњенији са десет хиљада астрономских посматрања и напомиње да „уколико су то била истинска посматрања, морала су да се протежу на десет хиљада година” (стр. 44). Затим додаје: „Уз све то, из једног од њихових старих хронолошких радова сазнајемо (...) да су изворна египатска предања о митолошком периоду разматрала неизмеран број година.” (Египат, И, стр. 15; Разоткривена Изида, И, стр. 33) (Нап. ауторке) 1 Ове појединости преузете су из Пнеуматологије, ИИИ, стр. 204–205. (Нап. ауторке) 65 Порекло магије времена поткрепљена с његове стране до најситнијих детаља, онда критика заиста мора да буде потпуно задовољена. Шамполион каже: „Ти записи су само верни одјек и израз најстаријих истина.” Од времена кад су те речи биле написане, пронађене су и неки „апокрифни” стихови „митског” Орфеја, преписани од речи до речи у хијероглифима у одређеним записима из четврте династије, и упућени разним божанствима. Коначно, Кројцер је открио и одмах указао на значајну чињеницу да су бројне одломке из својих генијалних дела Хомер и Хесиод несумњиво позајмили из орфичких химни, доказујући тиме да су оне далеко старије од Илијаде или Одисеје. И тако, старе тврдње постепено бивају доказане, а савремена критика мора да се помири са чињеницама. Данас многи писци признају да таква врста литературе као што су египатска херметичка дела никада не може да буде датирана предалеко у праисторијска времена. Текстови многих од тих старих дела, укључујући и Енохова, који су почетком овог столећа тако бучно били проглашавани „апокрифним”, сада су пронађени и признати у најтајнијим и најсветијим храмовима Халдеје, Индије, Феникије, Египта и средње Азије. Али чак и такви докази нису успели да убеде гомилу наших материјалиста. Разлог за то је врло једноставан и очигледан. Ти текстови – које су у давној прошлости сви дубоко поштовали, и који су пронађени у тајним библиотекама свих великих храмова, проучавани (мада не увек и савладани) од стране највећих државника, класичних писаца, филозофа, краљева и лаика – какви су они били? Трактати о магији и окултизму били су јасни и једноставни, док је она данас исмејана и забрањена теозофија – отуда њена озлоглашеност. Уосталом, да ли су људи у време Питагоре и Платона били тако припрости и лаковерни? Да ли су милиони Вавилоњана и Египћана, Индијаца и Грка, на челу са својим великим мудрацима, сви редом били будале, а толики, иначе изврсни људи из оних периода велике учености и цивилизованости, који су претходили првој години наше ере – која је породила интелектуално слепило средњовековног фанатизма – посветили своје животе пукој обмани, празноверју званом магија? Учинило би се да је то истина кад би се човек задовољио речима и закључцима модерне филозофије. Међутим, свака уметност и наука, какве год да су им суштинске вредности, имале су своје проналазаче и стручњаке, а затим и зналце који су их подучавали. 72 Поглавље ИВ Тајност посвећеника õ Посвећеници су истину излагали у параболама õ Ћутање о стварном значењу библијских текстова õ Ориген о „Постању” õ Састављач Зохара саопштавао је своју доктрину само усмено õ тајна доктрина Амонија Сакаса, Питагоре и Платона изведена је из Књига Тота, које потичу од источњачких мудраца õ Први посвећеник õ „Нејасне изреке” у Старом и Новом завету õ Злоупотребу знања и моћи изазвала је себичност õ Злочин почињен када су измишљене себичне молитве да се умилостиви „Бог” õ Рани хришћани су учење сматрали грешним õ Зашто су велике истине преточене у алегорије õ Окултне истине скривене у поезији и сатири õ Азијске религије објављују своју езотеричност õ Езотеријска доктрина или Религија мудрости õ Ни најмање се не треба чудити погрешном тумачењу многих Исусових парабола и изрека. Почев од Орфеја, првог иницираног посвећеника којег је историја спазила у магли прехришћанске ере, преко Питагоре, Конфучија, Буде, Исуса, Аполонија из Тијане, све до Амонија Сакаса, ниједан учитељ или посвећеник никада ништа није писао за јавну употребу. Сви они су, без изузетка, препоручивали ћутање и тајност извесних чињеница и радњи, од Конфучија, који је одбијао да јавно и на задовољавајући начин објасни на шта је мислио под својим „великим учењем”, или да пружи кључ прорицања помоћу „сламки”, 1 па до Исуса, који је обавезао своје ученике да никоме пре његове највише и по1 Ји Ђинга. (Нап. уред.) 73 Тајност посвећеника следње иницијације не кажу да је он Христ [Матеј, XВИ, 20] (Хрестос), „човек патње” и искушења, нити да је извео „чудо” ускрснућа [Марко, В, 43]. Апостоли су морали да ћуте о томе, како левица не би знала шта ради десница; простије речено, да опасни зналци вештине леве руке – ужасни непријатељи посвећеника десне руке, посебно пре њихове највише иницијације – не би искористили публицитет да нашкоде и исцелитељу и пацијенту. Ако се, пак, ово схвати само као претпоставка, које би онда могло да буде значење ових грозних речи: „Вама је дато да разумете тајну Божјег царства, а онима који су напољу све се говори у поређењима, да очима гледају, а не виде, и ушима слушају, а не разумеју, и да се не обрате и не добију опроштење.” [Марко, ИВ, 11]  Егзотерична и езотерична учења Уколико се не тумачи у смислу закона ћутања и карме, крајња себичност и немилостиви дух ове напомене су више него очигледни. Те речи су директно повезане са страшном догмом о предодређености. Хоће ли добри и разумни хришћанин бацити такву љагу окрутне саможивости на свог Спаситеља?1 1 Није ли јасно да речима: „да се не обрате (или ‘да се не би случајно поново обратили’ – као у преправљеној верзији) и не добију опроштење.” – уопште неће да се каже да се Исус плашио да путем покајања неки непосвећеник, илити „они који су напољу” (то јест, они који су ван заједнице), не умакну проклетству, као што би се закључило из буквалног смисла – него нешто сасвим друго? Наиме, да нико од непосвећених, разумевши његово проповедање неприкривено параболом, не би дошао у посед неког од тајних учења и мистерија иницијације – па чак и окултних моћи? „Бити преобраћен”, другим речима, значи стећи знање које припада искључиво посвећеницима; „и греси им буду опроштени” значи да би њихови греси пали на незаконитог обелоданитеља, на оне који су потпомогли недостојнима да жању тамо где се никада нису помучили да сеју, и тиме им пружили могућност да на овом свету избегну своју заслужену карму, која мора да се пренесе на обелоданитеља који је уместо добра погрешио и починио зло. (Нап. ауторке) 74 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам Посао ширења таквих истина у виду парабола био је препуштен ученицима највиших посвећеника. Њихова дужност била је да се држе основног тона учења, не одајући његове тајне. То се види у повестима свих великих мистичара. Питагора је одвојено држао егзотерична и езотерична предавања, сходно врсти публике. Маги су добијали поуке и упутства и бивали иницирани у удаљеним скривеним пећинама Бактрије. Када Јосиф наводи да је Аврам предавао математику, он под тиме мисли на „магију”, јер у Питагорином кодираном језику математика је подразумевала езотеричну науку или гнозу. Професор Вајлдер напомиње: „Есени из Јудеје и Кармела правили су сличне разлике, делећи своје присталице на новообраћенике, браћу и савршене. (...) Амоније је заветом обавезивао своје ученике да не обзнањују његове тајне доктрине никоме осим онима који су били темељно поучени и увежбани [припремљени за иницијацију]. [Неоплатонизам и алхемија, 1869. стр. 7, 9] Један од најјачих разлога за неопходност строге тајности пружио је сам Исус, ако је веровати Матеју. По њему, учитељ јасно каже: „Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера свог пред свиње, да га не погазе ногама својим, и вративши се не растргну вас.” [ВИИ, 6] Дубоко истините и мудре речи. Много је оних у овом нашем времену, па чак и међу нама, који су на њих били силом подсећани – често кад је већ било касно. 1 1 Историја је препуна сличних примера. Да није објавио велику истину поучавану у мистеријама, наиме да је сунце сасвим сигурно веће од Пелопонеза, Анаксагора не би био прогањан и замало погубљен од стране помамне руље. Да је она друга гомила, која је устала против Питагоре, разумела на шта је загонетни мудрац из Кротона мислио када је изнео своја сећања о томе да је био „син Хермеса” – бога тајне мудрости – овај не би морао бегом да спашава живот; нити би Сократ био осуђен на смрт да је држао у тајности откривења свог божанског Демона. Он је знао колико би тадашњи људи – изузев посвећеника – слабо схватили његову намеру да је саопштио све што зна о Месецу. Стога је свој исказ свео на алегорију, за коју је данас доказано да је била више научна но што се досад веровало. Тврдио је да је Месец настањен и да тамошња бића живе у дубоким, широким и мрачним долинама, 75 Тајност посвећеника Чак и Мајмонид препоручује ћутање кад се ради о правом значењу библијских текстова. Тај налог обара уобичајену тврдњу да је „Света књига” једина у којој живе божје речи садрже чисту неприкривену истину. То је можда тако за вичне кабалисте, али сасвим сигурно не важи и за хришћане. Јер, ево шта каже учени јеврејски филозоф: „Свако ко открије прави смисао Књиге постања мора да поведе рачуна да га не обзнани. То је принцип који нам сви наши мудраци понављају, поготово у погледу божјих шестодневних дела. Уколико човек, сам или уз нечију помоћ, открије њен прави смисао, он мора да ћути о томе, а ако већ говори, мора да говори нејасно, на загонетан начин, као што и ја чиним, остављајући онима који могу да ме схвате да наслуте остало.” Пошто су симболика и езотерија Старог завета на тај начин признате од стране једног од највећих јеврејских филозофа, потпуно је природно што и хришћански оци признају то исто за Нови завет и Библију у целини. На најотворенији могући начин то чине Климент Александријски и Ориген. Климент, који је био инициран у елеусинске мистерије, каже: „Доктрине које се ту поучавају садрже у себи суштину свих посвећивања, пошто су преузете од Мојсија и пророка.” То представља благо извртање чињеница и може се опростити добром оцу; на крају крајева, он тим речима признаје да су јеврејске мистерије биле идентичне са мистеријама паганских Грка, који су их преузели од Египћана, док су их ови позајмили од Халдејаца, а они су их узели од Аријеваца, Атлантиђана и тако даље – много, много пре тадашње расе. Климент, уз то, отворено признаје и тајно значење јеванђеља када каже да мистерије вере не треба свима обзнањивати. Но, с обзиром да то предање није објављено искључиво за оне који увиђају величанственост речи, неопходно је да се у мистерији сакрије изговорена мудрост коју је Божји Син поучавао. [Строматеис, XИИ] пошто на нашем сателиту нема ваздуха нити икакве атмосфере ван тих долина; без обзира на откриће које је крцато значењем само за ретке, то нужно мора да буде тако. Уколико уопште има некакве атмосфере на нашој блиставој Селени. Забележени подаци су тајни анали мистерија, које су под казном смрти морале да остану скривене. (Нап. ауторке) 76 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам  Ориген о „Постању” Ништа мање није изричит ни Ориген у погледу Библије и њених симболичних прича. Он каже: „Ако се држимо слова из којих треба да схватимо шта стоји написано у закону сходно мишљењу Јевреја и неверника, онда морам са стидом јавно да признам да га је, по њиховом тумачењу, прописао Бог; међутим, спрам таквог гледишта, људски закони се чине ваљанији и разборитији.” [Видети Хомилиес 7., наведено у делу Порекло мера, стр. 307] И заиста је могао да се застиди тај искрени и часни отац раног хришћанства у његовим данима релативне чистоте. Но, хришћани из овог нашег веома ученог и цивилизованог доба ни најмање се не стиде; напротив, они поричу „светлост” пре постанка сунца, Еденског врта, Јониног кита и свега осталог, без обзира на то што исти тај Ориген у сасвим природном наступу гнева пита: „Који разуман човек ће се сложити са тврдњом да су прва три дана, у којима су вече и јутро добили име, били без сунца, месеца и звезда, а први дан и без неба? Ко је толики идиот да претпостави да је Бог садио дрвеће у рају, у Едену, попут неког сељака, итд.? Верујем да сваки човек мора те ствари да сматра за персонификације, испод којих се крије прави смисао.” [Ориген: Хует., Оригениана, 167; цитирано из Данлопове књиге Сид, стр. 176] Ипак, милиони „таквих идиота” постоје и у нашем просвећеном добу, а не само у трећем столећу. Кад се овоме дода Павлова недвосмислена тврдња у Посланици Галатима, ИВ, 22–25, да је повест о Авраму и његова два сина у целости „алегорија”, и да је „Агар планина Синај”, онда заиста мало шта може да се замери неком хришћанину или паганину који одбија да прихвати Библију у ма ком другом светлу сем у светлу врло проницљиве алегорије. 77 Тајност посвећеника Рабин Симон Бен Јохај, састављач Зохара, увек је најважније ствари из своје доктрине саопштавао искључиво усмено, и то врло малом броју ученика. Због тога ће, без завршне иницијације у Меркаву, проучавање Кабале бити мањкаво, а Меркава се може поучавати само „у мраку, на неком пустом месту, и после бројних страшних искушења”. Након смрти тог великог јеврејског посвећеника ова тајна доктрина је за спољни свет остала неоскрнављена тајна. „У часној секти Танаима, или правилније Тананима, мудрих људи, било је оних који су практично поучавали тајне и посвећивали неке ученике у величанствену и коначну мистерију. Али Мишна Хакика у другом одељку каже да садржај Меркаве ‘сме да буде пренесен искључиво мудрима и старима’. Гемара је још догматичнија. ‘Важније тајне мистерија нису биле откриване чак ни свим свештеницима. Оне су саопштаване само посвећеницима.’ Дакле, у свим старим религијама видимо како преовлађује иста велика тајност.” [Разоткривена Изида, ИИ, 350] А шта каже Кабала? Њени истакнути рабини збиља прете ономе који дословно прихвати њихове изреке. У Зохару читамо: „Јао ономе ко у Тори, тј. Закону, види само просте описе и обичне речи! Да се у њој заиста налази само то и данас бисмо били у стању да саставимо Тору, чак много достојнију дивљења. Јер, уколико примећујемо само просте речи, било би довољно да се обратимо законодавцима овог света,1 онима код којих најчешће наилазимо на највећу благородност. Било би довољно да их подражавамо и да сачинимо Тору по њиховим речима и примеру. Али није тако; свака реч у Тори садржи узвишено значење и величанствену тајну. (...) Приче из Торе су њене одоре. Јао ономе ко то рухо сматра за саму Тору. (...) Простим запажањем само одеће или казивања у Тори такви, не знајући ни за шта друго, не виде оно што је скривено испод одеће. 1 Материјалистички „законодавци”, критичари и садукеји који су покушали да искидају на комадиће доктрине и учења прошлих и садашњих великих азијатских учитеља – не учењака у модерном смислу речи – ваљало би да се замисле над овим речима. Нема сумње да би доктрине и тајна учења споља деловали блиставије да су изумљени и написани на Оксфорду и Кембриџу. Сасвим је друго питање да ли би у истој мери служили универзалним истинама и чињеницама. (Нап. ауторке) 100 Поглавље ВИ Опасности практичне магије õ Магија је двојна моћ õ Јединство је стварна основа окултних наука õ Космогоније су тесно повезане са бројевима и геометријским фигурама õ На правој математици почива знање о космосу õ Зашто се савремени хемичари и физичари клоне окултних наука õ Древне „Три Мајке” су Светлост, Топлота и Електрицитет õ Кабала представља срж масонерије õ Библија – последње и најновије од окултних дела антике õ Мојсије је био темељно упуц́ен у окултна знања õ Мојсије је истине које су му откривене одевао у домишљате, сликовите изразе õ Магија је двојна моћ: ништа није лакше од њеног претварања у врачање; за то је довољна једна рђава помисао. Због тога је, за разлику од теоретског окултизма, који је нешкодљив и може да чини добро, практична магија – или плодови са дрвета живота и знања, 1 или пак „знање о добру и злу” – бременита опасностима и погибељима. Нема сумње да за проучавање теоретског окултизма постоје бројне књиге које је корисно прочитати, изузев књига попут Префињеније силе природе, итд., на пример Зохар, Сефер Јецира, Књига Енохова, Франкова Кабала и бројне херметичке студије. Ретка су на европским језицима, али зато на латинском писаних дела средњовековних филозофа, иначе по1 Ослањајући се на подударност бројева и симбола извесних ствари, догађаја и личности, неки симболози приписују те „тајне” мистерији стварања. Но, у питању је нешто више од тога. Глиф о „Дрвету знања добра и зла” има несумњиво фалички и сексуални елемент у себи, као и „жена и змија”, али поред тога има и психичко и духовно значење. Симболи су осмишљени тако да носе више од једног значења. (Нап. ауторке) 101 Опасности практичне магије знатих под именима алхемичари и розенкројцери, има у изобиљу. Међутим, чак и њихово проучавање може да се покаже као опасно за изучаваоца који нема вођство. Ако им се приступи без правог кључа и ако изучавалац, услед психичке неподобности, није подесан за магију, тако да не може да разликује десну од леве стазе, нека послуша наш савет и мане се тога,у противном ће на себе и своју породицу навући неочекиване невоље, никада не знајући одакле оне долазе ни какве ће се моћи подстакнуте његовом намером окренути против њега. Постоји пуно књига за напредне проучаваоце, али оне могу да се ставе на располагање само „заветованим” челама, онима који су положили заувек обавезујућу заклетву и који су стога потпомогнути и заштићени. Што се тиче било каквих других намера, добрих колико таква дела могу да буду, оне могу да заведу неопрезне и да их неосетно одведу у црну магију и врачање – ако не и нешто горе од тога. Мистична слова, знаци и бројеви, пронађени у одељцима и пододељцима Велике кабале, представљају можда оно најопасније у њој, нарочито бројке. Кажемо да су опасни због тога што најбрже доводе до последица и резултата, било да их експериментатор жели или не, па чак и без његовог знања. Неки изучаваоци су склони да посумњају у ову тврдњу једноставно зато што након манипулисања тим бројевима нису могли да запазе било какво кобно физичко испољење или последицу. Такве последице испостављају се као најмање опасне; оно што је изазвано на подручју етике, затим разни догађаји који се одвијају и доводе до неочекиване кризе, показали би лаичким проучаваоцима, само када би поседовали способност разумевања, да је ово што тврдимо тачно. Тачка удаљавања од те посебне гране окултне науке, познате као „наука о подударностима”, нумеричким или словним, према јеврејским и хришћанским кабалистима за свој епиграф има два погрешно протумачена стиха у којима се каже да је Бог све ствари уредио по броју, мери и тежини [Мудрост, XИ, 21. Енглеска верзија] и: „Он ју је створио у Светом Духу, и све је видео и пребројао и измерио.” [Еццлесиастицус, И, 9. Енглеска верзија]1 Међутим, источњачки окултисти имају други епиграф: „Апсолутно јединство, x, у оквиру количине и множине.” Изучаваоци тајне мудрости 1 Књига Сирахова или Књига Премудрости Исуса Сина Сирахова (Нап. уред.) 102 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам како на западу тако и на истоку држе се те непобитне истине, само што су ови други можда искренији у својим признањима. Уместо да замаскирају своју науку, они отворено показују њено лице, чак и ако јој брижљиво застиру срце и душу пред неупућеном јавношћу и лаицима, који су вазда спремни да злоупотребе најсветије истине зарад својих себичних циљева. Но, Јединство је прави темељ окултних знања – било физичких или метафизичких. То је показао и Елифас Леви, учени западњачки кабалиста, који уме да буде прилично језуитски настројен. Он каже: „Апсолутно јединство је главни и коначни разлог свих ствари. Дакле, тај разлог не може да буде ни једна особа, ни три особе; оно је Разлог, надмоћни Разлог (раисон пар еxцелленце).” [Догме ет Ритуел де ла Хауте Магие, И, стр. 361]  Имена су симболи Значење тог јединства у мноштву, у „Богу” или природи, може да се објасни само путем трансценденталних метода, путем бројева, као и путем сагласности и веза између душе и Душе. Сва имена у Кабали, такође и у Библији, попут Јехове, Адама Кадмона, Еве, Каина, Авеља, Еноха, блискије су повезана, посредством геометријских и астрономских односа, са физиологијом (или фалицизмом), него са теологијом или религијом. Онолико колико су људи спремни да то прихвате, показаће се као чињеница. Уколико су сва имена у Библији и Ведама симболи како за скривене тако и за обзнањене ствари, њихове мистерије се знатно разликују. Платоново гесло „Бог се бави геометријом” прихватили су како Аријевци тако и Јевреји; али док су Аријевци употребљавали своју науку о подударностима да би прикрили најдуховније и најузвишеније истине о природи, Јевреји су користили своју проницљивост да затаје само једну – за њих најбожанственију – од мистерија еволуције, наиме ону о рађању и стварању, и зато су обоготворили њене заступнике. Осим тога, свака космогонија, од најстарије до најновије, заснива се на тесној повезаности са бројкама и геометријским фигурама. Када их испита један посвећеник, те фигуре и бројеви пружају бројчане вредности утемељене на интегралним вредностима круга – 103 Опасности практичне магије ”тајног пребивалишта вазда невидљивог Божанства”, како то окултисти кажу – а такође пружају и сваку другу окултну појединост повезану са таквим мистеријама, било антропографску, антрополошку, космичку или психичку. „У поновном сједињавању идеја са бројевима можемо да баратамо идејама на исти начин као и бројевима, и да стигнемо до математике истине”, пише један окултиста, чија жеља да остане непознат показује његову велику разборитост. „Сваки кабалиста који је добро упућен у питагорејски систем бројева и геометрију може да докаже да су Платонови метафизички погледи били утемељени на најстрожим математичким принципима. ‘Права математика је’, стоји у Магикону, ‘нешто са чиме су повезане све отменије науке; обична математика је само варљива фантазмагорија, чија толико хваљена непогрешивост произилази из тога што су материјали, услови и односи постављени као темељ.’ Космолошка теорија бројева, коју је Питагора научио у Индији и Египту, у стању је да помири два основна елемента, материју и дух, и да их наведе да математички представљају једно друго. Свети бројеви васионе у свом езотеричном повезивању једини су који могу да реше велики проблем и да објасне теорију зрачења и циклус проистицања. Нижи поретци, пре но што се развију у више, морају да проистекну из духовних, и да, када стигну до прекретнице, поново буду усисани у бескрај.” [Разоткривена Изида, И, стр. 6–7] Управо на тој правој математици заснива се знање о космосу и свим мистеријама, и за оне који су упућени у њих нема ништа лакше од доказивања да се устројство Веда и Библије заснива на „Богууприроди” и „ПриродиуБогу”, као темељном закону. Стога тај закон – непроменљив и утврђен у вечности, као и све друго – може да нађе свој прави израз у оној најчистијој трансценденталној математици на коју се позива Платон, а посебно у геометрији када се трансцендентално примени. Откривена човеку – не зазиремо од тог израза и нећемо га повући – у тој геометријској и симболичкој одећи, Истина се развила у додатну симболику, коју је човек измислио ради потреба и бољег разумевања људских маса које су се прекасно појавиле у свом цикличном развоју и еволуцији да би имале учешћа у првобитном знању, тако да никако другачије не би могле да га појме. Ако је свештенство – препредено и жељно моћи у свакој епохи – антропоморфизовало и срозало 110 Поглавље ВИИ Старо вино у новим боцама õ Протестанти нису знали ништа и правом пореклу хришћанства õ Древне догме и симболе хришћани су сматрали вештим ђавољим плагијатом õ Исус мора да је познавао речи најстаријег обреда иницијације õ Библија позајмљује од архаичне езотеријске науке õ Више је него вероватно да протестанти у доба реформације нису ништа знали о правом пореклу хришћанства, односно, да будемо отворенији и прецизнији, о латинском свештенству. Мало је вероватно и да је грчка црква знала много о томе, пошто се њихово раздвајање догодило у време када је латинска црква, у борби за политичку моћ, по сваку цену обезбеђивала савезништво високо образованих, амбициозних и утицајних пагана, који су пак били спремни да узму на себе спољни изглед новог култа све док су на власти. Нема потребе да читаоца подсећамо на појединости те борбе, добро познате сваком образованом човеку. Сасвим је сигурно да веома просвећени гностици и њихове вође – попут Сатурнила, бескомпромисног испосника, Маркиона, Валентина, Базилида, Менандера и Церинта – нису били жигосани од (сада) латинске цркве зато што су били јеретици, ни зато што су њихове доктрине и праксе заиста биле „об турпитудинем портентосам нимиум ет хоррибилем”, „чудовишне, неподношљиве грозоте”, за какве Бароније оптужује Карпократа, већ напросто зато што су знали превише чињеница и истина. Кенет Р. Х. Мекензи (Кеннетх Р. Х. Мацкензие) правилно напомиње: 111 Старо вино у новим боцама „Каснија римска црква жигосала их је због тога што су дошли у сукоб са неискваренијом хришћанском црквом, над којом су власт приграбили римски бискупи, али чија се изворност наставља у покорности њеном утемељитељу, у православној грчкој цркви. [Тхе Роyал Масониц Цyцлопаедиа под ‘Гностицизам’] Не желећи да преузме одговорност за произвољне претпоставке, писац сматра да је најбоље да изведе тај закључак путем више него личног и пркосног признања једног ватреног римокатоличког писца, коме је Ватикан очито поверио тај осетљиви задатак.  Копије које претходе оригиналима Маркиз де Мирвије чини очајничке напоре да у интересу католичанства протумачи извесна значајна открића из археологије и палеографије, мада је цркву паметно оставио ван целог тог спора. То је недвојбено показано у његовим обимним књигама упућеним Француској академији између 1803. и 1865. године. Под изговором скретања пажње тих материјалистичких „бесмртника” на „епидемију спиритуализма”, односно најезду мноштва сатанских сила на Европу и Америку, он своје напоре усмерава на доказивање истих пружањем исцрпних генеалогија и теогоније хришћанских и паганских божанстава, те повлачењем паралела између њих. При том уверава читаоца да су све те чудесне сличности и истоветности само „привидне и површне”, и тврди да су све хришћанске симболе, па чак и личности – Христа, Девицу, анђеле и свеце, вековима раније приказивале присталице пакла, како би ови својим гнусним копијама поткопали веру у вечну истину. Својим познавањем будућности ђаволи су предвиђали догађаје откривши тајне анђела. Паганска божанства, сви Богови Сунца звани Сотери – спаситељи – који су рођени од безгрешних мајки, а умиру насилном смрћу, били су само Фероуери1 – како су их звали зороастријанци – демонске копије будућег Месије које су му претходиле (цопиес антиципеес). 1 У Фероуери и Деви од Јакобија (слова Ф и Д) реч „фероуер” објашњена је на следећи начин: Фероуер је део неког створења (било човека или животиње) и представља његов праузор и наџивљава га. То је грчки Ноус, дакле божански и 112 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам Опасност од потврђивања веродостојности таквих факсимила, тј. копија, касније се заиста показала као изузетно велика. Попут Дамокловог мача претећи је висила над црквом, још од времена Волтера, Дупуиса и других писаца сличног усмерења. Открића египтолога, проналажења асирских и вавилоњанских предмојсијевских реликвија повезаних са легендом о Мојсију [Видети Вавилон и друге радове Џорџа Смита (Георг Смитх)], а нарочито бројна рационалистичка дела објављена у Енглеској, попут Натприродне религије (Супернатурал Религион), учинила су такво признавање неизбежним. Из тог разлога су се појавили протестански и римокатолички писци са задатком да објасне необјашњиво; да измире изглед божанског откривења са загонетном чињеницом да су божанске личности, обреди, догме и симболи хришћанства тако често били истоветни са онима из неколико великих паганских религија. Протестантски апологети покушали су то да објасне на основу „пророчких, претходних идеја”, а латинисти попут де Мирвијеа тако што су измислили дуплу гарнитуру анђела и богова, једну божанску и праву, а другу – ранију – која се састоји од „копија које претходе оригиналима” и представља вешт ђавољи плагијат. Протестантско лукавство је одавно познато, а римокатоличко је толико старо да је било заборавбесмртан, тако да тешко може бити ђаво или сатанска копија, како би то де Мирвије хтео да прикаже (Видети Мемоирес де л’Ацадемие дес Инсцриптионс, Вол. XXXВ11, стр. 623, и поглавље XXXИX. Стр. 749). Фушер (Фоуцхер) му потпуно противречи. По њему, Фероуер никада није био „принцип осета”, него се увек односио на најбожанскији и најчистији део човековог ега – духовни принцип. Анкетил (Анqуетил) каже да је Фероуер најчистији део људске душе. Персијски Дев је његова антитеза, пошто је Зороастер претворио Дева у Злог Духа (отуда хришћански Ђаво), но и Дев је ипак ограничен: пошто је запосео човекову душу насилним присвајањем, мораће да је напусти на велики дан Суда. Дев опседа душу покојника током три дана, у којима ова лута око места на којем је била насилно раздвојена од свог тела, док се Фероуер уздиже у предео вечне светлости. Племенитог маркиза де Мирвијеа је несрећна замисао навела да Фероуера прикаже као „сатанску копију” божанског оригинала. Називајући све паганске Богове – Аполона, Озириса, Браму, Ормузда, Бела, итд., „Фероуерима Христа и највиших анђела”, он само приказује Бога и анђеле којима би хтео да ода почаст као нижим од паганских Богова, пошто је човек нижи од своје Душе и Духа; јер Фероуер је бесмртни део смртног бића чији је праузор и којег наџивљава. Може бити да је сироти аутор нехотично и пророк: Аполон, Брама, Ормузд, Озирис, итд., одређени су да наџиве и замене – као вечите космичке стварности – пролазне маштарије латинске цркве о Богу, Христу и анђелима! (Нап. ауторке) 113 Старо вино у новим боцама љено, па је једнако употребљиво као да је ново. Књиге др Ландија (Лундy) Монументално хришћанство (Монументал Цхристианитy) и Чудо у камену (А Мирацле ин Стоне) спадају у прву групу покушаја, а де Мирвијеова Пнеуматологие дес Еспритс у другу. У Индији и Кини је свако такво настојање шкотских и других мисионара било исмејано и није нанело никакву штету; али план који су смислили језуити је озбиљнији. Зато су де Мирвијеова дела врло значајна јер потичу из извора који располаже несумњиво највећом ученошћу свога доба, и то удруженом са свом вештином и казуистиком (намерно извртање мисли) коју су Лојолини синови у стању да примене. Маркиз де Мирвије је очито био потпомогнут најпроницљивијим умовима у служби Рима. Он почиње тиме што не само да признаје исправност сваког сумњичења и оптуживања латинске цркве по питању изворности њених догми, него чак привидно ужива набрајајући такве оптужбе, пошто указује да је свака хришћанска догма постојала у паганским ритуалима из давнина. Приказао је цео пантеон паганских божанстава и показао да свако од њих по нечему подсећа на неког из Светог Тројства или, пак, на Марију. Тешко да постоји нека мистерија, догма или обред у латинској цркви за које аутор није показао да су били „пародирани од Курватија” – „Искривљених”, тј. ђавола. Пошто је све то признато и разјашњено, симболисти би морали да заћуте. Они би то и учинили да није било материјалистичких критичара који су одбили да прихвате такву свемоћ ђавола у овом свету. Јер, иако Рим признаје сличности, он сваки пут себи даје за право да одреди који је Аватара прави а који лажни, који је Бог стваран а који измишљен, шта је оригинал а шта копија – мада је копија постојала више хиљада година пре оригинала.  Ко су били лопови? Наш аутор наставља да тврди како су мисионари, кад год су покушавали да преобрате неког идолопоклоника, увек наилазили на исти одговор: „‘Ми смо имали нашег Распетог пре вашег. Шта сте дошли да нам покажете?’1 А опет, шта би се добило порицањем тајанствене стране 1 Ово је измишљено и сасвим произвољно. Где је тај хиндуиста или будиста који би говорио о свом ‘Распетом’? (Нап. ауторке) 114 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам те копије, под изговором да су према Веберу све постојеће Пуране настале на основу старијих, када овде имамо у истом низу лица јасно претхођење које нико не би ни помислио да оспори.” [Оп. цит., ив, стр. 237] И аутор наводи примере Буде, Кришне, Аполона, итд. Ево како он, признавши све то, вешто избегава неприлику: „Међутим, црквени оци, који су препознали властиту својину испод свих тих овчијих кожа (...) знајући посредством Јеванђеља (...) све смицалице тобожњих духова светлости; оци, кажемо, медитирајући на убедљиве речи: ‘Сви колико их год дође пре мене лупежи су (...)’ (Јован, X, 8), нису оклевали да препознају окултну силу на делу, опште и надљудско управљање унапред препуштено обмани, главно својство и амбијент свих тих лажних богова разних народа; ‘омнес дии гентиум даемониа (елилим).’ (Псалм xцв)1 [Лоц. Цит. стр. 250] Са таквим курсом све је постало лако. Нема ниједне упадљиве сличности, ниједне посве доказане истоветности, која не би могла да буде уклоњена. Горе наведене свирепе, саможиве, самовеличајуће речи, које је Јован ставио у уста Онога који је био оличење благости и љубави према ближњима, Исус никада не би могао да изговори. Окултисти са негодовањем одбацују оптужбу и спремни су да бране човека чак и уколико се супротставља Богу, показујући одакле потичу те речи које је присвојио писац четвртог јеванђеља. Оне су у целини узете из „Пророштава” у Књизи Еноховој. Сведочење о том одељку искусног познаваоца Библије, надбискупа Лоренца (Лауренце), и аутора Развоја хришћанства (Еволутион оф Цхристианитy), који је објавио превод, може да се изложи у прилог томе. На последњој страници увода у Књигу Енохову налази се следећи пасус: 1 Латинско значење овог стиха гласи: „Сви богови неверника су ђаволи (демони).” У Даничићевом преводу овај стих потпада под Псалм 96, али је преведен другачије: „Јер су сви богови у народа ништа...” У преводу др Луја Бакотића је такође Псалм 96, и готово истоветан превод Даничићевом: „Јер су сви богови у народа ништави...” У савременом српском преводу Старог завета Института за хебрејски језик, овај стих такође потпада под Псалм 96, и преведен је на следећи начин: „Јер су сви богови других народа безвредни...” (Нап. уред.) 115 Старо вино у новим боцама „Причу о овци коју је добри Пастир спасао од плаћеничких стражара и дивљих вукова четврти јеванђелиста је очигледно узео из Еноха, 1 xxxиx, где аутор описује како пастири убијају и уништавају овце пре доласка Господа, и то открива право значење тог до сада загонетног пасуса у Јовановој параболи – ‘Сви колико их год дође пре мене лупежи су и хајдуци’ – пошто у том језику сада откривамо директну везу са Еноховим алегоријским пастирима.” Та веза је заиста очигледна, али има ту још нечег. Јер, уколико је Исус те речи изговорио у наведеном смислу, онда мора да је прочитао Књигу Енохову – потпуно кабалистичко, окултно дело, и стога је увиђао вредност и важност списа за који његове цркве данас тврде да је апокрифан. Штавише, он није могао да не зна да су то речи из најстаријег обреда иницијације. 1 Међутим, уколико то није прочитао и наведена реченица заиста припада Јовану или ма коме ко је написао четврто јеванђеље, по чему би се могло веровати у аутентичност других изрека и парабола које се приписују хришћанском Спаситељу? Дакле, де Мирвијеово разјашњење није нимало успешно. Сви други докази које црква износи како би показала ђаволску нарав предиантихришћанских кописта с лакоћом могу да се побију. То је можда неповољно, али свеједно представља чињеницу – Магна ест веритас ет превалебит. 2 1 Питање: Ко то куца на врата? Одговор: Добри пастир. П: Ко иде испред тебе? О: Три разбојника. П: Ко те прати? О: Три убице, итд., итд. То је разговор који се водио између свештеникаиницијатора и кандидата за иницијацију током мистерија вршених у најстаријим светилиштима хималајских уточишта. Тај обред се и дан данас обавља у једном од најдревнијих храмова у забаченом делу Непала. Он потиче из мистерија које су најпре биле посвећене Кришни, затим првом Тиртанкари, и, на крају, Буди, и зове се Курукшетра ритуал, пошто се изводи у спомен чувене битке и смрти божанског Зналца. То није масонерија, него увођење у тајна учења тог чистог и једноставног окултизма јунака. (Нап. ауторке) 2 Латински – Истина је убедљива и однеће победу. (Нап. прев.) 118 Поглавље ВИИИ Књига Енохова, исходиште и темељ хришћанства õ Књига Енохова одбачена је због магије õ Садашња Књига Енохова је препис далеко старијих списа õ О чему поучава Књига Енохова õ Пророчанства у Књизи Еноховој покривају пет од седам раса õ Први „Син човечји” означава Божанске посвећенике из прве људске школе Манушија („људи”), на самом крају треће коренске расе õ Доктрине Јеванђеља и Старог завета узете су књиге Енохове õ „Господар оваца”, Христос, јесте Хијерофант Страдалник õ Највиши посвећеник на земљи õ Сви велики хијерофанти скончали су насилном смрћу õ Езотеријски, Енох је симбол прве подрасе пете коренске расе õ Јевреји, или, тачније, њихове синагоге, у великој мери су се бавиле књигом Меркава, али су одбацивале Књигу Енохову зато што није отпочетка била укључена у хебрејске Свете књиге или су је пак, као што је Тертулијан мислио, порицали „(...) као и све друге свете списе који говоре о Христу.” [Књига Енохова, превод надбискупа Лоренца, Увод, стр. В] Но, ниједан од ових разлога није био онај прави. Синедрион није имао ништа с тим, напросто зато што је то било више магијско него кабалистичко дело. Данашњи богослови латинске и протестантске цркве сврстава­ 119 Књига Енохова, исходиште и темељ хришћанства ју га у апокрифна дела. Упркос томе, Нови завет, нарочито у Делима Апостолским и Посланицама, обилује идејама и учењима – данас прихваћеним како од стране римске цркве тако и осталих цркава установљеним као догме – па чак и читавим реченицама потпуно преузетим од Еноха, илити „псеудоЕноха”, који је под тим именом писао на арамејском или сиријскохалдејском, као што је доказао бискуп Лоренц, преводилац етиопског текста.  Књига Енохова и хришћанство Плагијати су толико упадљиви да је аутор Развоја хришћанства, који је издао превод бискупа Лоренца, био приморан да у свој увод стави неке сугестивне напомене. По интерној доказној грађи1 установљено је да је та књига била написана пре хришћанског раздобља (свеједно да ли два или двадесет столећа раније). Као што правилно расуђује уредник и издавач, она је: „(...) или надахнуто предвиђање великог јеврејског пророка, које са задивљујућом тачношћу предсказује будуће учење Исуса из Назарета, или романтична повест од које је овај касније позајмио своје идеје о победоносном повратку Сина човечјег ради запоседања судбеног престола окруженог свецима који се радују и грешницима који дрхте, једни ишчекујући вечну срећу а други вечни огањ; и било да су те божанствене визије биле прихваћене као људске или божанске, оне су извршиле тако огроман утицај на судбине људског рода током скоро две хиљаде година да искрени и непристрасни трагалац за верском истином више не може да одлаже испитивање повезаности Књиге Енохове са откривењем, односно развојем хришћанства.” [Оп. цит., стр. XX] 1 За Књигу Енохову се у Европи није знало хиљадама година, све док Брус (Бруце) у Абисинији није пронашао неке њене копије на етиопском језику; надбискуп Лоренц ју је превео 1821. године на основу текста у Бодлијевој библиотеци на Оксфорду. (Нап. ауторке) 120 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам „Књига Енохова бележи и натприродно владање елементима путем деловања појединих анђела који управљају ветровима, морем, градом, мразом, росом, севањем и грмљавином. Наведена су и имена главних палих анђела, међу којима распознајемо неке од невидљивих снага које се спомињу у бајалицама [магијским], записаним на пехарима од теракоте коришћеним у хебрејскохалдејским призивањима.” [Лоц. цит.] На тим пехарима налазимо и реч „Алелуја”, што показује да је: „(...) реч којом су Сирохалдејци призивали и бајали постала, услед језичких промена и обрта, лозинка савремених обновитеља вере.” [Оп. цит., стр. XИВ, белешка] Уредник потом наводи педесет и седам стихова из разних делова Јеванђеља и Дела и сасвим сличне пасусе из Књиге Енохове, и каже: „Пажња богослова била је усредсређена на један одељак из Јудине посланице, пошто аутор изрично помиње пророка; но, целокупно подударање језика и идеја код Еноха и писаца Новог завета, које је изнето на видело у размотреним упоредним одељцима, јасно показује да је дело семитског Милтона представљало неисцрпан извор из којег су јеванђелисти и апостоли, или они који су писали у њихово име, преузимали своје назоре о васкрснућу, суду, бесмртности, проклетству и свеопштој владавини правде, под вечном влашћу Сина човечјег. То јеванђељско присвајање туђег ауторства достиже врхунац у Јовановом откривењу, које Енохове визије прилагођава хришћанству уз преиначења у којима се губи узвишена једноставност великог уметника апокалиптичког претсказања, који је прорицао у име препотопског патријарха.” [Оп. цит., стр. XXXВ] Истине ради, мора барем да се наговести претпоставка да је Књига Енохова у свом садашњем облику напросто препис – уз бројне прехришћанске и постхришћанске додатке и уметања – далеко старијих списа. Савремено истраживање отишло је тако далеко да је указало како је Енох, у поглављу 1 XXИ, поделио дан и ноћ на осамнаест делова, и изложио да се најдужи дан у години састоји од дванаест од тих осам­ 121 Књига Енохова, исходиште и темељ хришћанства наест делова, иако дан дуг шеснаест сати није могао да се догоди у Палестини. Преводилац, надбискуп Лоренц, примећује следеће: „Област у којој је аутор живео није могла да се налази испод четрдесет првог степена северне ширине, на којем најдужи дан траје петнаест ипо сати, а ваљда ни изнад четрдесет деветог степена, на којем он траје тачно шеснаест сати. То значи да се земља у којој је он писао не налази јужније од северних предела Каспијског и Црног мора (...) могуће је да је аутор Књиге Енохове припадао једном од племена које је Шалманесер (Схалманесер)1 преселио и сместио у ‘Халахи Хабор покрај реке Гошен и умеђанске градове’.” [Оп. цит., стр. XИИИ] Касније признаје да: „Не може да се каже да интерна доказна грађа потврђује надмоћ Старог завета у односу на Књигу Енохову (…) Књига Енохова упућује на раније постојање Сина човечјег, Изабраника, Месије, који је ‘од почетка постојао у тајности,2 и чије име је било призивано у присуству Господара духова, пре но што су били створени сунце и знамења.’ Аутор спомиње и ‘једну другу Силу која је тада била на Земљи над водом’ – очито упућивање на језик Постања И, 2. [Оп. цит., стр. XXXВИИ и Xл]3 „Дакле, имамо Господара духова, Изабраника и трећу Силу, што изгледа наговештава будуће Тројство4 ; но, иако је Енохов идеални Месија извршио несумњиво важан утицај на првобитна схватања Божанствености Сина човечјег, не полази нам за руком да установимо његову нејасну повезаност са другом ‘Силом’ тројства Александријске школе; посебно зато што Енохове визије обилују ‘анђелима моћи’.” [Оп. цит., стр. X1 и 1И] 1 У питању је династија асирских владара, која је, у дисконтинуитету, владала од 1274. године п.н.е. до 722. године п.н.е. Овде се вероватно мисли на Шалманесера И, оснивача династије. (Нап. уред.) 2 Седми принцип, Прво произлажење. (Нап. ауторке) 3 Сматрамо да се оно подједнако односи и на хиндуистичког Нарајану – „покретача вода”. (Нап. ауторке) 4 Исто колико и Тримурти. (Нап. ауторке) 130 Поглавље ИX Херметичка и кабалистичка доктрина õ Небуларна теорија разрешена је у космогонији древне доктрине õ Једно од Тајних имена Јединог вечног õ Тајно знање Симона Бен Јохаја õ Таро или Рота из Књиге Енохове õ У окултизму сваки Бог има три биографије – историјску, астрономску и митолошку õ Шта је настало од фараонског „порекла мера” õ Астрономски, Абрахам је сунчева мера, док је Енох сунчева година õ Хермесова космогонија подједнако је покривена велом као и Мојсијев поредак, само је по изгледу далеко усклађенија са доктринама тајних наука, па чак и са савременом науком. Трипут Узвишени Трисмегистос каже: „Рука која је уобличила свет од безобличне, претходно постојеће материје није никаква рука”, а Постање је приморано да на то одговори: „Свет је створен ни из чега”, иако Кабала одбија такво значење у својим уводним изрекама. Попут индијских Аријеваца, ни кабалисти никада нису допуштали такву бесмислицу. По њима, Ватра, или Топлота, и Покрет1 били су углавном помоћни агенси у стварању света из претходно постојеће Материје. Ведантински Парабраман и Мулапракрити су праузорци кабалистичких АинСофа и Шекине. Адити је праузорак Сефире, а Прађапатији су старија браћа Сефирот. Небуларна теорија модерне науке, са свим њеним загонеткама, ра1 Вечно и непрестано „удисање и издисање Парабрамана” илити Природе, васионе, простора, било за време Манвантаре или Пралаје. (Нап. ауторке) 131 Херметичка и кабалистичка доктрина зрешена је у космогонији древне доктрине, а парадоксална, мада врло научна, тврдња да „хлађење доводи до скупљања а скупљање до топлоте, што значи да хлађење доводи до топлоте” показује се као главни чинилац у стварању светова, а нарочито нашег сунца и сунчевог система. Све се то налази у маленом спису Сефер Јецира, 1 у његова тридесет и два чудесна Пута мудрости, означена са „Јах Јехова Сабаот”, за сваког оног који поседује кључ за његово скривено значење. Што се тиче догматичног или теолошког тумачења првих стихова из Постања, на то је прикладно одговорено у истој књизи, када писац приказује Три Мајке – Ваздух, Воду и Ватру – као вагу са – „(...) добром на једним теразијама, злом на другим, и осцилујућим језичком Равнотеже између њих.” [Оп.цит., ИИИ, X] Једно од тајних имена јединог вечног и свагда присутног Божанства било је истоветно у свим земљама, и до данас је очувало фонетску сличност у разним језицима. Хиндуистички Аум, свети слог, постао је ‘Аιψν код Грка, а Аевум код Римљана – „пан” илити све. „Тридесета стаза” се у Сефер Јецири назива „сакупљање разумевања”, зато што: „На тај начин божански посвећеници прикупљају процене звезда и небеских знакова, а њихова запажања орбита представљају савршенство науке.” [Оп.цит., стр. 30] Тридесет други и последњи је ту назван „послуживање разумевања’, а тако се зове зато што је: „Распоређивач свих оних који служе у деловању седам планета, у складу са својим Господарима.” [Оп.цит., стр. 32] То „деловање” било је иницијација, у току које су биле обзнањене све мистерије повезане са „седам планета”, а такође и мистерија 1 Целокупан овај спис је преведен и део је монументалне књиге Менли Палмера Хола Тајна учења свих епоха, у преводу Марија Лампића, издавачка кућа Метапхyсица, 2011. године. (Нап. уред.) 132 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам „Сунцапосвећеника”, са његових седам прекинутих зрачења или снопова светлости – слава и победа помазаника, Христоса; та мистерија разјашњава прилично збуњујући Климентов израз: „Јер, открићемо да многобројне догме којих се држе такве школе [варварске и хеленске филозофије] нису постале потпуно бесмислене и нису искључене из поретка природе ‘сасецањем Христа’,1 (...) тако да се слажу по свом пореклу и са истином у целини. [Строматеис, 1, XИИИ] У Разоткривеној Изиди [Оп.цит., ИИ, ВИИИ], читалац ће наћи потпуније обавештење но што овде може да се пружи о Зохару и његовом аутору, чувеном кабалисти Симону Бен Јохају. У њој се каже да је, због тога што се знало да поседује тајно знање и Меркаву, што је осигуравало пријем „Речи”, његов живот био угрожен, те је морао да бежи у дивљину, где је дванаест година живео у једној пећини окружен оданим ученицима да би на крају умро сред разних знакова и чуда. 2 Његова учења о пореклу тајне доктрине или, како ју је он још звао, тајне мудрости, иста су као и она нађена на Истоку, изузимајући то што он на место Вође војске планетарних духова поставља „Бога”, тврдећи да је сам Бог први поучавао ту мудрост и упућивао у њу известан број одабраних анђела; у источњачкој доктрини, међутим, тврди се нешто друго, као што ћемо видети. 1 Они који знају да су термин Христос гностици користили за виши его (а и старогрчки пагански посвећеници чинили су исто), спремно ће схватити наговештај. Каже се да је Христос одсечен од нижег ега, Хрестоса, након завршне и врховне иницијације када двоје бивају спојени у једно; Хрестос бива савладан и васкрснут у слављеном Христосу – Франк, Дие Каббала, 75: Дунлап, Сод, Вол. 11], или тачније Хрестоса. (Нап. ауторке) 2 Записано је да су се многе чудесне ствари догодиле приликом његове смрти, или, боље речено, приликом његовог премештања јер он није умро као други људи, него је нагло ишчезао док је блистава светлост испунила пећину небеском славом, а тело му је поново било виђено кад је светлост ослабила. Тек кад је та небеска светлост уступила место уобичајеној полутами пећине, каже Гинзбург (Гинсбург), „следбеници Израела приметили су да је луча Израела утрнула”. Његови нам биографи кажу да су се чули гласови са неба током припрема за његову сахрану, као и при самом укопу. Наиме, када је сандук био спуштен у дубоку јаму, пламен се разбуктао а један моћан, величанствен глас је изговорио: „Он је тај који је учинио да земља задрхти и да се краљевства затресу!” (Нап. ауторке) 133 Херметичка и кабалистичка доктрина  Кабала и Књига Енохова Пред нама су неке синтетичке и кабалистичке студије о светој Књизи Еноховој и о Тароу (Роти). Цитирамо из рукописне копије једног окултисте са запада, у чијем уводу стоји: „Постоји само један Закон, један Принцип, један Покретач, једна Истина и једна Реч. Оно што је горе аналогно је ономе што је доле. Све што постоји је последица количина и равнотежа.” Основно начело Елифаса Левија и овај тројни епиграф показују истоветност гледишта Истока и Запада по питању тајне науке која, према истом рукопису, гласи: „Кључ скривених ствари, кључ светилишта. То је Света Реч која посвећенику пружа врховни разлог окултизма и његових мистерија. Она је срж филозофија и догми, она је алфа и омега, она је Светлост, Живот и Мудрост Свеопшта.” Таро из Књиге Енохове, или Рота, има додатни увод са овим објашњењем: „Древност ове књиге загубљена је у тмини времена. Она потиче из Индије, из неке епохе давно пре Мојсија (...) написана је на засебним листовима, који су испрва били од финог злата и племенитих метала (...) Симболичка је и њене комбинације се прилагођавају свим чудима Духа. Иако преправљана из епохе у епоху, остала је сачувана – захваљујући неупућености радозналаца – у својим словима и најзначајнијим основним бројевима.” Енохова Рота, која се данас назива Енохов Таро, оно је на шта се де Мирвије позива, што смо могли видети, као на средство коришћено за „злу магију”, када спомиње „металне плочице [или листове] које су избегле уништење за време потопа” и које он приписује Каину. Оне нису биле уништене у потопу из простог разлога што овај није био „свеопшти”. А каже се да „потиче из Индије” због тога што води порекло од индијских Аријеваца, прве подрасе пете коренске расе, пре коначне 134 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам пропасти последњег упоришта Атлантиде. Но, ако и потиче од праотаца првобитних Индуса, њена прва примена није била у Индији. Њено порекло је још старије и налази се у Хималајима, 1 Снежној области. Настала је у том тајанственом пределу који нико не може да одреди и који је узрок очајања како географа тако и хришћанских богослова – у подручјима где је Браман поставио своју Каиласу, планину Сумеру и Парвати Памир, коју су Грци преиначили у Паропамисус. Око тог предела, који још увек постоји, настала су предања о Еденском врту. Из тих су региона Грци добили свој Парнас2 и одатле потиче већина библијских личности, од којих су неке биле полубогови и јунаци, а неке – додуше ретке – митске личности, астрономски двојници претходних. Једна од њих је био Аврам (Абрам) – легенда каже да је халдејски Браман3 преиначио потоњег, након што је одбацио његове богове и напустио његов Ур (пур, „град”?) у Халдеји, у Абрамима4 (или Абрахаму), „небраману” који се иселио. Тако је објашњено то што је Аврам постао „отац многих народа”. Проучавалац окултизма мора да има на уму да сваки бог и јунак у старим Пантеонима (укључујући и онај из Библије) има три епске биографије које теку упоредо и свака је повезана са једним од аспеката јунака – историјским, астрономским и потпуно митолошким, при чему овај последњи служи да повеже остала два и да уклони тешкоће и неусклађености у приповести, и сабира у један 1 Можда Покок (Поцкоцке) и није сасвим погрешио када је тврдио да немачка реч за небо, химмел, потиче од Хималаја; такође је неоспорно да је хинди реч Каиласа (Небо) претеча грчког неба (Коилон), и латинског Цоелум. (Нап. ауторке) 2 Видети Пококову књигу Индија у Грчкој (Индиа ин Грееце) и његово извођење планине Парнас из Парнаса, колиба индијских испосника од лишћа и грања, које су и светилиште и пребивалиште. „Један део ПароПамисуса (бамијанског брда) зове се Парнас. Те се планине зову Деваника зато што на њима живи мноштво Дева, богова званих ‘богови Земље’, Бху Деве. Према Пуранама, они су живели у сеницама или колибама званим Парнасе због тога што су биле направљене од лишћа (Парнас).” (стр. 302.) (Нап. ауторке) 3 Раулинсон је с правом потпуно убеђен у аријевски и ведски утицај на рану митологију и историју Вавилона и Халдеје. (Нап. ауторке) 4 То је тврдња тајне доктрине, која може и не мора да буде прихваћена. Ипак, Абрам, Исак и Јуда страшно личе на хиндуистичке Браму, Икшвакуа и Јадуа. (Нап. ауторке) 135 Херметичка и кабалистичка доктрина или више симбола истине о првој двојици. Места су наведена тако да се подударају са астрономским па чак и психичким догађањима.  Бројеви и мере Тако је историја учињена заточеницом древне мистерије, да би касније постала велика Сфинга деветнаестог века. Но њени проучаваоци су били исувише тупави да је протумаче и одгонетну без обзира признаје ли она то или не, па је уместо тога оскрнављена и унакажена од стране савременог Едипа, који ју је затим гурнуо у море нагађања у којем се утопила и ишчезла. То је сада постало потпуно јасно, не само уз помоћ светих учења, која су прилично оскудна, него и захваљујући озбиљним и вештим симболозима, па чак и стручњацима за геометрију. Дело Кључ за јеврејскоегипатску мистерију (Тхе Кеy то тхе Хебреw Егyптиан Мyстерy), у којем учени масон из Синсинатија, Ралстон Скинер (Ралстон Скиннер), на крајње непобожне начине разоткрива загонетку Бога као библијског Јахвеа, праћено је потврдом образованог друштва којим председава један господин из Охаја и четири потпредседника, од којих је један Пјаци Смит, чувени астроном и египтолог. Директор Краљевске опсерваторије у Шкотској и аутор дела Велика пирамида, фараонска по називу, човекољубива по чињеницама, њена чуда, тајне и учења (Тхе Греат Пyрамид, Пхараониц бy наме, Хуманитариан бy фацт, итс Марвелс, Мyстериес, анд итс Теацхингс), настоји да докаже оно што и амерички аутор и масон, тј. да је енглески систем мерења исти као онај који су користили древни Египћани приликом градње њихове пирамиде, или, по речима самог Скинера, да је фараонско „порекло мера” произвело „британски инч (палац) и стари лакат”. Оно је „произвело” и много више од тога, што ће бити у потпуности доказано пре краја следећег столећа. Не само што је у западној религији све повезано са мерама, геометријским фигурама и израчунавањима времена, при чему су трајања главних раздобља заснована на мноштву историјских личности, 1 него се ове заиста доводе 1 У књизи Гностици и њихови преостаци (Тхе Гностицс анд тхеир Ремаинс) од Ч. В. Кинга (стр. 13.) каже се о именима Браме и Абрама: 136 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам у везу са небом и земљом, али са индоаријевским небом и земљом, а не палестинским. Праузоре готово свих библијских личности треба тражити у првобитном индијском пантеону. „Из ума рођени” Синови Браме, односно Синови ЂаниПитара (Боговатвораца), „Синови Светлости” били су ти који су изродили „Синове земље” – Патријархе. Јер ако су Риг Веда и њене три сестре Веде биле „помужене из ватре, ваздуха и сунца”, односно Агнија, Индре и Сурје, као што се наводи у спису МануСмрити, Стари завет је ван сваке сумње „помужен” из најпроницљивијих глава јеврејских кабалиста из Египта и Вавилона – „седишта санскритске литературе и браманске учености од свог постанка”, као што је пуковник Ванс Кенеди (Ванс Кеннедy) исправно изјавио. Један од таквих дупликата био је Абрам или Абрахам, у чијим недрима се сви правоверни Јевреји надају да ће се окупити после смрти, пошто се та недра сматрају „небом међу облацима” или Абром. 1 „Та бројка човека, Сеир Анпин, састоји се од броја 243, и будући да представља бројчану вредност слова у имену ‘Абрам’, означава различите поретке у небеским хијерархијама. Имена Абрам и Брахма су заправо једнака по бројчаној вредности.” Тако за оног који је упућен у езотеричну симболику нема ничег чудног у открићу да се у Локапалама (четири главне и средишње тачке сфере оличене са осам хиндуистичких богова) Индрин слон зове Абра (–матанга), а његова супруга Абраму. Абра је на неки начин божанство мудрости, с обзиром да је глава тог слона заменила главу Ганеше (Ганапатија), Бога мудрости, коју је Шива одсекао. Абра значи и „облак”, а такође је и назив града у којем се претпоставља да је Абрам живео – када се чита уназад – „Арба (Кирјат) град четири (...) Абрам је Абра са додатим м на крају, а Абра читана уназад је Арба” (Кључ за јеврејскоегипатску мистерију) Аутор је могао да напомене и то да Абра на санскриту значи „у (или од) облака”, чиме космоастрономски симбол Абрама постаје још јаснији. Све те речи треба да се читају у својим оригиналним верзијама, на санскриту. (Нап. ауторке) 1 Пре него што се ове теорије и нагађања – а спремни смо да признамо да она то јесу – одбаце, ваља објаснити следећих неколико ствари. (1) Због чега је, после одласка из Египта, Јехова променио патријархово име од Абрам у Абрахам. (2) Због чега је Сараи по истом основу постала Сара (Постање, XВИИ). (3) Откуд чудна подударност имена? (4) Зашто Александар Полихистор тврди да је Абрахам био рођен у Камарини или Урији, граду врачева и предсказива­ 137 Херметичка и кабалистичка доктрина Изгледа да између Абрахама и Еноховог Таро(т)а постоји приличан временски размак, па ипак су они тесно повезани више него једном споном. Гафарел (Гаффарел) је показао да су четири симболичне животиње на двадесет и првом кључу Тарота, на трећој седмици, исто што и јеврејски Терафим којег је изумео и обожавао Абрамов отац Тера, и који је био коришћен у пророчиштима Урима и Тумима. Поред тога, астрономски, Абрахам је сунчева мера и делић сунца, док је Енох сунчева година, исто колико су то и Хермес или Тот; Тот је, бројчано, „био еквивалент Мојсија, или Хермеса”, „господара нижих области, сматраног и за учитеља мудрости”, каже нам исти масонматематичар; а будући да је Тарот, према једној од последњих папиних була, „паклени изум”, исто „као и масонство и окултизам”, веза је очевидна. Тарот заиста садржи тајну свих таквих претварања личности у звездана тела и обратно. „Енохов точак” је древни изум, најстарији од свих, пошто је пронађен у Кини. Елифас Леви каже да нема ниједног народа који га није имао, а његово право значење било је чувано у највећој тајности. То је било свеопште наследство. Као што видимо, ни Књига Енохова (његов „Точак”), ни Зохар ни било које друго кабалистичко дело не садрже искључиво јеврејску мудрост.  Доктрина припада свима Пошто представља резултат многих хиљада година мишљења, сама доктрина је заједничка својина посвећеника свих народа под капом небеском. И поред тога, Зохар поучава практични окултизам више од иједног другог дела на ту тему, али не онакав како је преведен и коментарисан од стране разних критичара, већ са тајним знацима на маргинама. Ти знаци садрже скривена упутства, независно од метафизичких тумачења и очигледних бесмислица које је потпуно одобравао Јосиф, који никада није био инициран,већ је проследио мртво слово онако како га је примио. [Разоткривена Изида, ИИ, стр. 350] ча, и изумео астрономију? (5) „Абрахамова сећања сежу уназад најмање три хиљадугодишта пре Јаковљевог деде”, каже Бунзен (Место Египта у историји (Егyпт’с Плаце ин Хисторy), в. 35.) (Нап. ауторке) 154 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам ВИИИ, 30–34], сматра алегоричним и штетним за праву веру по зна­чењу њиховог мртвог слова. Такво је гледиште које ће заузети истински, непристрасни окултиста. А у том погледу чак и фанатични муслимани, који Исуса из Назарета сматрају за великог пророка и указују му поштовање, дају добру лекцију из љубави према ближњим хришћанима који уче и прихватају да је „религијска толеранција опака и немогућа”, [Догматска теологија, ИИИ, 345] и који никада неће поменути пророка ислама а да га не назову „лажним пророком”.  Хришћански и нехришћански посвећеници Дакле, сада ћемо по принципима окултизма размотрити Петра и Симона, Павла и Аполонија. Ова четири посвећеника нису случајно одабрана. Они су први у постхришћанском посвећеништву – оном које је забележено у световним и духовним списима – који су ударили основни тон „чуда”, односно психичких и физичких необичних појава. Само богословска затуцаност и нетрпељивост могле су тако пакосно и неосновано да раздвоје два складна дела на два различита испољења божанске и сатанске магије, на „побожна” и „безбожна” дела. 155 Поглавље XИИИ Постхришћански посвећеници и њихове доктрине õ Апокрифна Јеванђеља садрже историјски истините догађаје õ Ко је био Симон Чаробњак? õ Симон Чаробњак био је кабалист и мистик õ Алегоријски јетик Симона Чаробњака õ Мистичко и нумеричко значење Абраксаса õ Сатурнил је био азијски гностик õ Симон је био посвећеник међу кабалистима õ На пример, шта свет уопште зна о Петру и Симону? Световна историја нема документе о њима двојици, док је оно што нам такозвана духовна литература казује о њима раштркано, изложено у неколико реченица у Делима. Што се тиче Апокрифа, сам њихов назив забрањује критичарима да верују у податке из њих. Окултисти, пак, верују да апокрифна Јеванђеља, колико год понекад била једнострана и пристрасна, садрже далеко више историјски тачних догађаја и чињеница од Новог завета, укључујући и Дела апостолска. Она прва су необрађено предање, док су ова друга [званична Јеванђеља] детаљно измишљене ле­генде. Неприкосновеност Новог завета је ствар личног уверења и слепе вере, и мада човек треба да поштује лично мишљење свог суседа, није обавезан да га с њим дели. Ко је био Симон Чаробњак и шта се зна о њему? Из Дела апостолских дознајемо само то да је због својих изванредних магијских вештина био назван „Велика Божја Моћ”. Каже се да је овог Самарићанина крстио Филип, а касније је оптужен да је Петру и Јовану понудио новац да га упуте у способност вршења истинских „чуда”, пошто 156 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам она лажна, како се тврди, потичу од ђавола [ВИИИ, 9, 10]. И то је све уколико занемаримо речи грдње којима су га необуздано засипали због извођења „чуда” ове друге врсте. Ориген спомиње да је он посетио Рим за време Неронове владавине, [Адв. Целсум.], а Мошеим га убраја међу отворене непријатеље хришћанства [Еццлес. Хист., И, 140]; но, окултна традиција га не оптужује ни за шта теже од одбијања да призна „Симона” за Божјег вицевладара, било да је тај „Симон” био Петар или неко други, што је још увек отворено питање за критичаре.  Неправедна критика Оно што Иринеј [Цонтра Хаересес, 1, XXИИИ, 1–4] и Епифаније [Цонтра Хаересес, ИИ, 1–6] кажу о Симону Чаробњаку – наиме, да се представљао као оваплоћено тројство, да је у Самарији био Отац, у Јудеји Син, а пред паганима се издавао за Светог Духа – пуко је клеветање. Времена и догађаји се мењају, људска природа остаје иста у свим поднебљима и добима. Та оптужба је последица и производ традиционалне а данас већ класичне богословске мржње. Од свих окултиста који су лично искусили, у већој или мањој мери, последице богословске злобе, ниједан никада неће поверовати у такве ствари само зато што их је рекао Иринеј, уколико је он то уопште и написао. Поред тога, за Симона се говорило да је са собом повео једну жену и представљао је као Јелену из Троје, која је прошла кроз стотине реинкарнација и која је још раније, пре почетка историје, била Софија, Божанска Мудрост, еманација његовог сопственог (Симоновог) вечног ума, када је он (Симон) био „Отац”, и, коначно, да је са њом „изродио арханђеле и анђеле, уз чију помоћ је овај свет створен”, итд. Сада сви знамо коликом преиначењу и бујном увећању свака празна тврдња може да буде подвргнута након што прође кроз само неколико руку. Штавише, све те тврдње могу да се објасне па чак испоставе као потпуно тачне; Симон Чаробњак је био кабалиста и мистичар који је, попут толиких других реформатора, настојао да утемељи нову религију засновану на главним учењима тајне доктрине, па ипак о њеним мистеријама није открио више од неопходног. Зашто онда не би мистик Симон, дубоко надахнут чињеницом серијских отеловљења 157 Постхришћански посвећеници и њихове доктрине (можемо да изоставимо број „стотину”, јер је то по свој прилици претеривање његових следбеника), говорио о било коме кога је психички познавао као о отеловљењу неке хероине с тим именом, на начин на који је то чинио – уколико је уопште чинио тако нешто? Зар и у нашем столећу не наилазимо на извесне даме и господу, и то не шарлатане, него интелектуалце врло цењене у друштву, које су потпуно уверене да су биле краљица Клеопатра, Александар Велики, Јованка Орлеанка, и шта све не? То је ствар личног уверења и заснива се на већој или мањој блискости са окултизмом и веровању у модерну теорију реинкарнације. Та теорија се разликује од изворне доктрине из давне прошлости, као што ћемо показати, али нема правила без изузетка. У погледу тога да је Чаробњак „једно са Богом Оцем, Богом Сином и Богом Светим Духом”, морамо рећи да је по среди сасвим разложан став уколико допустимо да један мистик и видовњак има право на коришћење алегоричног језика; осим тога, то је потпуно поткреп­љено доктрином универзалног јединства коју заговара езотерична фило­зо­фија. Сваки окултиста ће рећи исто, на (за њега) научним и ло­гичним осно­вама, у потпуном складу са доктрином коју признаје и поуча­ва. И сваки ведантин сваког дана говори то исто: он је, наравно, Браман, и он је Па­рабраман, када одбаци посебност свог личног ду­ха и увиди да је бо­жан­ски зрак који се налази у његовом вишем сопству само одраз свеопштег духа. У свим временима и епохама то је одјек првобитне доктрине о еманацијама. Прва еманација (проистицај) из непознатог је „Отац” [Оп. цит., ИИ, 337], друга је „Син”, а сви и све произлази из Је­дног, или оног Божанског Духа који је „несазнатљив”. Отуда тврдња да је он (Симон), док је још био у недрима Оца, а сам је био тај Отац (или прва колективна еманација), зачео са њом (Софи­јом, или Минер­вом, Бо­жанском Мудрошћу) арханђеле – „Сина” – ко­ји су били творци овог света. И сами римокатолици, сатерани уза зид необоривим аргументима својих противника – учених филолога и симболога који су разнели у парампарчад црквене догме и њихове ауторитете и сведочанства, и указали на мноштвеност Елохима у Библији – данас допуштају да је прва Божја „творевина”, Тсаба, или арханђели, морала да учествује у стварању васионе. Зар не бисмо могли да допустимо то да: „Мада је ‘сам Бог створио небо и земљу’ (...) колико год да они [анђели] можда нису били повезани са праисконским стварањем ни 158 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам из чега, ипак су могли да добију задатак да је наставе, доврше и одрже.” [Оп. цит., ии, 337] – узвикује де Мирвије одговарајући Ренану, Лакуру (Лацоур), Морију (Маурy) и осталима из Француске академије. Уз извесне измене то је управо оно што тврди тајна доктрина. Не постоји заправо ниједна док­трина коју про­по­ведају бројни реформатори из првог и наредних столећа наше ере која своја почетна учења није заснивала на овој универзалној космого­нији. Проучите Мошеима и погледајте шта он има да ка­же о многим „јересима” које описује. Јеврејин Керинт – „(...) поучавао је да је Творац овог света (...) највећи Бог јеврејског народа, био Биће (...) које потиче од Врховног Бога”; и да је то Биће, штавише – „(...) постепено изгу­било нешто од своје прирођене врлине и првобитне благородности.” Базил, Карпократ и Валентин, египатски гностици из другог века, имали су иста схватања, уз неколико разлика. Базил је проповедао седам Еона (духова или арханђела) који су проистекли из суштине Врховног. Два од њих, Моћ и Мудрост, зачели су небеску хијерархију прве класе и господства; она је произвела другу, а ова трећу, и тако даље; пошто је сваки следећи развитак био мање узвишене природе од претходног, и сваки је за себе створио небо као боравиште, свако од тих небеса имало је све мање велелепности и чистоте што се више приближавало земљи. Тако се број тих небеса попео на 365, а свима њима је владао Врховни Незнани звани Абраксас, јер по грчком методу рачунања и означавања то име даје број 365, који у свом мистичном и бројчаном значењу садржи број 355, односно вредност илити значај човека. 1 То је била гностичка мистерија заснована на мистерији првобитне еволуције која се окончала са „човеком”. 1 Десет је савршен број или Врховни Бог међу „испољеним” божанствима, пошто је број „1” симбол универзалне јединице (мере, целине) или мушког прин­ципа у природи, а број „0” је женски симбол хаоса, бездана, тако да то двоје чине симбол андрогине природе као и пуну вредност сунчеве године, што је била и вредност Јехове и Еноха. Према Питагори, десет је симбол васионе, а такође 159 Постхришћански посвећеници и њихове доктрине  Два вечна принципа Сатурнил из Антиохије износио је исту доктрину уз мање промене. Он је учио о два вечна принципа, Добру и Злу, који су напросто дух и материја. Седам анђела који имају власт над седам планета су градитељи наше васионе – што је потпуно источњачка доктрина, пошто је Сатурнил био азијски гностик. Ти анђели су природни чувари седам предела нашег планетарног система, а један од најмоћнијих међу тих седам стваралачких анђела трећег реда је „Сатурн”, управљачки дух планете и бог јеврејског народа, то јест Јехова, којем су се Јевреји клањали и којем су посветили седми дан или Сабат, суботу (Сатурдаy) – „Сатурнов дан” код Скандинаваца, као и код Хиндуса. Маркион, који је такође заступао доктрину о два супротстављена принципа Добра и Зла, тврдио је да постоји и треће божанство између та два – чија је „природа мешовита” – бог Јевреја, творац (са својом војском) нижег, нашег света. Иако је увек у рату са принципом зла, то посредничко биће је и поред тога такође супротстављено принципу добра, чији положај и звање оно прижељкује. Према томе, Симон је био само чедо свога доба, религијски реформатор попут многих других, и посвећеник међу кабалистима. Црква, за коју је уверење у његово стварно постојање и велике моћи неопходно – како би што више издвојила и истакла „чудо” које је Петар извео и његову победу над Симоном – безгранично уздиже његова чудесна магијска дела. С друге стране, скептицизам оличен у учењацима и образованим критичарима настоји да га потпуно уклони. Стога су они, након што су оспорили само постојање Симона, на крају помислили да би било згодно да његову индивидуалност потпуно стопе са Павловом. Непознати писац Натприродне религије ревносно се трудио да докаже да под Симоном Чаробњаком морамо да подразумевамо апостола Павла, чије Посланице је Петар не само потајно већ и отворено клеветао и супротстављао им се, оптужујући их за „неетичко и Еноса, Сетовог сина или „Сина човечјег” који представља симбол сунчеве године од 365 дана, па се наводи да и он сам има 365 година. У египатској симболици Абраксас је био Сунце, „Господар небеса”. Круг је симбол јединственог неиспољавајућег принципа, а величина његовог броја је вечно бесконачна. Пресечен је пречником тек за време Манвантара. (Нап. ауторке) 176 Поглавље XВИИ Аполоније из Тијане1 õ Путовање у Индију представља искушења новообраћеника õ Зашто су хришћани спречили колање Аполонијевих биографија õ Тајни записи забележили су његово рођење и потоњи ток живота õ Аполоније – бескомпромисни непријатељ свих нетрпељивости и лицемерја õ Аполонијева етика заснована на мистичној филозофији õ Аполоније представљен као послушни Сатанин посредник õ Споменици захвалности подигнути Аполониху õ У Разоткривеној Изиди се каже да се највећи учитељи богословља слажу да су скоро све древне књиге биле написане симболички и на језику разумљивом искључиво посвећенима. Биографска скица Аполонија из Тијане је прави пример тога. Као што сваки кабалиста зна, она обухвата целокупну херметичку филозофију и по много чему је парњак предања која су нам остала о краљу Соломону. Чита се као бајка, али у потоњем случају су чињенице и историјски догађаји каткада представљени свету под бојама фикције. Путовање у Индију у свакој својој фази представља, мада наравно алегоријски, искушења новообраћеника, дајући у исти мах географску и топографску представу о одређеној земљи онаквој каква је и данас, уколико човек зна где да је потражи. Дуги разговори Аполонија са браманима, савет њихо­вог мудраца и дијалози са Коринћанином Менипом би, када би се растумачили, дали езотеричну веронауку. Његова посета царству мудрих људи, 1 Ускоро ће у нашем издању изаћи славно Филостратово дело Де вита Аполлонии Тyанеи, Животопис Аполонија из Тијане, у едицији Адепти. (Нап. уред.) 177 Аполоније из Тијане разговор са њиховим краљем Јархом, те пророчиште у Амфиараусу симболично објашњавају многе тајне догме Хермеса – у генеричком значењу тог имена – и окултизма. Дивно је то саопштити. Да ова тврдња није подупрта већ обављеним силним израчунавањима, а тајна већ напола откривена, писац се никада не би усудио да то каже. Путовања чувеног чаробњака су истинито, мада алегорично описана – то јест, све што је Дамису речено се заиста и догодило – али приповест се заснива на зодијачким знацима. Онако како га је Дамис преписао другим алфабетом, по упутству Аполонија, и како га је Филострат превео то је заиста чудесно дело. На крају онога што у овом тренутку може да се каже о изванредном посвећенику из Тијане биће јасније на шта мислимо. За сада је довољно рећи да би дотични разговори, када би било исправно схваћени, открили неке од најважнијих тајни природе. Елифас Леви истиче велику сличност између краља Јарха1 и легендарног Хирама, од којег је Соломон набављао либанске кедрове и злато из Офира. Но, он ништа не говори о још једној сличности за коју као образовани кабалиста не може да не зна. Штавише, сходно свом непроменљивом обичају, он обмањује читаоца више него што га поучава, не откривајући ништа и скрећући га с правог колосека. Попут већине историјских јунака из давне прошлости, чији се животи и дела изразито разликују од оних обичног људског рода, Аполоније је до данас остао загонетка која није нашла свог Едипа. Његов живот обавијен је таквим велом тајне да се често погрешно схвата као бајка, мит. Међутим, према свим законима логике и разума, потпуно је јасно да Аполонија нипошто не би требало гледати у том светлу. Уколико тијански теург сме да се сматра измишљеном личношћу, онда историја нема право на своје Цезаре и Александре. Потпуно је тачно да је тај мудрац, који је све до данас без премца у чудотворним моћима – на основу историјски потврђених доказа – ступио на поприште јавног живота а да можда нико није знао одакле је дошао, и нестао из њега а да можда нико није знао куда је отишао. Али разлози за то су очигледни. Употребљена су сва средства – нарочито током четвртог и петог столећа наше ере – да се из људских умова избрише сећање на 1 На латинском Иарцхас, на енглеском Хиарцхас, како би читалац лакше могао да уочи идеју ауторке да их сравни по ортографији и звучности. На енглеском се Хирам пише Хирам, исто тако и на српском. Јарх је иначе просветљени краљ мудрац, а у Аполонијевом животопису он је сатгуру. (Нап. уред.) 178 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам узвишене и свете људе. Хришћани су спречили колање њихових биографија, које су биле бројне и усхићујуће, и за то су, као што ћемо видети, имали јаке разлоге. На крајње чудесан начин је опстао Дамисов дневник, и остао једини да исприча причу. Но, не сме се заборавити да Јустин Мученик често говори о Аполонију, а карактер и истинољубивост тог доброг човека су беспрекорни, тим више што је имао ваљан разлог да се осећа збуњено. Исто тако, не може се оспорити чињеница да у првих шест векова једва да је постојало иједно свештено лице које није споменуло Аполонија. Само што су, у складу са непроменљивим хришћанским милосрдним обичајима, њихова пера била умочена у најцрње мастило одиум тхеологицума, 1 нетрпељивости и пристрасности. Свети Јероним излаже опширну повест о наводном такмичењу Св. Јована са мудрацем из Тијане – надметању у „извођењу чуда” – у којој, наравно, истинољубиви светац2 у живим бојама описује Аполонијев пораз и тражи потврду у Апокрифима Св. Јована, које је чак и црква прогласила сумњивим. 3 1 Теолошке мржње (Нап. уред.) 2 Видети Предговор Јеванђеља по Матеју. Бароније, и, стр. 752, цитирано у Де Мирвије, Дес Еспритс, том ВИ, стр. 63. Јероним је свештеник који је, када је пронашао аутентично и изворно Јеванђеље (хебрејски спис) по Матеју, апостолуцаринику, у библио­теци у Цезареји, „написано Матејевом руком” (Хијероним: Де Вирис, Иллус. Цхап. ИИИ) – као што и сам признаје – прогласио то јеванђеље јеретичким и за­менио га својим сопственим грчким текстом.* Такође је он био тај који је извитоперио текст у Књизи о Јову како би ојачао веровање у ускрснуће у телу (видети Разоткривену Изиду, том ИИ, стр. 181–182 и даље), цитирајући у прилог томе најученије ауторитете. (Нап. ауторке) * Читаоци на овим просторима коначно могу себи да приуште уживање у преводу изворног Матејевог је­ванђеља, које је издавачка кућа Метафизика из Београда објавила у два издања. Једно је књига Јеврејски Јешуа или грчки Исус, аутора Нехемије Гор­дона, а друго је савремени српски превод Библије, у којима је то јеванђеље садржано. Преводилац хебрејског Матејевог јеванђеља је Жељко Станоје­вић. (Нап. уред.) 3 Де Мирвије даје следећи узбудљив извештај о „такмичењу”: „Јован који је, како нам каже Св. Јероним, био под притиском свих цркава Азије да [суочен са Аполонијевим чудима] што свечаније објави божанственост Исуса Христа, након дуге молитве са његовим ученицима на гори Патмос и након што је био усхићен божанским Духом, учинила да се усред громова и муња чује његово чувено Ин Принципио ерат Вербум. (Преведено: У почетку беше реч. Тако почиње Јеванђеље по Јовану. Нап. уред.) Када је прошло то величанствено усхићење због којега је назван 179 Аполоније из Тијане  Мистериозни учитељ Стога ствари стоје тако да нико не може да каже ни где ни када је Аполоније био рођен, као што је очигледна и подједнака неупућеност у датум и место његове смрти. Неки мисле да је у часу смрти имао осамдесет или деведесет година, а други да му је било сто или чак сто седамнаест година. Но, да ли је преминуо у Ефесу 96. године наше ере, као што неки кажу, или се то догодило у Линду, у храму Паладе Ати­не, или је можда нестао из храма у Диктини, или, пак, као што неки други тврде, уопште није умро, него се, кад му је било сто година, подмла­дио помоћу магије и наставио да дела за добробит човечанства – то нико не може рећи. Једино је тајна доктрина забележила његово рође­ње и потоњи ток живота. Но, уосталом – „Ко је поверовао у тај извештај?” Све што је историји познато јесте да је Аполоније био занесени оснивач нове школе мишљења. Можда је он био мање метафоричан а више практичан од Исуса, али је свеједно дошао до исте сржи духовности и до истих узвишених моралних истина. Окривљен је да их је ограничио на више друштвене класе уместо да је учинио оно што су учинили Буда и Исус и да их је проповедао сиромасима и уцвељенима. Немогуће је после толико времена просуђивати о његовим разлозима за деловање на тако искључив начин. Но, изгледа да се у то уплео кармички закон. Пошто је био рођен, како нам је саопштено, у аристократској породици, сасвим је могуће да је желео да доврши необављени посао својих претходника у том посебном правцу, и тежио да „мир на земљи и добру вољу” пружи свим људима, а не само прогнанима и преступницима. Због тога се дружио са краљевима и моћницима тога доба. Без обзи­ра на то, три „чудотворца” су испољила упадљиву сличност намере. Попут Исуса и Буде, и Аполоније је био бескомпромисни противник сваког спољног показивања побожности, сваког обављања бескорисних религијских церемонија, фанатизма и лицемерја. Тачно је и то да су његова ‘Сином Грома’, Аполоније је био присиљен да се повуче и нестане. Такав је био његов пораз, мање крвав али једнако тежак као пораз Симона, Чаробњака.” (Чаробњак теургиста, ВИ, 63.) Што се нас тиче, никада нисмо чули за усхићење које производи грмљавину и севање муња и у неприлици смо да схватимо његов смисао. (Нап. ауторке) 180 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам „чуда” била величанственија, разноликија и далеко боље потврђена у историји од било којих других. Материјализам то пориче, али доказна грађа, затим потврде и саме цркве, ма колико га ова жигосала, показују да је то чињеница. 1 „Лажне оптужбе пуштене у оптицај против Аполонија биле су колико бројне толико и неистините. Читавих осамнаест векова након његове смрти оклеветао га је бискуп Даглас у свом делу против чуда. При том се правични и часни бискуп разбио о историјске чињенице. Јер сли­чност између Буде, Исуса и Аполонија не треба да тражимо у чудима, него у истоветности идеја и учења која су проповедали. Ако ту ствар испитамо непристрасним умом, брзо ћемо приметити да су етике Га­утаме, Платона, Аполонија, Исуса, Амонија Сакаса и његових следбе­ника све редом биле утемељене на истој мистичкој филозофији – да су сви поштовали исти божански идеал, било да су га сматрали ‘Оцем’ људ­ског рода, који живи у човеку, човеком који живи у Њему, или несхват­љивим творачким принципом. Сви су водили боголике животе. Говорећи о својој филозофији, Амоније је поучавао да њихове школе постоје још од доба Хермеса, који је ту мудрост донео из Индије. То је била пот­пуно иста мистичка контемплација као и она једног јогина: општење Брамана са његовим властитим блиставим Сопством – ‘Атманом’.” [Разоткривена Изида, ИИ, 342] Тако се испоставило да је темељ еклектичке школе истоветан са доктринама јогина – хиндуских мистика; доказано је да она има заједничко порекло, из самог извора, као и ранији будизам Гаутаме и његових архата. „Неисказиво Име, у потрази за којим толики кабалисти – не познајући ниједног источњачког, па ни европског посвећеника – узалуд троше своје знање и животе, пребива скривено у срцу сваког човека. То тајно име које, према најдревнијим изрекама, ‘задире у бескрајне светове, αφοιτητωοτροφαλιγαι’, може да се задобије на два 1 По среди је веома стара прича. Ко од нас теозофа не зна, из својих личних горких искустава, шта клерикална мржња, пакост и прогањање могу да ураде у том правцу; до ког степена лажљивости, клеветања и окрутности могу та осећања да дођу, чак и у наше модерно доба, и каквим су се узорима христоликог милосрђа показали Његове тобожње и самопостављене слуге! (Нап. ауторке) 181 Аполоније из Тијане начина: прописаном иницијацијом и посредством ‘тихог гласа’ који је Илија чуо у пећини на Хорив, Божјој планини. И ‘(...) кад то чу Илија, заклони лице своје плаштом и изашав стаде на вратима од пећине.’1 Када је Аполоније из Тијане желео да чује ‘тихи глас’, потпуно се умотавао у плашт од фине вуне, на који би ставио оба стопала након обављања извесних магнетичних превлачења руком, а затим не би изговорио ‘име’ него призивање које је добро познато сваком посвећенику. Онда би подигао плашт изнад главе и лица, и његов прозрачни, светлећи или астрални дух био би слободан. У обичним приликама није носио вуну ништа више од храмовних свештеника. Поседовање тајне комбинације ‘имена’ давало је хијерофанту врховну моћ над сваким бићем, људским или неким другим, слабијим од њега по снази душе.” [Лоц. цит., ИИ, 343, 344]  Аполоније не може да буде уништен Којој год школи да је припадао, извесно је да је Аполоније из Тијане за собом оставио неизбрисив траг. Написано је на стотине дела о том изванредном човеку; историчари су озбиљно расправљали о њему; уображени глупаци, неспособни да дођу до било каквог закључка о том мудрацу, покушали су да оспоре његово постојање. Што се тиче цркве она је, мада се гнуша сећања на њега, увек настојала да га прикаже у светлу историјске личности. Сада се чини да је њена политика ишла у том правцу да утисак који је он оставио каналише у другом смеру – што је добро позната и врло стара стратегија. Језуити, на пример, иако су признавали његова „чуда”, покренули су двојни ток мишљења, и у томе су успели као и у свему чега се лате. Једна страна представља Аполонија као послушног „Сатаниног посредника”, који је своје чудотворне моћи окруживао велелепном, заслепљујућом светлошћу, а друга страна изјављује како целу ствар сматра вештом измишљотином, написаном са унапред одређеним циљем у виду. У својим обимним „Сатаниним мемоарима”, маркиз де Мирвије, током свог заузимања за распознавање божјег непријатеља као 1 Књига о царевима 1, 19, 13, у преводу Ђуре Даничића. (Нап. уред.) 194 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам Све је то алегорично и мистично, а ипак потпуно разумљиво и јасно сваком проучаваоцу источњачког окултизма, макар и површно оба­вештеном о мистеријама посвећивања. У нашем објективном универзуму материје и варљивих појава Сунце је најподеснији симбол жи­вотодавног, благотворног Божанства. У субјективном, бескрајном свету духа и стварности то жарко светлеће тело има другачије, мистично значење, које се не може у целости саопштити јавности. Такозвани „идо­лопоклонички” Парси и Хиндуси су сигурно ближи истини у свом дубо­ком религиозном поштовању Сунца но што је то данас спремна да поверује хладна, вазда испитивачка, и исто тако вазда погрешно усме­рена јавност. Теозофи, који ће једини бити у стању да појме његово значење, могу да кажу да је Сунце спољна манифестација Седмог Принципа нашег планетарног система, док је Ме­сец његов Четврти Прин­цип, који блиста у позајмљеном руху свог господара, прожет сваким страсним поривом (и нужно мора да га од­рази) и грешном жељом свог гнусног материјалног тела, Земље. Читав циклус посвећеништва и ини­цијације са свим својим мистеријама повезан је са то двоје и са се­дам планета, при чему им је покоран. Духовна видовитост потиче од Сунца; сва психичка стања, болести, па чак и лудило, потичу од Месеца. Чак и према историјским подацима – а закључци историје су упадљиво погрешни мада су јој премисе исправне – постоји изванредна подударност између „легенди” о сваком оснивачу религије (као и између обреда и догми свих религија) и назива и положаја звезда којима управља Сунце. То ипак не значи да су оснивачи религија митске личности, а њихове религије празноверја. Све су то различите верзије исте природне исконске мистерије, на којој је била заснована религија мудрости у складу с којом је потом подешено усавршавање њених посвећеника. А сада још једном морамо да замолимо читаоца да не посвећује пажњу оптужби – против теозофије уопште и овог писца особито – за испољавање непоштовања према једној од највећих и најплеменитијих личности у историји посвећеништва – Исусу из Назарета – као ни за мр­жњу према цркви. Изношење истине и чињеница тешко да се може сматрати, ако држимо до правде, хуљењем или мржњом. Цело то питање зависи од решавања једне једине ствари: да ли је Исус као „Син Божји”и „Спаситељ” човечанства јединствен у светским аналима? Да ли је ње­гов случај – међу толиким сличним тврдњама – био беспримеран и неза­ 195 Чињенице поткрепљују биографије посвећеника памћен, а његово рођење једино натприродно и безгрешно; и да ли су други, као што црква тврди, били само безочне сатанске имитације на основу предвиђања? Или је пак он био само „син својих дела”, истакнута света особа и реформатор, један од многих, који је својим животом платио што се дрзнуо да покуша да пред незнањем и тиранском силом просветли људски род и олакша му бреме својом етиком и фи­лозофијом? Оно прво изискује слепу веру која свему одолева, а ово друго свакоме намећу разум и логика. Уз то, да ли је црква увек веровала у оно у шта данас верује – или, боље речено, као што се претвара да верује како би тиме оправдала бацање клетве на оне који се не слажу са њом – или је прошла кроз исте муке сумње, па чак и по­тајног порицања, прећутаног само због снажне амбиције и љубави према моћи? На то питање мора да се одговори да је управо ово друго тачно. То је непобитан и потпуно природан закључак пошто се заснива на чињеницама сазнатим из историјских записа. Нека се читалац, остављајући за сада нетакнутим животе многих папа и светаца који су гласно полагали право на непогрешивост и светост, окрене историји цркве, записима о њеном (а не хришћанства) развитку и напредовању, и на тим ће страницама пронаћи одговор. Писац каже: „Црква је итекако добро знала за предлоге слободне мисли наста­ле на основу истраживања, као и за све оне сумње које данас изазива­ју њен бес; а ‘свете истине’ које би објављивала биле су наизменично усвајане и одбациване, мењане и прекрајане, преувеличаване и умањиване од стране великодостојника из црквене хијерархије, чак и кад се ради о најосновнијим верским начелима.”  Природа Христа Има ли тог бога или јунака чије су порекло, биографија и родослов били магловитији или тежи за одређивање и коначно прихватање од Исусових? Како је на крају била утврђена данас неоспорна догма у погледу његове стварне природе? Према јеванђелистима, он је по својој мајци био човек, обичан смртник, а по Оцу Бог! Дакле, да ли је он човек или Бог, или је обоје истовремено? – пита збуњени писац. Понуђени предлози 196 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам за ово питање доктрине заиста су изливали бујице мастила, али и поплаве крви јадног човечанства, а сумње још увек нису нестале. Мудри црквени сабори су у овоме, као и у свему другом, противречили сами себи и много пута мењали мишљење. Хајде да укратко бацимо поглед на текстове који нам се нуде на испитивање. Ево шта каже историја. Бискуп Павле из Самосате порицао је божанственост Христа на првом сабору у Антиохији, на самом почетку, приликом рађања богословског хришћанства, Он је био називан „Сином Божјим” само услед његове светости и добрих дела. Његова крв била је укварљива у обреду причести. На сабору у Никеји, одржаном 325. године, Арије је иступио са својим ставовима, што је умало поцепало католичку заједницу надвоје. Седамнаест бискупа бранило је Аријеве доктрине, но овај је ипак био прогнан због њих. Упркос томе, тридесет година касније, 355. го­ди­не, на сабору у Милану, три стотине бискупа потписало је писмо привр­жености Аријевим гледиштима, премда су десет година раније, 345. године, на новом сабору у Антиохији, Еузебијевци објавили да је Исус Христ био Син Божји и једно са својим Оцем. На Сабору у Сирмијуму, 357. године, „Син” више није био потпуно јединосуштни. Аномејци, који су порицали ту потпуну суштаственост, и присталице Арија однели су победу. Годину дана касније, на другом сабору у Анкири, проглашено је да „Син није потпуно суштински него само сличан Оцу у својој суштини”. Папа Либерије одобрио је ту одлуку. Вековима се сабор препирао и гложио, подржавајући најопречнија и најнедоследнија мишљења, а плод њиховог марљивог труда било је Свето Тројство које је, попут Минерве, изашло из богословског мозга, наоружано свим могућим претњама цркве. У свет је била уведена нова мистерија усред страшних сукоба у којима убиства и други злочини нису били реткост. На сабору у Сарагоси, 380. године, обзнањено је да су Отац, Син и Свети Дух једна те иста Особа, и да је Христова људска природа пуки „привид” – у чему препознајемо одјек хиндуистичке аватарске доктрине. „Оци су једном морали да посрну ад абсурдум на овој клизавој стази – и они то нису пропустили да учине.” Како побијати људску природу у ономе који је био рођен од жене? Једино разборито запажање учињено на једном од сабора у Кон­ 197 Чињенице поткрепљују биографије посвећеника стантинопољу изнео је Еутих, који је био довољно одважан да каже: „Нека ме Бог сачува од мозгања о природи мога Бога” – због че­га га је папа Флавије изопштио. На сабору у Ефесу, 449. године, Еутих се реванширао. Пошто га је Еузебије, истинољубиви бискуп из Цезареје, терао да призна постојање две различите природе у Исусу Христу, сабор се побунио против њега и затражено је да Еузебије буде жив спаљен. Бискупи су устали као један и стиснутих песница, запенушени од јарости, захтевали да Еузебије буде растргнут надвоје, и да се с њим поступи онако како би он поступио са Исусом, чију је природу поделио. Еутих је повратио своју моћ и положај, а Еузебије и Флавије су разрешени. Затим су две стране жестоко напале једна другу и сукобиле се. Свети Флавије је био толико зло­стављан од бискупа Диодора, који га је напао и ишутирао, да је после неколико дана преминуо од задобијених повреда. На тим саборима биле су прихватане све могуће неподударности, што за последицу има садашње потпуне парадоксе назване црквеним догмама. На пример, на првом сабору у Анкири, 314. године, постав­љено је питање: „Да ли се при крштавању трудне жене и нерођено дете може сматрати крштеним?” Сабор је одговорио одречно и образложио то на следећи начин: „Особа која на тај начин прима крштење мора да дâ свој пристанак, што је немогуће у случају детета у мајчиној утроби.” Испада да је несвесност канонски прописана сметња за крштење, тако да ниједно дете крштено у данашње време није ма у ком погледу заиста крштено. Шта ћемо онда са десетинама хиљада изгладнеле паганске деце коју су мисионари крстили у време опште глади, као и деце коју су сувише ревносни духовници лукаво „спашавали” на друге начине? Размотрите једну за другом дебате и одлуке небројених сабора и сами се уверите на коликој гомили противречности је данашња непогрешива и апостолска црква саграђена! Сад можемо да увидимо колико је парадоксална, када се до­словно схвати, тврдња из Постања: „И створи Бог човека по лику своме.” Поред упадљиве чињенице да није Адам од праха земаљског (из другог поглавља) тај који је направљен по божанском лику, него је то божанствени андрогин (из првог поглавља) или Адам Кадмон, читалац може да се увери да је Бога – Бога хришћана у најмању руку – начинио човек по сопственом лику, сред ударања ногом, шамарања и убистава у време првих сабора. 198 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам  Озбиљне грешке у преводу Једна занимљива чињеница, која баца много светла на тврдњу да је Исус био посвећеник и мученички адепт, изложена је у делу (већ толико пута спомињаном) које се може назвати „математичким откривењем”, а то је Порекло мера. Обратимо пажњу на део 46. стиха 27. главе Јеванђеља по Матеју, који гласи: „Или, Или, лама савахтани? – што значи: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?” Наравно, наши преводи су узети из изворних грчких рукописа (а разлог што немамо изворне хебрејске рукописе о овим догађајима је то што би на хебрејском загонетке саме себе одале у поређењу са изворима из којих потичу, тј. Старог завета). „Грчки рукописи без изузетка бележе те речи овако: Хλι Хλι λαμα σαβαχθανι То су хебрејске речи преведене на грчки, а на хебрејском гласе овако: אלי אלי למה שבקתני У Светом Писму те речи гласе: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?”, и то важи за правилан превод. То су дакле речи ван сваке ди­скусије и нема никакве сумње да их тако тумачи Свето Писмо. Но, сада те речи неће бити тако протумачене, и испоставиће се да је наве­дени превод нетачан. Право значење је управо супротно од наведеног, и гласи: Боже мој, Боже мој, како ме прослављаш! Па и више од тога, јер пошто лама значи зашто, или како, та реч је гла­голски наводила на идеју о заслепити, или је прилошки то могло да гласи „како дивно (како блиставо)”, и тако даље. Безазленом читаоцу ова­кав превод делује изнуђено, као да треба да послужи за испуњење пророчке изреке, као да упућује на први стих двадесет другог Псалма, који гласи: 199 Чињенице поткрепљују биографије посвећеника ‘Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?’ На хебрејском то исто место се пише: אלי אלי למה עזבתני и у том погледу упућивање је ваљано, а превод сасвим исправан, али уз једну потпуно другачију реч. Речи гласе: Или, Или, лама азабвтани? И нема тог паметњаковића, ма колико ученог, који може да спасе овај одељак од погрешности превода. А као такав, он постаје страшан ударац примерној светости излагања.” [Апп., ВИИ, стр. 301] Десет или више година заседали су ревизори (?) Библије, скуп најимпозантнијих и најзначајнијих учењака, највећих зналаца хебрејског и грчког језика у целој Енглеској, у циљу исправљања грешака, заблуда и пропуста њихових мање образованих претходника, преводилаца Библије. И ко може да нас увери да нико од њих није уочио упадљиву разлику између хебрејских речи у Псалму XXИИ, азабвтани (азаббвтхани), и савахтани (сабацхтхани) из Јеванђеља по Матеју, и да нису били свесни тог срачунатог кривотворења? Јер то је заиста било кривотворење. А ако нас питају због чега су му први црквени оци прибегли, одговор је једноставан: због тога што су те светотаинске речи у свом верном преводу припадале паганским обредима у храмовима. Оне су биле изговаране после страховитих искушења иницијације, и још су биле свеже у сећању неких „отаца” када је Јеванђеље по Матеју било објављено на грчком језику. Најпосле, и због тога што су у то време живели многи хијерофанти мистерија и још много више посвећеника, па би верно преведена реченица уврстила Исуса међу обичне посвећенике. Речи „Боже мој, Сунце моје, излио си свој сјај на мене”, биле су закључне речи којима се завршавала молитва захвалница посвећеника, „Сина и прослављеног изабраника сунче­вог”. У Египту и данас наилазимо на резбарије и слике које приказују тај обред. Кандидат се налази између два божанска покровитеља: један је „ОзирисСунце”, са главом сокола, и он представља живот, а други је Тот – са главом ибиса, велелепни дух који води душе након смрти у 200 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам њихово ново пребивалиште, Хад – који преносно значи смрт фи­зичког тела. Они су приказани како изливају „бујицу живота”, воду про­чишћења, на главу посвећеника, и то тако да се та два тока преплићу и образују крст. Да би се што боље сакрила истина и тај бассорелиево1 је био тумачен као „пагански приказ хришћанске истине”. Шеваљер де Мусо каже да је тај Тот: „(...) помоћник ОзирисаСунца, као што је Св. Михајло помоћник, фероуер, Речи.” Монограм Хрестоса и Лабарум, барјак Константина – који је, узгред буди речено, умро као паганин и никада није био крштен – симбол је изведен из горе наведеног обреда и такође означава „живот и смрт”. Знатно пре него што је знак крста био усвојен као хришћански симбол, био је коришћен као тајни знак распознавања међу искушеницима и посвећеницима. Елифас Леви каже: „Знак крста који су хришћани усвојили не припада искључиво њима. Он је кабалистички и представља супротност и равнотежу четири елемента. По окултној строфи из дела Патер, на које смо обратили пажњу у једној другој књизи, видимо да су испрва постојала два начина његовог настанка, или барем две веома различите поставке за изражавање његовог значења; једна је резервисана за свештенике и посвећенике, а друга се даје новообраћеницима и лаицима.” [Догме ет Ритуел де ла Хауте Магие, ИИ, 88] Сада је схватљиво због чега је Јеванђеље по Матеју, то јеванђеље Ебионита, 2 било заувек уклоњено у свом хебрејском облику од особите наклоности света. 1 Италијански – барељеф (Нап. прев.) 2 Ебионити (грчки: Ἐβιωναῖοι, ебионаиои, од хебрејског: אביונים ,ебионим – сиромашни) – јудеохришћанска секта која је деловала у Јудеји и Палестини у периоду од И до ИВ века, у време раног хришћанства. Ебионити су по прихватању сиромаштва вероватно подражавали изворну групу Исусових ученика који су се одрицали свега због своје вере. Насупрот другим хришћанима, они су инсистирали на универзалној потреби да се следе јудејски религиозни обреди и јудејски закон, који је Исус објаснио и расветлио. За њих је Исус, као смртан човек, био месија и пророк, али не и богочовек. Поштовали су Јакова Правед­ног, Исусовог брата и главе Јерусалимске цркве, а одбацивали Павла Тарског, сматрају­ћи га „одметником од Закона”. Ови изворни Исусови следбеници су временом одбачени од једне религије као отпадници, а од друге као јере­тици. (Нап. уред.) 201 Чињенице поткрепљују биографије посвећеника „Јероним је у библиотеци, коју је у Цезареји прикупио мученик Памфилије, пронашао аутентично и оригинално јеванђеље које је на хебрејском написао цариник Матеј: ‘Добио сам допуштење од Назарена, који су се у Берои у Сирији служили тим (јеванђељем) да га преведем’, писао је он крајем четвртог столећа.1  Исусова тајна доктрина Јероним каже: „У јеванђељу којим се служе Назарени и Ебионити, које сам недавно превео са хебрејског на грчки и које већина особа сматра истинским јеванђељем по Матеју2 , (...) стоји да су апостоли примили ‘тајну доктрину’ од Исуса, који ју је исповедио у једном тренутку необазривости. Пишући бискупима Хроматију и Хелиодору, он се жали да ‘се ради о веома тешком послу, пошто су ми ваша Преосвештен­ства наложила да се латим овог (превода), а сам Свети Матеј, апостол и јеванђелиста, није желео да то дело буде неувијено, приступачно написано. Јер, да то није била тајна, он (Матеј) би додао у јеванђељу да је оно што је изрекао било његово; но, он је ову књигу саставио тако да буде запечаћена хебрејским словима, и чак је ова употребио на такав начин да књига написана хебрејским писмом и његовом руком може да дође у посед само најрелигиознијих људи, а ови су је током времена добили од оних који су им претходили. Међутим, они ту књигу никада нису дали било коме да је препише, а њен текст су саопштавали једни овако а други онако.’” [„Св. Јероним”, В. 445: Дунлап, Сод, син човечји, стр. 46] 1 Хијероним, Дес Вирис Иллуст., ИИИ: „Упадљиво је то да црквени оци, мада сви одреда кажу да је Матеј написан на хебрејском, ипак користе грчки текст као изворно апостолско дело, без икаквог помињања какве везе има хебрејски Матеј са нашим грчким! У њему се налазе бројни необични додаци који недостају у нашем (грчком) јеванђељу.” (Олсхаусен, Нацхwеис дер Ецхтхеит дер Саммтлицхен Сцхрифтен дес Неуен Тест., стр. 32.; Дунлап, Сод, син човечји, стр. 44.) (Нап. ауторке) 2 Цоммент то Маттхеw (XИИ, 13) Књига 11. Јероним додаје да је оно било написано на халдејском језику, али хебрејским словима. (Нап. ауторке) 210 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам расе Богова [што је Адити и Ваћ]. Арамејско име בתרת ,בתרת ,בתרתא, Βαώθ, Βαθός, Буто, пошто је мајка богова, која је била пренета гностицима, Вавилоњанима и Египћанима, прикладно је стога истоветна са Мôт (םות ,наша Мут), (Βώθ) настало је у феничанском облику замењивањем б са м.)” [Стр. 295–296] Рекло би се да је најбоље отићи на сам извор, а то је мистичко отеловљење Мудрости и Интелигенције, које функционишу у деловању космичке еволуције, или будија под именима Браме, Пуруше, итд., као мушке моћи, и АдитиВаћ, итд., као женске, одакле настаје Сарасвати, богиња мудрости, која је под копренама езотеричког прикривања постала Бутос, Бyтхос – Дубина, грубо материјално, лично и телесно женско звано Ева, Иринејева „првобитна жена”, и свет који проистиче ни из чега. „Проналажење и развијање овог глифа из четврте књиге Постања помаже разумевању поделе једног знака на обличја две особе; као што су Адам и Ева, Каин и Авељ, Аврам и Исак, Јаков и Езав, и тако даље [све мушко и женско] (...) Затим, да би се повезало неколико главних тачака у устројству Библије: (1) у погледу Старог и Новог завета; а уз то и (2) у погледу Римског царства; (3) у погледу утврђивања значења и примене симбола и (4) у погледу утврђивања целокупног објашњења и читања глифа; затим (5) разматрање и постављање темеља велике пирамиде као базичног квадрата у здању Библије, а такође и (6) ново римско усвајање под Константином – утврђено је следеће:1 Испоставило се да Каин представља (...) 360 периода зодијака, савршену и прецизну меру, помоћу квадратне поделе; отуда је назван Мелхизедек (...) [Следе геометријски и бројчани докази.] Више пута је установљено да је сврха изградње велике пирамиде била да се измере небеса и земља (...) (молимо за дозволу да додамо да се објективне сфере развијају из субјективног, чисто духовног космоса); стога би њено мерно задржавање указивало на све садржине мере1 Да смо познавали ученог аутора пре него што је његова књига штампана, можда би он неким случајем преломио да дода и седму карику из које су све остале, које далеко претходе онима набројаним и надмашују их у универзално филозофском значењу, произашле, зацело равну великој пирамиди, чији базични квадрат су биле велике аријевске мистерије. (Нап. ауторке) 211 Чињенице поткрепљују биографије посвећеника ња неба и земље, или, сходно древном познавању, на Земљу, Ваздух, Воду и Ватру.1 (Базична површина те пирамиде био је пречник са обимом круга од 2400 стопа. Томе су својствене 24 стопе, или 6 × 4 = 24, односно управо овај КаинАдам четвороугао.) Са реконструкцијом логора Израелићана – за који је Мојсије дао идеју – коју је обавио истакнути учењак, отац Атанасије Кирхер, језуитски свештеник, горе наведено се тачно поклапа са библијским записима и традиционалним изворима и указује на метод градње тог логора. Четири унутарња квадрата била су посвећена (1) Мојсију и Арону; (2) Кохату; (3) Гершому и (4) Мерарију – последња тројица су били вође Левита. Својства тих квадрата била су првобитна, основна својства АдамаМарса и конкретизовала су се од елемената, Земље, Ваздуха, Ватре, Воде, или םי = Иам = Вода, נזר = Ноур = Ватра, דות = Руах = Ваздух, и יבשת = Иабешах = Земља. Почетна слова тих речи су ИНРИ – симбол који се обично тумачи као као Иесус Назаренус Реx Иудаеорум – ‘Исус Назарећанин, краљ Јевреја’. Тај ИНРИ квадрат је Адамов квадрат, који се као темељ проширио на четири друга од 145 × 2 = 288, на страницу великог квадрата од 288 × 4 = 1152, читав обим. Но, тај квадрат је такође и приказ кружећих елемената, 1152 на то може да укаже. Ставите ИНРИ у круг, или га прочитајте као да се слова налазе у квадрату, у погледу његове величине од 1521, и добићете , што се чита као 1152. Но, као што смо видели, Каин означава то као, или у, 115 свог имена; тих 115 је било веома прикладно за састављање године од 360 дана, тако да се она слаже са равнотежама стандардног круга, које су биле Каин. Угаони квадрати великог квадрата су А = Лав, и Б = ДанШкорпија, а увидело се да Каин пробада Авеља на пресеку еквиноцијалних и солстицијских укрштених линија, изведених из ДанШкорпије на небеском кругу. Међутим, ДанШкорпија се граничи са Вагом, теразијама чији је знак (а то је знак древног јастука на којем улеже глава до ушију,2 Јаковљев јастук), и представља симбол попут . Такође, знак ДанШкорпије је смртживот, у симболу . Затим, крст, као симбол порекла мера, у Јехови је облик праве линије 1 Ми бисмо рекли на космичку Материју, Дух, Хаос и Божанску Светлост, пошто је египатска замисао била у томе истоветна са аријевском. Међутим, аутор је у праву у погледу окултне симболике Јевреја. Они су били изразито прозаичан, недухован народ у свим временима, па ипак је за њих „Руах” био Божански Дух, а не „ваздух”. (Нап. ауторке) 2 Ралстон Скинер показује да симбол , укрштене кости и лобања, садржи слово П Копх, то јест потиљак, или део главе иза ушију. (Нап. ауторке) 212 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам ЈЕДАН номиналне вредности 20612, савршеног обима; дакле Каин је то био као Јехова, јер текст каже да је он био Јехова. Али везивање човека на тај крст је било везивање 113: 355 за 6561: 5153 × 4 = 20612, као што је показано. Над главом распетог Исуса налазио се натпис чија су почетна слова речи увек била сматрана за симболична, те су преношена и коришћена као монограм Исуса Христоса – наиме, ИНРИ или Иесус Назаренус Реx Иудаеорум; но, та слова се налазе на крсту, или на кубном облику кружног порекла мера којима се мери твар Земље, Ваздуха, Ватре и Воде, или ИНРИ = 1152, као што је показано. Овде је човек на крсту, или 113: 355 комбиновано са 6561: 5153 × 4 = 20612. То су бројеви основе пирамиде јер долазе од 113: 355 као хебрејског извора; отуда Адамквадрат, који јесте основа пирамиде и средиште за већи квадрат логора. Ако ИНРИ савијемо у круг, добићемо 1152, или обим овог другог. Али Исус на самрти (или венчани Авељ) употребио је управо речи неопходне да се све изложи и покрене. Он каже: Или, Или, лама савахтани... Прочитајте те речи према јачини њихове моћи, у кружном облику, као изведене из показаног Адамовог обрасца, и добићете: אלי = 113, אלי = 113, или 113–311: למה = 345, односно Мојсије у КаинАдам пирамидалном кругу: שבקת = 710, исто што и Голуб, или Јона, а 710 подељено са 2 = 355, или 355–553: и, најзад, као детерминанта свега ני ,или ни, при чему је נ = нун, риба = 565, а י = 1 или 10; заједно чине 565 י = יהוה ,или вредност Христа. (...)”  Кабалистичко читање јеванђеља „[Све горе наведено] баца светло на призор преображења на гори. Тамо су са Исусом били Петар, Јаков и Јован; или ים Иами, Јаков, вода; יכשה Петар, земља; דזה Јован, дух, ваздух; и ינוד Исус, ватра, живот – заједно ИНРИ. Но, тамо су их срели Илија и Мојсије, или אלי и למה ,или Или и Ламах, или 113 и 345. И то показује да је призор преображења био повезан са оним горе изложеним.”1 1 Стр. 296–302. По тим бројевима, аутор објашњава: „Или је 113 (смештањем те речи у круг): [Л]амах, који је 345, заменом слова прилагођен да одговара истој вредности םשה) у кругу) или Мојсију, док 213 Чињенице поткрепљују биографије посвећеника Ово кабалистичко читање прича из јеванђеља – за које се до сад претпостављало да бележе најзначајније, мистички најупечатљивије, па ипак најстварније догађаје из Исусовог живота – мора да страшно тешко пада неким хришћанима. Сваки истински верник, који је дубоко ганут лио сузе због догађаја из кратког раздобља јавног живота Исуса из Назарета, мора да изабере један од два пута који се отварају пред њим након читања горе изложеног објашњења: или његова вера мора да га учини неосетљивим за било какву светлост коју баца људско расуђивање и очевидна чињеница, или мора да призна да је изгубио свог Спаситеља. Онај којег је до сада сматрао јединственим оваплоћењем на земљи Јединог Живог Бога на небу испарава и нестаје пред пуноважним доказом саме, правилно прочитане и исправно протумачене, Библије. Штавише, пошто према сведочанству самог Јеронима и његовом прихваћеном и аутентичном признању, књига писана Матејевом руком „показује да не мари за просвећивање, него за уништавање” (цркве и човечјег хришћанства, и једино тога), каква истина може да се очекује од његове чувене Вулгате? Људске мистерије, које су смишљала поколења црквених отаца решених да разраде религију коју су сами изумели, добијају средишњу улогу уместо божанског Откривења; а да је било тако потврђује и прелат латинске цркве. Свети Гргур из Нисе писао је свом пријатељу и поверенику Св. Јерониму: „Нема бољег начина да се људи обману од вештог избора празних речи; што мање разумеју то више се диве (...) Наши оци и учењаци често су говорили не оно што су мислили, него оно на шта су их присиљавале околности и нужда.” Па, ко је онда од њих – свештенство или окултисти и теозофи – богохулнији и опаснији? Јесу ли то они који би свету хтели да наметну прихватање Спаситеља уобличеног у њиховим главама, бога са људским манама, који стога свакако није савршено божанско биће; или они други који кажу: Исус из Назарета био је посвећеник, света, величанствена и племенита особа, чак заиста „син Божји”? Уколико је човечанство спремно да прихвати такозвану натприродну религију, окултистима и психолозима се далеко логичнијом чини јасна Савахт јесте Јован, или голуб, или Свети Дух, пошто је то (постављено у круг) 710 (или 355 × 2). Завршетак ни, као мени или 5651, постаје Јехова.” (Нап. ауторке) 214 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам алегорија коју су о Исусу изложили гностици. Они су се, као и окултисти, и са инициранима који су им били вође, разликовали само по својим тумачењима повести и по својим симболима, а нимало по њеној садржини. Шта кажу офити, назарени и други „јеретици”? Софија, „Божанска Девица”, побуђена је да своју еманацију, Христоса, пошаље у помоћ пропадајућем људском роду, којем су ИлдаБаот (Јехова Јевреја) и његових шест материјалних синова (нижи земаљски анђели) запречили продор божанске светлости. Због тога се Христос, савршени:1 „(...) сјединивши се са Софијом [божанском мудрошћу] спустио кроз седам планетарних сфера, у свакој од њих преузимајући одговарајуће обличје (...) и ушао у човека Исуса у тренутку његовог крштења у реци Јордан. Од тада надаље Исус је почео да изводи чуда; пре тога је био потпуно неупућен у своју сопствену мисију.” ИлдаБаот је, увидевши да ће Христос докрајчити његово краљевство материје, подбунио Јевреје, свој властити народ, против њега због чега је Исус био погубљен. Када је био на крсту, Христос и Софија су напустили његово тело и вратили се у своју сферу. Исусово материјално тело било је остављено земљи, али Он сам, Унутарњи Човек, био је оденут у тело од етера. 2 „Од тог доба се он састојао само од душе и духа (...) Током свог боравка на земљи од осамнаест месеци, након што се уздигао, од Софије је примио то савршено знање, ту истинску Гнозу, и саопштио је малом броју апостола који су били у стању да је приме.” [Гностици и њихови преостаци, Кинг, стр. 100–101] õ õ õ 1 Западњачко оличење те моћи, коју Индуси зову Виђа, „једино семе”, или Маха Вишну – моћ, а не Бог – или тајанствени Принцип који у себи садржи клицу аватарства. (Нап. ауторке) 2 „Подигни се у својој сили из тог изнуреног тела у које си био послат. Узнеси се у своје претходно боравиште, обожавани Аватару!” (Нап. ауторке) 215  Универзална учења То савршено знање је, без дилеме, источњачко и хиндуистичко; то је чиста и једноставна езотеричка доктрина, изузев имена и алегорије. То је, вишемање, повест о сваком посвећенику који добија иницијацију. Крштење у Јордану је обред иницијације, завршно прочишћење, било у посвећеној пагоди, базену, реци или храмовном језеру у Египту или Мексику. Савршени Христос и Софија – божанска мудрост и интелигенција – улазе у посвећеника током мистичног обреда, преносом са гуруа на челу, и напуштају физичко тело у часу његове смрти да би поново ушли у Нирманакају, или посвећеников астрални его. Будистички ритуал Арјасанге каже: „Дух Буде [скупно] закриљује бодисатве из његове религије.” Гностичко учење гласи: „Када он [дух Христоса] сакупи све што је Духовно, сву Светлост [која постоји у материји], из Илдабаотовог царства, остварује се Спасење и долази крај света.” [Лоц. Цит.] А будисти кажу: „Када Буда [Дух цркве] чује да је куцнуо час, послаће Маитреју Буду – после којег ће стари свет бити разорен.” Оно што је Кинг рекао о Базилиду може подједнако исправно да се каже за сваког наводног иноватора, било да долази из будистичке или хришћанске религије. Он тврди да су, по Клименту Александријском, гностици врло мало поучавали оно што би било осуђујуће у њиховим мистичким трансценденталним погледима. „Како је он на то гледао, овај други [Базилид] није био јеретик, односно иноватор у прихваћеним учењима католичке цркве, већ само теозофски мислилац који је тежио да старе истине изрази на нове начине.” [Оп. Цит., стр. 258] Чињенице поткрепљују биографије посвећеника 224 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам Мора се признати да су гледишта кабалиста – мислећи под тиме на оне изучаваоце окултизма који су проучавали јеврејску Кабалу и који знају мало или нимало о било којој другој езотеричној литератури и њеним учењима – онолико разнолика у њиховим синтетичким закључцима о природи мистерија поучаваних чак и у самом Зохару, и онолико далеко од стварне мете колико и прописи које им налаже сама егзактна наука. Попут средњовековног розенкројцера и алхемичара – попут опата Тритемија, Јохана Ројхлина, Агрипе, Парацелзуса, Роберта Флада, Филалетејца, итд. – у које се заклињу, европски окултисти само у јеврејској Кабали виде свеопшти извор мудрости; у њој проналазе скривено знање о готово свим тајнама природе – метафизичким и божанским – а неки од њих, попут Ројхлина, ту укључују и тајне хришћанске Библије. Јер за њих је Зохар езотерична ризница свих мистерија из хришћанског јеванђеља, а Сефир Јецира је светлост која сија у сваком мраку и садржатељ кључева који отварају сваку тајну природе. Друго је питање имају ли многи наши савремени следбеници појма о правом значењу симболике њихових одабраних учитеља. Многи од њих вероватно нису ни узгредно помислили на чињеницу да је езотерични језик који су алхемичари користили био њихов властити, и да је био изнет као маска, што је било нужно услед опасности доба у којем су живели, а не као језик мистерије, коришћен од стране паганских посвећеника, који су алхемичари поново превели и још једном прекрили велом.  Тајна унутар тајне Сада је ситуација оваква: пошто стари алхемичари нису оставили кључ за своје списе, ови су постали тајна унутар једне старије тајне. Кабала се тумачи и испитује само под оним светлом које су на њу бацили средњовековни мистици, а ови су, у својој присилној христологији, морали да ставе богословску догматску маску на свако древно учење, што има за последицу то да сваки мистик међу нашим савременим европским и америчким кабалистима тумачи старе симболе на свој сопствени начин, и сваки упућује своје противнике на неког розенкројцера и алхемичара од пре триста или четристо година. Мистична хришћанска догма је средишња матица која окружује и гута сваки стари пагански симбол, 225 Источњачка ГуптаВидја и Кабала а хришћанство – антигностичко хришћанство, савремена реторта која је заменила алхемичарски котао за дестилацију – оцедило је од сваког разматрања и признавања Кабалу, тј. хебрејски Зохар и друга рабинска мистичка дела. И сада се дошло до следећег: проучавалац заинтересован за тајна знања мора да поверује како читав циклус симболичких „старих дана”, свака длака из силне браде Макропрозопуса, упућује искључиво на повест о раном току живота Исуса из Назарета! Речено нам је, такође, да је Кабала „прво била поучавана одабраном друштву анђела”, те да их је поучавао сам Јехова – који је, из скромности, помислило би се, себе учинио тек трећом сефиром у њој, и то женском. Колико кабалиста, толико објашњења. Неки верују – може бити са више разлога од осталих – да је садржина Кабале темељ на коме је изграђено масонство, пошто је модерно масонство неоспорно блед и мутан одраз древног окултног масонства, учења оних божанских масона који су установили мистерије из праисторијских и препотопских храмова у којима су обављане иницијације, а које су саградили заиста надљудски неимари. Други изјављују да се принципи и доктрине изложене у Зохару односе само на овоземаљске и световне мистерије, те да се не баве метафизичким разматрањима – на пример о души, или о човековом посмртном животу – ништа више од књига Мојсијевих. Трећи, пак – а то су прави, аутентични кабалисти, који су упутства добили од посвећених јеврејских рабина – изјављују да, уколико су се двојица највичнијих средњовековних кабалиста, Јохан Ројхлин и Парацелзус, разликовали у својим верским изјашњењима – пошто је први био протестантски свештеник, а други римокатолик, барем наизглед – Зохар никако не може да садржи много од хришћанске догме или начела. Другим речима, они тврде да бројчани језик кабалистичких дела поучава универзалне истине – а не било коју посебну религију. Они који износе ту тврдњу потпуно су у праву када кажу да је језик мистерије, који је коришћен у Зохару и осталим кабалистичким делима, некада, неизмерно давно, био свеопшти језик човечанства. Али, исто тако, и потпуно греше ако тој чињеници додају неодрживу теорију по којој су тај језик изумели Хебреји, или је пак био њихова исконска својина, те да су га сви други народи позајмили од њих. Они греше зато што, мада је Зохар (זהר ЗХР), Књига сјаја рабина Симона Бен Јохаја, збиља потекла од њега – тако што је његов син, рабин Елеазар, уз помоћ његовог секретара, рабина Абе, сакупио кабалистичка учења свог покојног оца у дело звано Зохар – та учења 226 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам нису била Симонова, а Гупта Видја то јасно показује. Она су стара колико и сам јеврејски народ, па и много старија. Укратко, списи који су данас познати под насловом Зохар и приписују се рабину Симону подједнако су изворни као и египатске синхронистичке плоче, након што их је Еузебије обрадио, или као Посланице Св. Павла, након што их је „света црква” прерадила и исправила.1 Осврнимо се на кратко уназад на историју и невоље истог тог Зохара, тј. на оно што знамо о њима из веродостојног предања и докумената. Не морамо да се заустављамо да бисмо расправили да ли је био написан у првом столећу старе или нове ере. Довољно нам је да знамо да је међу Јеврејима увек постојала кабалистичка литература; да су, иако може да јој се прати траг тек од времена Сужањства, ипак од првих пет књига Старог завета све до Талмуда документи о тој литератури увек били писани неком врстом језика мистерије, и заправо су представљали симболичке записе које су Јевреји преписивали из египатских и халдејских светилишта, прилагођавајући их властитој народној историји – ако се то може назвати историјом. Оно што ми тврдимо, а то не пориче ни најпристраснији кабалиста, јесте да се – мада се кабалистички наук усмено преносио током многих епоха све до последњег од прехришћанских Танаим, и мада су Давид и Соломон можда били велики посвећеници у тај наук, као што се тврди – ипак нико није усудио да га запише до доба Симона Бен Јохаја. Укратко, наук пронађен у кабалистичкој литератури никада пре првог столећа наше ере није био писмено забележен. То критичара доводи до следећег размишљања: иако у Индији налазимо Веде и браманичку литературу писану и објављивану много пре хришћанске ере – а сами оријенталисти су дужни да признају да су неки манускрипти стари пар хиљада година; иако су најзначајније алегорије из Постања 1 Што може да се утврди, ако узмемо у обзир само један забележени пример. Ј. Пико де ла Мирандола, откривши да у Кабали има више хришћанства него јудаизма, и нашавши у њој доктрине о тројству, инкарнацији, божанству Исуса, итд., завршио је своје доказе упућујући целом свету изазов из Рима. Како Гинсбург каже: „Године 1486, када му је било само двадесет и четири године, он [Пико] је објавио девет стотина [кабалистичких] теза, излепио Рим плакатима са њима и латио се да их одбрани у присуству свих европских учењака које је позвао у вечни град, обећавши да ће им подмирити путне трошкове.” (Нап. ауторке) 227 Источњачка ГуптаВидја и Кабала пронађене забележене на вавилоњанским плочицама вековима пре Христа; иако египатски саркофази сваке године пружају доказе о пореклу доктрина које су Јевреји позајмили и преписали, ипак је монотеизам Јевреја уздигнут и бачен свим паганским народима у лице, а такозвано хришћанско откривење постављено је изнад свих осталих, попут сунца изнад низа уличних петролејки. Па ипак, веома добро је познато, будући да је утврђено ван сваке сумње и замерке, да ниједан манускрипт који је стигао до нас, било да је кабалистички, талмудски или хришћански, није настао пре наше ере, што свакако не може да се каже за египатске папирусе или халдејске плочице, па ни за неке источњачке списе.  Ауторство Зохара Али хајде да ограничимо ово наше истраживање на Кабалу, и то понајвише на Зохара, којег називају и Мидраш. Зна се да је та књига, чија су учења по први пут била објављена између 70. и 110. године наше ере, била изгубљена, а њен садржај све до тринаестог столећа раштркан у бројним мањим манускриптима. Схватање да се ради о делу Моше де Леона из Ваљадолида, у Шпанији, који га је представио као псеудограф Симона Бен Јохаја, напросто је смешно и Мунк (Мунцк) га је у потпуности побио – иако он указује на више од једног савременог уметања у Зохару. У исти мах, више је него сигурно да је садашњу Књигу Зохареву заиста написао Моше де Леон и да је она, захваљујући заједничком уредништву, више хришћански обојена од многих чисто хришћанских књига. Мунк објашњава због чега је то тако и каже да је очигледно да се аутор послужио древним документима, међу којима је и Мидрашим, збирке предања и библијских излагања, којима данас не располажемо. Као још један доказ да је знање о езотеричном систему изложеном у Зохару заиста врло касно стигло до Јевреја – у сваком случају, да су га дотле у тој мери заборавили да промене и додаци које је начинио де Леон нису изазвали никакве критике, већ су били са захвалношћу прихваћени – Мунк цитира Толука, јеврејског стручњака, и наводи следећи податак: Хаја Гаон, који је умро 1038. године, према нашим сазнањима први је аутор који је развио (и усавршио) теорију о 244 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам  Триуједном и четири И Четворство. Из те Коцке проистиче цео космос У Тајној доктрини стоји: „То је позвано у живот. Мистична коцка у којој пребива Творачка Идеја, објављујућа Мантра [или артикулисани говор – Вâћ] и свети Пуруша [а оба су зрачења најосновније грађе] постоје у вечности, у божанској садржини, у свом притајеном стању.” – за време Пралаје. А у Сефер Јецири, када Триуједном треба позвати у постојање – испољавањем Шекине, првог блеска или зрачења у испољавајућем космосу – „Дух Божји”, или Број Један,1 оплођује и подстиче двојну моћ, Број Два, Ваздух, и Број Три, Воду; у њима су „тама и празнина, кал и гној” – а то је Хаос, ТохуВахБоху. Ваздух и Вода производе Број Четири, Етер или Ватру, Сина. То је кабалистичко Четворство. Тај четврти број, који је у испољеном космосу Један, или Творачки Бог, за Индусе је „Древни”, Санат, Прађапати из Веда, а за брамане Брама – небески андрогин, који постаје мушко тек пошто се раздвоји на два тела, Вâћ и Вирађ. По кабалистима, он је испрва ЈахХавах, а тек касније постаје Јехова, попут Вирађа, свог праузорка; након што се као АдамКадмон раздвоји на Адама и Еву у неуобличеном, а на КаинаАвеља у полуобјективном свету, он коначно постаје Јах Хавах, или мушкарац и жена, у Еноху, сину Сетовом. Јер, право значење сложеног имена Јехова – од којег, када уклоните самогласнике, можете да направите такорећи било шта – јесте: мушкарци и жене, или човечанство састављено од своја два пола. Од првог до краја четвртог поглавља Постања свако име је измена неког другог имена, а свака личност је у исти мах и нека друга. Кабали1 У свом испољеном стању он постаје Десет, васиона. У халдејској Кабали је бесполан. У јеврејској, Шекинах је женско, а рани хришћани и гностици су сматрали да је Свети Дух женска моћ. У Књизи бројева „Шекина” је наведена да изостави завршно „х”, које је чини женском моћи. Нарајана, Заштитник на водама, такође је бесполан: но, наше чврсто уверење је да су Шекина и Даивипракрити, „Светлост логоса”, у филозофском смислу једно те исто. (Нап. ауторке) 245 Источњачка ГуптаВидја и Кабала ста проналази и прати Јехову од Адама створеног од праха земаљског до Сета, Адамовог трећег сина, боље речено треће расе.1 Тако је Сет мушки Јехова, а Енос је, пошто је измена Каина и Авеља, мушки и женски Јехова, или наш људски род. Хиндуистички БрамаВирађ, Вирађ Ману и МануВаивасвата, са његовом ћерком и женом, Вâћ, представљају највећу подударност са тим личностима – за свакога ко се потруди да проучи ту идеју и у Библији и Пуранама. За Браму се каже да је сам себе створио као Мануа и да је рођен из свог изворног бића (са којим је истоветан), иако је сачињавао женски део Сатарупа (са сто обличја). У тој хиндуистичкој Еви, „мајци свих живих бића”, Брама је створио Вирађа, који је он сам али на нижем ступњу, као што је Каин Јехова на нижем ступњу: обојица су први мушкарци треће расе. Иста идеја је приказана у хебрејском имену Бога (יהוה .(Читано здесна на лево, „Јод” (י (је отац, „Хе” (ה (је мајка, „Вау” (ו (је син, а „Хе” (ה (поновљено на крају речи је пород, чин рађања, материјалност. То је свакако довољан разлог да Бог Јевреја и хришћана буде личан, исто колико и мушки Брама, Вишну и Шива у ортодоксном, егзотеричном хиндуизму. Тако ће само назив Јхвх – сада прихваћен као име „Јединог живог [мушког] Бога” – одати, уколико се озбиљно проучи, не само целу тајну Бића (у библијском смислу), него и тајну окултне теогоније, од највишег божанског Бића, трећег по реду, па све до човека. Као што су најбољи хебраисти изложили: „היה ,или Хâyâх, или Еyе, значи бити, постојати, док חיה ,или Цхâyâх, или Хyе значи живети, као побуда постојања.” [Порекло мера, стр. 5] Стога, Ева означава еволуцију и непрекидно „постајање” природе. Ако, пак, узмемо готово непреводљиву санскритску реч Сат, што значи суштина апсолутног, неизменљивог Бића, или Бивствовања – као што је то изложио један вични индијски окултиста – нећемо наћи одговарајућу реч за њу ни у једном језику; па ипак, може се рећи да највише 1 Елохим ствара Адама од прашине и у њему се ЈеховаБина раздваја на Еву, после чега мушки део Бога постаје Змија, пада у искушење са Евом, затим се у њој ствара као Каин, прелази у Сета, и расејава се из Еноха, Сина човечјег, или човечанства, као Јодева. (Нап. ауторке) 246 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам личи на „Аин” или „ЕнСоф”, Безгранично Биће. Затим имамо појам Хаја (Хâyâх), „бити”, као пасивно, непроменљиво, а ипак испољено постојање, које можда може да се преведе на санскрит као Ђиватма, универзални живот или душа, у свом другостепеном или космичком значењу, док „Чаја” (Цхâyâх), „живети”, као „побуда постојања”, напросто значи Прана, стално променљиви живот у свом објективном смислу. На челу те треће категорије окултисти проналазе Јехову – мајку, Бину, и оца, Арелима.  Седмострука Сефира То је разјашњено у Зохару на месту где су изложене еманација и еволуција Сефирот: прво, АинСоф, па Шекина, одећа или вео Бескрајне Светлости, потом Сефира или Кадмон, те, као четврта, наступа духовна Садржина, послата од Бескрајне Светлости. Та Сефира је названа Круна, Кетер, и има још шест других имена – укупно седам. Та имена су: 1. Кетер, 2. Стара, 3. Почетна Тачка, 4. Седа Глава, 5. Дуго Лице, 6. Недостижна Висина, и 7. Ехејех („Ја јесам”).1 За ту седмоструку Сефиру каже се да садржи девет Сефирот. Али пре него што покажемо како их је родила, прочитајмо излагање о Сефирот у Талмуду, који то износи као древно предање, или Кабалу. Постоје три групе (или реда) Сефирот: 1. Сефирот зване „божанска својства” (Тријада у Светом Четворству); 2. сидералне (личне, особне) Сефирот; 3. метафизичке Сефирот, или перифраза (опис) Јехове, а то су прве три Сефирот (Кетер, Хохма и Бина), док су преосталих седам лични „Духови Присуства” (па дакле и духови планета). Када се о њима говори, мисли се на анђеле, али не зато што их је седам, него зато што представљају седам Сефирот које у себи садрже општост анђела. То показује да (а) када се прве четири Сефирот раздвоје, као ТројствоЧетворство – при чему је Сефира његова синтеза – преостаје са1 То Сефиру, трећу моћ, изједначава са Јеховом Господом, који Мојсију говори из горућег грма: „Ја сам (овде).” (Излазак, ИИИ, 4) [У Даничићевом преводу стоји: „Овде сам.” (Нап. уред.)]. У то време „Господ” још увек није постао Јехова. То није био једини мушки бог који говори, него испољени Елохим (као множина), или Сефирот у испољеној заједници од њих седам, садржаних у тројној Сефири. (Нап. ауторке) 247 мо седам Сефирот, као што је и ришија седам; оне постају десеторо када се Четворство, или прва божанска Коцка, разложи на јединице; и (б) иако је Јехова можда био схваћен као Божанство, уколико се укључи у три божанске групе или реда Сефирот, скупног Елохим, или четворну недељиву Кетер, једном када постане мушки Бог он је тек један од Неимара из ниже групе – јеврејски Брама.1 Следи покушај да се то прикаже. Прва Сефира, која садржи осталих девет, родила их је овим редом: (2) Хохма (Чокмах, или Мудрост), мушка активна моћ, представљена међу божанским именима као Јах; моћ која, као премештање или еволуција у ниже облике у овом случају, постаје Ауфаним (илити Точкови – космичко обртно кретање материје) унутар армије, или анђеоских војски. Из те Хохме проистекла је женска пасивна моћ звана (3) Интелигенција, Бина, чије божанско име је Јехова, а анђеоско, међу Неимарима и Војскама, Арелим. 2 Уједињењем те две моћи, мушке и женске (или Хохме и Бине) проистекле су све остале Сефирот, седам редова Неимара. Уколико Јехову назовемо његовим божанским именом, он у најбољем случају и сместа постаје „женска пасивна” моћ у Хаосу. А ако га посматрамо као мушког Бога, он је само један од многих, анђео Арелим. Но, уколико испитивање доведемо до највише тачке и уколико му се допусти његово мушко име Јах (назив за Мудрост), он ни тада није „Највиши и једини Живи Бог”, пошто је уз многе друге садржан унутар Сефире, а сама Сефира је у окултизму трећа моћ, мада се у егзотеричној Кабали сматра да је прва – осим тога је мањег значаја од ведске Адити, Првобитне Космичке Воде, што успева да постане после многих измена Астралне Светлости кабалиста. Тако се испоставља да је Кабала, какву данас налазимо, изванредно значајна за тумачење алегорија и „нејасних изрека” из Библије. Као езотерично дело о тајнама стварања, међутим, она је готово 1 Брамани су били мудри у свом извођењу када су постепено, искључиво из тог разлога, напустили Браму и посвећивали мање пажње њему појединачно него иједном другом божанству. Они су га као апстрактну синтезу обожавали скупно и у сваком Богу, од којих је сваки представљао њега. Као Брама, мушко, он је далеко нижи од Шиве, Лингама, који оличава свеопште стварање, тј. рађање, или Вишнуа, одржаваоца – пошто су и Шива и Вишну обновитељи живота после разорења. Хришћани можда чине нешто горе од слеђења њиховог примера и обожавања Бога у Духу, а не у мушком Творцу. (Нап. ауторке) 2 Ова реч означава множину, тј. читаву војску генерички, док дословно значи „снажни лав”. (Нап. ауторке) Источњачка ГуптаВидја и Кабала 248 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам бескорисна, пошто је изобличена, сем уколико се не провери помоћу халдејске Књиге бројева, или путем начела тајне науке Истока, тј. езотеричне мудрости. Западни народи не поседују ни изворну Кабалу, па чак ни мојсијевску Библију. Најзад, на основу како унутарњих тако и спољних доказа, према сведочењима најбољих европских хебраиста и признањима самих учених јеврејских рабина, показало се да „један древни документ чини суштински основ Библије, која је претрпела знатна уметања и додавања”, а да је „Пентатеух произашао из изворног старијег документа путем придодавања једног другом”. Стога, у одсуству Књиге бројева, 1 западњачки кабалисти имају право да дођу до коначних закључака само када располажу бар неким подацима из тог „древног документа” – подацима који су сада раштркани по мноштву египатских папируса, асирских плочица и предања која су сачували потомци ученика последњих Назара. Уместо тога, већина њих прихвата за своје ауторитете и непогрешиве водиче Фабр д’Оливеа (Фабре д’Оливет) – који је био човек огромне учености и мисаоности, али није био ни кабалиста ни окултиста, било са запада или истока – и масона Рагона, највећег од „синова Мудрости”, који је био још мање оријенталиста од д’Оливеа, пошто је у време када су живела та два гласовита учењака санскритско писмо било готово непознато. 1 Писац поседује само неколико извода, укупно пар десетина страница, дословних цитата из тог непроцењивог дела, од којег су сачуване ваљда само две или три копије. (Нап. ауторке) 249 Поглавље XXИ Хебрејске алегорије õ Масонски симболизам мора се проучавати под аријевским светлом õ Мало је истине у јеврејској Библија каква данас постоји õ Ко је искварио текст Старог завета? õ Језик посвећеника у Мојсијево време био је исти као језик египатских хијерофаната õ „Свети текст” срозан на ниво најнедуховнијих и најпростијих фаличких религија õ Стварање и седам творачких богова õ Два Адама су стара алегорија Аријеваца õ Софија је Адити са њених седам синова õ Седам кључева за све алегорије õ Ни седмоврсна хронологија, ни седмоврсна теогонија нису у Библији божанског порекла õ Адам је био вођа седморице који су пали са неба õ Универзални одјеци првобитне тајне доктрине õ Како било који кабалиста, упућен у све претходно наведено, може да извлачи своје закључке у погледу стварних езотеричних веровања првобитних Јевреја једино из онога што данас налази у јеврејским свицима? Како било који учењак – чак и ако је један од кључева за универзални језик непобитно пронађен, прави кључ за бројчано тумачење чисто геометријског система – може било шта да изнесе као свој коначни закључак? Модерно кабалистичко умовање данас је једнако вредно као и савремена „спекулативна масонерија”; јер као што ова узалудно покушава да се повеже са древном – или, боље речено, архаичном – масонеријом из храмова, не успевајући у томе, пошто се испоставило да су све њене тврдње нетачне са археолошког становишта, исто се дешава и са кабалистичким умовањем. Као што се ниједна тајна природе вредна одгонетања не може открити човечанству установљавањем да ли је Хирам Абиф био живи сидонски неимар или соларни 264 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам одвратила је: ‛Не лажи, Илдабаоте, јер први човек1 је изнад тебе”, што значи да је човек, који је тада створен по лику очинства, био надмоћнији од богова који су водили порекло само од МајкеРодитељке!2 Јер, као што је прво било на земљи, тако је потом било и на небу3 и стога се држало да су првобитни богови били лишени душе, као и најраније расе људи. (...) Гностици су поучавали да су духови изопачености, нижих седам, потицали само од велике Мајке, која их је створила без очинства! Дакле, по лику седмоструког Елохим било је створено седам раса, за које каткада чујемо као за преадамитске расе људи, пошто су настале пре очинства, које је било упоједињено тек у другом хебрејском Стварању.”4 То довољно показује како је одјек тајне доктрине – треће и четврте расе људи, које су довршене са оваплоћењем Манаса Путри, синова интелигенције или мудрости у људској природи – допро до сваке тачке земљине кугле. Међутим, Јевреји, иако су од старијих народа позајмили темељ за изградњу свог откривења, никада у свести нису имали више од три кључа, у односу на седам постојећих, док су састављали своје народне алегорије – астрономски, бројчани (метрологија, наука о мерењу) и изнад свих чисто антрополошки, или радије физиолошки кључ. То је довело до најфаличкије од свих религија, а потом је оно најбитније из ње прешло у хришћанску теологију, као што је доказано дугачким цитатима из предавања једног вичног египтолога, који од тога не може да створи ништа осим астрономских митова и фалицизма, као што наговештавају његова објашњења „очинства” у алегоријама. 1 Антропос, син Антропоса [Или „човек, син човечји”. Црква је у томе открила пророштво и признавање Христа, „Сина човечјег”!] (Нап. ауторке) 2 Видети Станцу ИИ, Тајна доктрина, ИИ, 16. (Нап. ауторке) 3 Тајна доктрина стиже до супротности. (Нап. ауторке) 4 Видети Станца ИИ, 5, Тајна доктрина, ИИ, 16. (Нап. ауторке) 265 Поглавље XXИИ „Зохар” о стварању света и Елохим õ Теорије о стварању и оклутни симболизам õ Најнаучније и бројчано читање прве реченице и поглавља у Постању изложено је у „Пореклу мера” õ Гностички и хришћански погледи на стварање и „неимаре” õ Планете су видљива тела седам планетарних анђела õ Ко су Елохим? õ Хебрејски Елохим истоветни су са индуским Прађапатијем õ Монада, дијада и тријада õ Глас, дух и реч õ Елохим су мноштво – војска творачких моћи õ Функције тих творачких моћи õ „Бог мноштво” се у тајној док­ трини назива Ђан Кохани õ Јехова је Адам Кадмон, којег Логос користи као возило у Свом силаску у појавни свет õ Све старе космогоније садржане су у посланицама Св. Павла õ Почетна реченица у Постању, као што сваки хебрејски писмен човек зна, гласи: בראשית ברא אלהים את המים ואת הארץ Постоје два добро позната начина тумачења овог реда, као и сваког другог хебрејског списа: једно је егзотеричко, које примењују ортодоксни тумачи Библије (хришћански), а друго је кабалистичко, које се додатно дели на рабински и чисто кабалистички, или окултни метод. Као у писању санскрита, ни у хебрејском језику речи нису раздвојене, него наведене тако да се заједно нижу – поготово у старим системима. На пример, наведена реченица би подељена гласила. „Б’ расхитх бара Елохим етх хасхамаyим в’етх х’аретхс”; а може да се постигне и да гласи овако: „Б’расх итхбара Елохим Етххасхамаyим в’етх’аретхс”, 266 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам чиме се потпуно мења значење. Ово друго значи: „У почетку Бог створи небо и земљу”, док би се оно прво, искључујући идеју о било каквом почетку, напросто читало као „из увек постојеће Суштине [божанске] [или из утробе – а такође и главе – стога] двојна [или андрогина] Сила [Богови] обликовала је двојно небо”; горње и доње небо обично су протумачени као небо и земља. Последња реч езотерички значи „средство” (тј. спроводник, медијум), пошто пружа идеју о празној земљиној кугли на којој се дешава појављивање света. Затим, у складу са правилима окултног симболичког читања какво је успостављено у старој Сефер Јецири (у халдејској Књизи бројева),1 почетних четрнаест слова (или „Б’раситб’ раалаим”) су сама по себи сасвим довољна да се објасни теорија „стварања” без икаквог даљег тумачења или ближег одређења. Свако од тих слова је изрека и, постављено напоредо са хијероглифском или графичком првобитном верзијом „стварања” у Књизи Ђан, порекло феничанских и јеврејских слова брзо би било откривено. Ни цела књига тумачења не би једном изучаваоцу првобитне окултне симбологије пружила ништа више од овога: глава бика у кругу, права водоравна линија, кугла или круг, па још један са три тачке у себи, троугао, и, потом, свастика (или ђаински крст); после њих следи једнакостранични троугао у кругу, седам малих биковских глава поређаних у три реда, један изнад другог; црна кружна тачка (отвор, рупа, пролаз), и седам линија које означавају хаос или воду (женско). Свако ко је упознат са симболичком и бројчаном вредношћу хебрејских слова на први поглед ће видети да су овај глиф и слова у „Б’раситб’ раалаим” истоветна по значењу. „Бет” је „боравиште” или „предео”; „Реш” је „обим главе”, а „Алеф” је „бик” (симбол генеративне или творачке моћи);2 „Шин”, „зуб” (егзотерички 300 – трозубац или три у 1 Сефер Јецира каква је данас позната представља само један део оне изворне, укључене у халдејску Књигу бројева. По одломку којим данас располажу кабалисти са запада много су петљали рабини из средњег века, као што показују њихове мазоретске тачке. Шема „масоре” је савремена превара, настала у нашој ери и дотерана у Тиберији. (Видети Разоткривену Изиду˝, вол. ИИ, стр. 430–431) (Нап. ауторке) 2 У најстаријем симболизму – оном који је коришћен у египатским хијероглифима – када се пронађе само глава бика, она значи Божанство, савршени круг, са латентном прокреативном моћи у себи. Када је приказан цео бик, он означава соларног Бога, лично божанство, пошто је тада то симбол делујуће генеративне моћи. (Нап. ауторке) 267 „Зохар” о стварању света и Елохим једном, по свом окултном значењу); „Јод”, потпуно јединство или „један”;1 „Тау” је „корен” или „темељ” (баш као и крст код Египћана и Аријеваца): још једанпут „Бет”, „Реш” и „Алеф”. Затим „Алеф”, или седам бикова за седам Алаим: штап за волове, „Ламед”, активно произвођење; „Хе”, „отвор” или „материца, матрица”; „Јод”, орган стварања; и „Мем”, „вода” или „хаос”, женска моћ близу мушке која јој претходи. Крајње задовољавајуће и најнаучније егзотерично тумачење почетне реченице у Постању – од које је у својој слепој вери зависила читава хришћанска религија, састављена од својих основних догми – несумњиво је оно које је изложено у додатку у Пореклу мера Ралстона Скинера. Мора се признати да он на највештији, најјаснији и најнаучнији начин износи бројчано читање те прве реченице и поглавља у Постању.  Анђели као неимари Уз помоћ броја 31, или речи „Ел” (1 за „Алеф” и 30 за „Ламед”), и других бројчаних библијских симбола, упоређених са мерама коришћеним за египатску велику пирамиду, он показује потпуну истоветност њихових величина – палчева, лактова и шеме – и бројчаних вредности Еденског врта, Адама и Еве и патријараха. Укратко, аутор показује да пирамида у себи архитектонски садржи целокупно Постање и обелодањује астрономске, па чак и физиолошке тајне у својим симболима 1 Биле су потребне три коренске расе да се симбол Апстрактног Јединства, испољеног у природи као зрак који проистиче из бескраја (круга), сроза у фалички симбол стварања потомства, као што је случај чак и у Кабали. То изрођавање почело је са четвртом расом и имало је свој разлог постојања у многобоштву, које је било изумљено да заштити Једно Свеопште Божанство од обесвећења. Хришћани могу да се правдају незнањем о његовом значењу као изговором за његово прихватање. Али шта ће им непрекидни хвалоспеви упућивани мојсијевским Јеврејима који су се одрекли свих других богова и задржали оног најфаличкијег, да би се затим крајње бестидно прогласили једнобошцима? Исус је увек истрајно занемаривао Јехову. Био је против мојсијевских заповести. Признавао је искључиво свог Небеског Оца, а забрањивао јавне култове и богослужења. (Нап. ауторке) 268 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам и глифима; па ипак, чини се да он неће признати да се у њима крију и психокосмичке и духовне мистерије. А јасно је да не увиђа ни то да корен свега тога треба потражити у древним легендама и индијском пантеону.1 Пошто није успео у томе, докле га је одвео његов велики и изванредни труд? Само дотле да сазна да су Адам, земља и Јеховин Мојсије „једно те исто” – дакле до абецеде компаративне окултне симбологије – и да, пошто су дани у Постању „кругови које су Хебреји приказивали као квадрате”, исход шестодневног труда достиже врхунац у оплођујућем принципу. Тако је Библија натерана да повлађује фалицизму, и само то. Протумачена у том светлу, и онако како западњачки учењаци схватају њене хебрејске текстове, она не може да пружи ништа узвишеније ни племенитије од тих фаличких елемената, основе и камена темељца значења њеног мртвог слова. Антропоморфизам и откривење ископали су непремостив јаз између материјалног света и крајњих духовних истина. Лако је показати да стварање није тако приказано у езотеричној доктрини. Римокатолици пружају тумачење које је далеко ближе истинском езотеричном значењу од протестантског. Јер више њихових светаца и учењака слажу се да стварање неба, земље, небеских тела, итд., спада у дело „седам анђела Присуства”. Свети Дионисије назива „неимаре” „Божјим сарадницима”, а Св. Аугустин иде још даље и анђелима приписује поседовање божанске мисли, праузорка, како он каже, свега створеног.2 И, најзад, Св. Тома Аквински има обимну дисертацију на ову тему, у којој Бога назива примарним, а анђеле секундарним узроком свих видљивих последица. Ту се, уз неке догматске формалне разлике, „анђеоски учењак” веома приближава гностичким 1 Зар је све што може да се дозна то да је небески круг од 360 степени установљен на основу „комплетног облика речи Елохим”, који даје, када се реч смести у круг, „3,1415, или однос обима круга према пречнику вредности један?” То је само његов астрономски или математички аспект. Да би се сазнало пуно седмоструко значење „праисконског круга”, пирамида и кабалистичка Библија морају да се тумаче у светлу облика на којем су изграђени индијски храмови. Математичка квадратура круга је само земаљски резиме тог проблема. Јевреји су се задовољили са шест дана активности и седмим даном предаха. Праоци људског рода решили су највећи проблем васионе са својих седам зрака или ришија. (Нап. ауторке) 2 Постање почиње трећом фазом „стварања”, прескачући претходне две. (Нап. ауторке) 269 „Зохар” о стварању света и Елохим идејама. Базилид говори о нижим редовима анђела као градитељима нашег материјалног света, а Сатурнил је сматрао, баш као и Сабејци, да су седам анђела који управљају планетама прави творци света; Тритемије, тај кабалистасветац, у свом делу Де Сецундис Деис, поучавао је исто. Вечни Космос, макрокосмос, подељен је у тајној доктрини, исто као и човек, микрокосмос, на три принципа и четири носиоца (или спроводника),1 који су у својој заједници седам принципа. У халдејској, или јеврејској Кабали, космос је подељен на седам светова: Првобитни, Схватљиви, Небески, Елементарни, Мањи (астрални), Паклени (Камалока или Хад) и Земаљски (човеков). У халдејском поретку се у другом, схватљивом свету појављује „седам анђела Присуства”, или Сефирот (пошто су три виша заправо један, а такође и укупни збир свих). Они су такође и „неимари” из доктрине истока: и тек у трећем, небеском свету, седам планетарних анђела изградили су седам планета и наш сунчев систем, тако да су планете постале њихова видљива тела. Отуда – као што је исправно изложено – уколико је васиона као целина створена од вечне једине Садржине или Суштине, та вечна Суштина, Апсолутно Божанство, није оно које је обликује; то су учинили први Зраци, анђели или Ђан Кохани, који проистичу из Јединог Елемента, који периодично постаје светлост и тама, али по свом основном принципу остаје вечна, јединствена, незнана, па ипак постојећа Стварност. Учени западњачки кабалиста, господин С. Л. Мек Грегор Матерс (С. Л. МацГрегор Матхерс), чије ће расуђивање и закључци бити изнад сумње тим више што је неупућен у филозофију истока и њена тајна учења, пише у једном необјављеном есеју о првом стиху Постања: „Берасхитх Бара Елохим – ‘У почетку Елохим ствараше!’ Ко су ти Елохим из Постања?” 1 Три основна принципа су, егзотерички: човек, душа и дух (под „човеком” се мисли на интелигентну личност), а езотерички: живот, душа и дух; четири носиоца су тело, астрални двојник, животињска (или људска) душа и божанска душа (Штулашарира, Лингашарира, Камарупа и Буди, носилац Атме или Духа). Или, да буде још јасније: (1) седми принцип има за свог носиоца шести (Буди); (2) носилац Манаса је Камарупа; (3) носилац Ђиве или Пране (живота) је Лингашарира (човеков „двојник”: особна Лингашарира не може да напусти тело пре смрти; оно што се показује је астрално тело, које одражава физичко тело и служи као спроводник људске душе, или интелигенције); тело је физички носилац свега наведеног заједно. Окултиста уочава да исти поредак важи и за космичку целокупност, психокосмички универзум. (Нап. ауторке) 282 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам део дигнус виндице нодус, 1 и само Богови могу да га развежу. Значење тога је јасно и разумеће га сваки кабалиста. Питагора није рекао Цонтра солем не лоqуарис2 , мислећи на видљиво сунце. То је било „Сунце иницијације” у своме тројном виду – од којих су два: „дневно Сунце” и „ноћно Сунце”. Уколико иза физичког светлећег тела није било мистерије коју су људи инстинктивно осећали, због чега се сваки народ, од оних првобитних до данашњих Парса, током молитви окретао према Сунцу?  Мистерија Сунца Соларно тројство није маздејско, него свеопште, и старо је колико и човек. Сви храмови из давне прошлости су редовно били окренути ка сунцу, да би им се портали отварали ка истоку. Погледајте стара светилишта из Мемфиса и Балбека, пирамиде из старог и новог света, обле торњеве из Ирске и египатски Серапеум. Једино би посвећеници могли да пруже филозофско објашњење тога и разлог за то – без обзира на његов мистицизам – само када би свет био спреман да то схвати, што он на жалост није. Последњи од европских соларних свештеника био је царски посвећеник Јулијан, којег зову Отпадник.3 Он је покушао да 1 Латински – дословно: Чвор достојан да га одвеже Бог; у слободном преводу: Чвор достојан великог умећа. (Нап. уред.) 2 У слободном преводу: Не грди Сунце. (Нап. уред.) 3 Јулијан је умро због истог преступа као и Сократ. Обојица су обелоданили један део соларне тајне, пошто је хелиоцентрични систем био само део онога што се износило током иницијације – један свесно, а други несвесно, будући да грчки мудрац никада није био инициран. Стварни сунчев систем није био оно што се чувало у толикој тајности, већ мистерије повезане са успостављањем сунца. Сократа су на смрт осудиле овоземаљске, световне судије; Јулијан је умро насилном смрћу зато што је рука која га је до тада штитила престала то да чини, тако да је остао препуштен својој судбини или карми. За изучаваоца окултизма постоји значајна разлика између те две врсте смрти. Други знаменити пример нехотичног откривања тајни које се односе на мистерије везан је за песника П. Овидија Назона, који, попут Сократа, није био инициран. У његовом случају је цар Август, који је био посвећеник, милостиво променио смртну казну у прогонство у провинцији Томе на Еуксину [данашња Констанца, 283 помогне свету откривањем барем једног делића велике мистерије τρεπλάσος, 1 али је – умро. „Три се налазе у једном”, рекао је о Сунцу – пошто је средишње Сунце2 предострожност Природе: прво је универзални узрок свега, Врховни Бог и савршенство; Друга Моћ је највиша Интелигенција, која има власт над свим разумним бићима, νοεροῑς; треће је видљиво сунце. Чиста енергија сунчеве интелигенције потиче из блиставог седишта које је наше сунце заузело у средишту неба, и та чиста енергија је Логос нашег система; „тајанствена реч коју Дух производи посредством сунца и никада не делује кроз било који други медијум”, каже Хермес Трисмегистос. Јер [непозната] Моћ поставила је седиште свог обитавалишта више у Сунце него у било које друго небеско тело. Само, ни Хермес Трисмегистос ни иницирани окултиста Јулијан, као ни било ко други, нису под тим Непознатим Узроком мислили на Јехову или Јупитера. Они су указивали на узрок који је створио све испољене „велике богове” или демијурге (укључујући и хебрејског бога) нашег система. А није се мислило ни на наше видљиво, материјално сунце, пошто је оно само један испољени симбол. Питагорејац Филолај овако објашњава и допуњава Трисмегистоса: летовалиште на обали Црног мора (Нап. уред.)]. Та нагла промена, од безграничне царске наклоности до прогонства, представљала је за класичне учењаке, који нису били иницирани у мистерије, згодну шему за размишљање. Цитирали су Овидијеве стихове како би указали на постојање некакве цареве велике и гнусне неморалности за коју је песник нехотично сазнао. Њима није био познат неумољиви закон по којем за откривање ма и најмањег дела мистерија лаицима увек следи смртна казна. Уместо да виде царев доброћудни и милостиви чин у његовом правом светлу, они су га искористили као прилику за клеветање његовог моралног карактера. Саме песникове речи не могу да буду доказ, јер пошто није био посвећеник, није могло да му се образложи у чему се састоји његова кривица. Било је и релативно нових случајева песника који су у својим стиховима нехотично откривали толико скривеног знања да су чак и посвећеници мислили да се ради о њиховој сабраћипосвећеницима, те су желели да поразговарају са њима о датој теми. То само показује да је осетљива песничка нарав каткада пренета толико далеко изван граница обичног разума да запажа оно што је било утиснуто у астралну светлост. У књизи Светлост Азије налазе се два пасуса која би и једног посвећеника највишег ранга могла да наведу да помисли како је Едвин Арнолд (Едwин Арнолд) био инициран у хималајским ашрамима, али то није тачно. (Нап. ауторке) 1 Троструко (Нап. ауторке) 2 Доказ да је Јулијан био упућен у хелиоцентрични систем. (Нап. ауторке) Шта имају да кажу оклутисти и кабалисти 284 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам „Сунце је огледало ватре, чији нас блистави пламенови одражени у том огледалу [Сунцу] обасипају, а ми то раскошно блистање називамо сликом.” Јасно је да је Филолај говорио о средишњем духовном Сунцу, чији светлосни снопови и сјај су само одражени преко наше централне звезде, тј. сунца. То је окултистима јасно као што је било и Питагорејцима. За лаике из паганских давнина то је, наравно, било физичко сунце које су сматрали „највишим богом”, а изгледа да тако мисле – уколико се усвоји гледиште Шевалијеа Драха – и савремени римокатолици. Уколико речи ишта значе, тврдње Шевалијеа Драха да је „ово сунце, ван сваке сумње, друга хипостаза божанства”, подразумевају оно што ми кажемо, пошто се „ово сунце” односи на кабалистичко сунце, а „хипостаза” значи постојање суштинског божјег бића или тројства – изразито личног. Пошто је аутор био бивши рабин, потпуно упућен у хебрејски и у мистерије Зохара, морао је да познаје вредност речи; и пошто је, поред тога, пишући своје дело био склон да, како сам каже, измири „привидне противречности” између јудаизма и хришћанства – та чињеница постаје потпуно јасна. Међутим, све се то односи на питања и проблеме који ће природно бити решени у току развијања доктрине. Римокатоличка црква је оптужена, али не за обожавање под другим именима оних Божанских Бића која су обожавали сви народи у старо доба, већ за проглашавање идолопоклоничким не само давнашњих и садашњих пагана, него и свих хришћанских народа који су се ослободили римског јарма. Оптужба против ње, коју су изнели многи људи од науке, оптужба због обожавања звезда попут правих Сабејаца из давнина, ни до данас није демантована, а ипак нема ниједног обожаваоца звезда који је своје обожавање исказивао материјалним звездама и планетама, као што ће касније у овој књизи бити показано; поред свега тога, тачно је да су само они филозофи који су проучавали астрологију и магију знали да последњу реч тих наука ваља потражити и очекивати од окултних сила које произилазе из тих констелација.1 1 Ово поглавље је готово у потпуности идентично са пододељком 3 Поглавља В у манускрипту из 1886. године. (Нап. редактора) 285 Поглавље XXИВ Савремени кабалисти у науци и окултној астрономији õ Науци су потребне интелигентне управљачке и руководеће Силе õ Спекулације научника о природи Силе õ Окултна теорија о Нептуну õ Непрестано кретање или самостварање еx нихило? õ „Могу ли Слепе Силе регулисати Слепу Материју?” õ Према три главне поделе из Кабале, постоје физички, астрални и надастрални универзум, а такође и земаљска, надземаљска и духовна бића. Могу научници колико год хоће да исмевају „седам планетних духова”, али потреба за интелигентним управљачким и руководећим Силама толико се осећала до данашњег дана да су се научници и специјалисти, који неће ни да чују за окултизам и старе системе, нашли приморани да у својој унутарњој свести створе неку врсту полумистичког система. Меткалфова (Метцалф) теорија „сунчеве силе”, као и теорија ученог Пољака Заливског (Залиwскy), која је од електрицитета учинила универзалну силу и њено складиште сместила у сунце,1 представљале су поновно оживљавање кабалистичких учења. Заливски је настојао да докаже да је електрицитет, производећи „најмоћније, привлачне, топлотне и светлосне ефекте”, био присутан у физичком састављању сунца и да то објашњава његове особености. То је веома блиско окултном учењу. Само допуштањем гасовите природе сунцаогледала и моћног магнетизма и електрицитета соларног привлачења и одбијања може да се објасни (а) очигледно одсуство било каквог губитка снаге и светлости 1 Ла Гравитатион пар л’Елецтрицитé, стр. 7, цитирао де Мирвије, Дес Еспритс, том ИВ, стр. 156. (Нап. ауторке) 286 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам у сунцу – што не може да се објасни обичним законима сагоревања; и (б) понашање планета, које тако често противречи сваком усвојеном правилу о тежини и гравитацији. А Заливски тај „соларни електрицитет” представља као „различит од било чега познатог на земљи”. Отац Секи може да буде осумњичен за тежњу да уведе – „Силе потпуно новог поретка и потпуно туђе гравитацији, које је открио у васиони” [Де Мирвије, Дес Еспритс, том ИВ, стр. 157] како би астрономију помирио са богословском астрономијом. Али Нађ (Нагy), члан Мађарске академије наука, није био клерикалац, а ипак је развио теорију о неопходности интелигентних сила расположених „да удовољавају свим хировима комета”. Он подозрева да: „Упркос свим савременим истраживањима брзине светлости – тог блиставог производа неке непознате силе (...) који сувише учестало видимо али га ипак не разумемо – та светлост је заправо непокретна.” [Мéмоаре, он тхе Солар Сyстем, стр. 7, цитирао де Мирвије, Дес Еспритс, том ив, стр. 157] Ц. Е. Лове, чувени француски градитељ железнице и инжењер, уморан од слепих сила, све (тада) „недокучиве чиниоце” – који се сада зову „силе” – потчинио је електрицитету и објавио да је овај: „(...) Интелигенција – премда молекуларна по својој природи и грађи.” [Ессаи сур л’Идентитéдес Агентс Продуцтеурс ду Сон, де ла Лумиере, итд., стр. 15, ибид.] По ауторовом мишљењу, те Силе су атомистички чиниоци, обдарени интелигенцијом, спонтаном вољом и кретањем1 и тиме он попут кабалиста чини узрочне Силе суштинским, док су Силе које делују у овој равни само њихове последице, пошто су по њему и материја и богови вечни;2 а таква је и Душа, мада у себи садржи једну још вишу Душу [Дух], предпостојећу, обдарену памћењем и надређену електричној сили; ова је потчињена вишим душама, које је приморавају да делује 1 Ибид., стр. 218. (Нап. ауторке) 2 Сажето из Ибид., стр. 213. Де Мирвије, Дес Еспритс, том ИВ, стр. 158. (Нап. ауторке) 287 Савремени кабалисти у науци и окултној астрономији у складу са вечним законима. Та замисао је прилично магловита, али се очигледно темељи на окултним принципима. Поред тога, предложени систем је потпуно пантеистички и изложен у једном сасвим научном делу. Наравно, једнобошци и римокатолици сматрају га прљавим и неправилним, али онај који верује у планетне духове и обдарује природу живућим интелигенцијама увек мора то да очекује. Међутим, у вези са тим је занимљиво то да је, након што су модерњаци тако слатко исмејали незнање старих народа и писаца – „(...) који су, знајући за само седам планета1 , због тога измислили седам духова да би их уклопили у задати број” – Бабине (Бабинет) бранио „празноверје”, а да тога ни сам није био свестан. У Ревуе дес Деуx Мондес тај угледни француски астроном пише:  Положај Нептуна „Огдоада старих класика укључивала је земљу2 , тј.,осам или седам зависно од тога да ли је земља била укључена у тај број.” [Мај 1855. ибид., стр. 139] Де Мирвије уверава своје читаоце да: „Пре неколико дана М. Бабине ми је рекао да у ствари имамо само осам великих планета, укључујући и Земљу, и још много малих између Марса и Јупитера. (...) Хершел предлаже да све оне које не спадају у седам главних планета назовемо астероидима!” [Ла Терре ет нотре Сyстиеме солаире, Де Мирвије, Дес Еспритс, том ИВ, стр. 139] С тим у вези постоји један проблем који треба отклонити. Како астрономи знају да је Нептун планета, па чак и да је тело које припада нашем систему? Пошто је био пронађен на самим границама нашег такозваног планетарног света, овај је био произвољно проширен да би 1 Ипак имајући огдоаду која није укључивала земљу! (Нап. ауторке) 2 Што је заблуда. (Нап. ауторке) 294 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам Тај писац није једина особа која улаже труд заведена овим погрешним утиском. И већи кабалисти од њега говорили су исто у Сједињеним Државама. То само показује да је знање које окултисти запада имају о правој филозофији и „дометима сагледавања” и мишљења доктрина Истока веома површно. Ова тврдња биће лако доказана изношењем неколико примера, поређењима између два тумачења једне те исте доктрине – херметичке универзалне доктрине. То је утолико потребније зато што би, ако занемаримо изношење таквих поређења, наше дело остало непотпуно.  Првобитна материја Покојног Елифаса Левија, којег је један други западни мистичар, Кенет Мекензи, назвао „једним од највећих представника модерне окултне филозофије”,1 можемо да сматрамо вероватно најбољим и највичнијим тумачем халдејске Кабале и да његово учење упоредимо са учењем источњачких окултиста. Надали смо се да ћемо у његовим необјављеним рукописима, које нам је уступио један теозоф који је петнаест година био његов ученик, пронаћи и онај којег није био вољан да објави. Међутим, оно што смо пронашли јако нас је разочарало. Дакле, узећемо да његова учења садрже суштину западног или кабалистичког окултизма и у наставку књиге ћемо их анализирати и упоређивати са источњачким тумачењем. Елифас Леви правилно поучава, мада језиком скоро одвећ усхићеним да би почетнику био довољно јасан, да је – „(...) вечни живот кретање одржавано у равнотежи наизменичним испољавањима силе.” Но, због чега није додао да је то непрекидно кретање независно од испољених сила које су у дејству? Он каже: филозофију, као спекулативни систем дијалектике, пошто је тај систем тамо био изванредно добро коришћен, али му потпуно недостаје знање о окултизму. Прави источњачки окултиста остаје ћутљив и непознат, никада не објављује оно што зна и ретко чак и говори о томе, пошто му је добро позната казна за непромишљену брбљивост. (Нап. ауторке) 1 Видети Тхе Роyал Масониц Цyцлопаедиа, одредница „Сефер Јецира”. (Нап. ауторке) 295 Окултизам Истока и Запада „Хаос је Тохуванбоху непрекидног кретања и укупни збир првобитне материје”, и пропушта да дода да је материја „првобитна” само на почетку сваке нове изградње васионе: материја ин абсцондито, како је зову алхемичари, вечита је, неуништива, без почетка и краја. Источњачки окултисти је сматрају вечном основом свега, за ведантине она је Мулапракрити, а за будисте Свабават; укратко, то је божанска суштина или садржина; зрачења из ње се повремено спајају у степеноване облике, од чистог Духа до грубе Материје; основа, или васиона, је у свом апстрактном постојању сāмо Божанство, неисказиви и непознати Једини Узрок. АинСоф је, по њему, безгранично, безмерно и једино Јединство, безузрочно, попут Парабрамана. АинСоф је недељива тачка и, пошто се „налази свугде и нигде”, он је апсолутно Све. Такође је и „Тама”, пошто је апсолутна Светлост, и корен седам темељних космичких принципа. Елифас Леви ипак, једноставно изјављујући да је „тама била на лицу земље”, (а) пропушта да покаже како је „тама”, у овом смислу, сāмо Божанство и тако ускраћује једино филозофско решење тог проблема за људски ум; и (б) допушта неопрезном проучаваоцу да поверује како се под „Земљом” мисли на наше мало небеско тело – атом у универзуму. Укратко, то учење не обухвата окултну космогонију, већ се бави само окултном геологијом и постанком наше космичке мрљице. То је додатно показано његовим приказивањем сефиротског дрвета на следећи начин: „Бог је хармонија, астрономија снага и јединство изван света.” То као да наговештава (а) да он поучава постојање ванкосмичког Бога, чиме ограничава и условљава не само космос већ и божанску бескрајност и свеприсутност које не могу да буду туђе ни једном једином атому нити, пак, они могу да буду изван њега; и (б) да прескакањем целокупног прекосмичког периода – будући да се овде мисли на испољени космос – који је сам темељ окултног учења, он објашњава само кабалистичко значење мртвог слова Библије и Постања, остављајући њихов дух и суштину нетакнутим. Сигурно је да „домети сагледавања” западњачког ума неће бити увећани тако ограниченим учењем. Рекавши неколико речи о Тохуванбохуу – чије значење је Вордсворт (Wордсwортх) сликовито приказао као „потпуни неред” – и објаснивши да тај термин означава космос, он поучава да: 296 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам „Изнад мрачног бездана [хаоса] беху воде, (...) земља [ла терре!] беше Тохувахбоху, тј. у нереду, и тама прекриваше лице дубине, а силни дах покреташе воде када Дух узвикну [?] ‘Нека буде светлост’, и би светлост. Отуда земља [наша кугла, наравно] беше у стању расула; густе паре застирале су неизмерно небеско пространство, земља беше прекривена водама а силовит ветар узбуркавао је тај тамни океан, кад се у датом тренутку установила равнотежа и светлост се поново појавила; слова која сачињавају хебрејску реч ‘Берешит’ (прва реч из Постања) су ‘Бет’, двојност, глагол исказан путем чина, женско слово; затим ‘Реш’, Вербум1 и Живот, број 20, диск помножен са 2, и ‘Алеф’, духовни принцип, Јединица, мушко слово. Ставите та слова у троугао и добићете апсолутну Једноту, која није укључена у бројеве а ствара број, прво испољење, које је 2, и то двоје, уједињени хармонијом која произилази из слагања супротности, чине 1, једино. То је разлог што се Бог зове Елохим (множина).” Све је то врло домишљато, али и врло збуњујуће, осим што је нетачно. Јер, због прве реченице: „Изнад мрачног бездана беху воде”, француски кабалиста скреће проучаваоца са правог пута. То ће чела видети на први поглед, па чак и понеко од лаика може то да увиди. Јер уколико је Тохувахбоху „испод”, а воде „изнад”, то двоје се потпуно разликују, а то није случај.  Огромна дубина Ова тврдња је веома значајна утолико што сасвим мења дух и природу космогоније и спушта је на исти ниво са егзотеричним Постањем – можда је то тако наведено управо у том циљу. Тохувахбоху је „велика дубина”, нешто истоветно са „водама хаоса”, или праисконском тамом. Тврдити другачије значи учинити и „велику дубину” и „воде” – што не може да се раздвоји изузев у појавном свету – ограниченима у погледу простора и условљенима у погледу њихове природе. Тако Елифас, у жељи да прикрије последњу реч езотеричне филозофије, пропушта – није битно да ли то чини намерно или не – да истакне темељни принцип једине праве окултне филозофије, наиме, јединственост и потпу1 Латински – реч (Нап. уред.) 297 Окултизам Истока и Запада ну хомогеност (једноврсност) Једног Вечног Божанског Елемента, чиме од Божанства чини мушког Бога. Затим каже: „Изнад Вода беше моћни Дах Елохима1 . Над Дахом се појави Светлост, а изнад Светлости Реч (...) која је створи.” Међутим, ствари стоје потпуно супротно од тога: управо је Исконска Светлост та која је створила Реч или Логос, који, са своје стране, створи физичку светлост. Да би доказао и разјаснио оно што каже, он даје следећи приказ: Када би видео изложено, ниједан источњачки окултиста не би оклевао да то прогласи приказом магије „леве руке”. Но, сасвим супротно, то представља трећи ступањ религијске мисли, онај који је актуелан у Двапара југи, када је јединствени принцип већ раздвојен на мушко и женско, а човечанство се ближи западању у материјалност коју доноси Кали југа. Познавалац источњачког окултизма би то овако нацртао: 1 Творачких Ђан Кохана. (Нап. ауторке) 308 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам У Библији је објашњено да мацеба, статуа или стуб, значи „без ефода и без терафима”.1 Отац Кирхер веома снажно подржава идеју да је кип египатског Сераписа био у сваком погледу исти као серафими или терафими у Соломоновом храму. Луј де Дије (Лоуис де Диеу) каже: „Могуће је да су то биле слике анђела или кипови посвећени анђелима, тако да је присуство неког од тих виших бића било намамљено у терафима и пружало одговоре тражиоцима савета; а чак и уз ту претпоставку, реч ‘терафим’ постала би исто што и ‘серафим’, мењањем ‘т’ у ‘с’, онако како су то чинили Сиријци.” [Луј де Дије, Постање, XXИ, 19. Видети де Мирвије, Дес Еспритс, том ИИИ, стр. 257]  Прорицање помоћу терафима Шта каже Септуагинта? Терафим су редом превођени као ἐίδωλα – фигуре налик на некога; еидолон, „астрално тело”; γλυπτὰ – извајани; κενοτάφια – скулптуре у смислу да садрже нешто скривено, или сандуци, спремишта; θὴλους – испољења; ἀλήθειας – истине или стварности; μορφώματα или φωτισμοὺς – светли, блистави парњаци, дупликати. Последњи израз јасно показује шта су били терафими. У латинском преводу Библије та реч је преведена као „објављивачи”, „гласници који објављују”, тако да је извесно да су терафим били пророштва. То су биле оживљене статуе, богови који су се објављивали масама путем иницираних свештеника и зналаца у египатским, халдејским, грчким и другим светилиштима. Што се тиче начина прорицања, или сазнавања нечије судбине и добијања упутстава од терафима,2 Мајмонид и Селден (Селденус) то сасвим прецизно објашњавају. Први каже: 1 Оп. цит., иии, стр. 4. (Нап. ауторке) 2 „Терафим Аврамовог оца Тере, ‘творца кипова’, били су Кабеири богови, које су обожавали и Михеј, племе Даново и други. (Судије, XВИИ, XВИИИ, итд.) Терафими су били исти као серафими, а ови су били статуе змија, које вуку корен из санскритског ‘сарпа’ (‘серпент’ – змија), симбола посвећеног свим божанствима као обележје бесмртности. Кијун, или бог Киван, ког су Хебреји обожавали у дивљини, је Шива, хиндуистички Сатурн. (Авестинско ‘х’ је у Индији ‘с’; 309 Идоли и терафим „Обожаваоци терафима тврдили су да је светлост главних звезда [планета], та анђеоска крепост [владара или оживљујућег принципа у планетама], продирући у исклесане кипове и испуњавајући их, разговарала са њима и учила их многим веома корисним умећима и знањима.” [Маимон, Море Невоцхим, ИИИ, XXX] Селден, пак, објашњава исто, додајући да су терафим1 били прављени и обликовани у складу са положајем својих планета, тако да је сваки терафим био посвећен посебној „звездианђелу”, оним анђелима које су Грци звали стоицхæ, а такође и у складу са облицима на небу званим „Богови заштитници”: „Оне који су представљали видљив знак στοιχεια звали су στοιχειωματικοὶ [или претсказивачима помоћу планета] и στοιχεια. [Де Диис Сyриис Тераф, 11. Сyат. стр. 31] Амијан Марцелин наводи да су древна прорицања увек била извођена уз помоћ „духова” елемената (спиритус елементорум), које су на грчком звали πνεύματα των στοιχείων. Но, ови потоњи нису „духови” звезда (планета), нити божанска бића; то су напросто створења која настањују свак свој елемент, те су их отуд кабалисти звали елементарни духови, а теозофи елементали.2 Отац Кирхер, језуита, каже читаоцу: „Сваки бог имао је таква средства за прорицање посредством којих је говорио. Сваки је имао своју особеност и специјалност.” тако је ‘хапта’ ‘сапта’, а ‘хинду’ ‘синдаја’. (А. Вилдер). ‘Од Грчке до Калкуте, од Кавказа до Египта, ‘с’ стално омекшава у ‘х’’, каже Данлап. Стога су слова ‘к’, ‘х’ и ‘с’ узајамно заменљива. Једна грчка прича казује да их је Аркађанин Дардан, добивши их као спрему, донео у Самотракију, а одатле у Троју, те су она била обожавана знатно пре дана славе Тира или Сидона, иако је онај први био саграђен 2760. године п.н.е. Одакле их је Дардан донео?” (Разоткривена Изида, И, стр. 570) (Нап. ауторке) 1 Они посвећени сунцу били су од злата, а они посвећени месецу од сребра. (Нап. ауторке) 2 Они које кабалисти називају елементарним духовима су силфи, гномови, ундине и саламандери, укратко – духови природе. Духови анђела чине класу за себе. (Нап. ауторке) 310 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам Серапис је давао упутства о пољопривреди, Анубис је поучавао науке; Хорус је давао савете о психичким и духовним стварима; од Изиде су добијана обавештења о водостају Нила, итд.1 Та историјска чињеница, саопштена од стране једног од најспособнијих и најученијих језуита, не иде у прилог престижу „Господа Бога Израела”, његовом полагању права на првенство и проглашавању јединим живим Богом. По признању самог Старог завета, Јехова са својим изабраником није разговарао ни на који други начин и то га чини једнаким сваком другом паганском богу, чак и онима из нижих категорија. У књизи Судије, XВИИ, сазнајемо да је Миха имао израђене ефод и терафим и деа их је посветио Јехови (видети Септуагинтуи Вулгату); те предмете утемељивач је начинио од двеста сребрних шекела које му је дала његова мајка. И стварно, „Света Библија” краља Џејмса овако тумачи ту примесу идолатрије: „У тим временима није постојао краљ Израела, већ је сваки човек чинио оно што је сматрао исправним.” Па ипак, тај чин је морао да буде ортодоксан, пошто Миха, с обзиром да је за свој ефод и терафим унајмио свештеника, предсказивача, изјављује: „Сада знам да ће ми Господ учинити добро (...)” А уколико се чин Михе – који – „(...) имаше једну богомољу и он начини један ефод и терафиме, и посвети једног од својих да му служи (...)”,2 као и „мрачном, тешком кипу”, који је његова мајка посветила Господу – сада чини пристрасним и шкодљивим, он није био такав у временима једне религије и једног говора. Како латинска црква може да осуђује тај чин када Кирхер, један од њених најбољих писаца, назива терафиме „светим оруђима првобитних откривења”, а Постање нам представља Ребеку како иде да „испитује Бога”,3 и како јој Бог одговара (свакако посредством свог терафима) и изриче јој неколико пророштава? 1 Оедипус, ИИ, 444. (Нап. ауторке) 2 Превод Ђуре Даничића (Нап. уред.) 3 Оп. цит., XXВ, 22 и даље. (Нап. ауторке) 311 Идоли и терафим  Јехова и терафим А уколико то није довољно, ту је Саул, који жали због ћутања ефода,1 и Давид, који тражи мишљење тумима и добија усмени савет од Господа како да успешно убије своје непријатеље. Међутим, тумим и урим – у данашње време предмети толиких претпоставки и нагађања – није био изум Јевреја, нити је потекао од њих, упркос детаљном упутству које је Јехова дао Мојсију. Јер свештеникхијерофант из египатских храмова носио је напрсник од драгог камења који је био у сваком погледу сличан оном који је носио првосвештеник Израелићана. Египатским првосвештеницима је о врату висила слика од сафира, звана Истина, пошто је представљала испољење истине. Селден није једини хришћански писац који изједначава јеврејске са паганским терафимом и изражава уверење да су их Јевреји позајмили од Египћана. Поред тога, угледни римокатолички писац Делингер (Дöллингер) нам каже: „Терафим су се користили у многим јеврејским породицама до времена Јосије.” [Паганисм анд Јудаисм, ИВ, И 97] Што се тиче личних мишљења Делингера, паписте, и Селдена, протестанта – који обојица проналазе Јехову у јеврејским, а „зле духове” у паганским терафимима – то је уобичајен једностран суд одиум тхеологицум2 и секташтва. Ипак, Селден је у праву када закључује да су у стара времена сви такви начини комуникације најпре били успостављени искључиво у сврху божанских и анђеоских обавештења. Али – „Свети Дух [тачније, духови] [није] се обраћао [само] деци Израела посредством урима и тумима, док је богомоља опстајала”, 1 Ефод је била ланена хаља коју је носио првосвештеник, но пошто је за њу био прикачен тумим, читава опрема за прорицање често је била обухваћена том једном речју – ефод. Видети Прву посланицу Самарићанима, XВИИИ, 6 и XXX, 7, 8. (Нап. ауторке) 2 Латински – теолошке мржње (Нап. уред.) 320 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам „(...) коса припада Нилу, његове очи Венери (Изида), његове уши Македи, чувару тропских предела; његов нос припада Анубису, лева слепоочница Духу који живи у Сунцу. (...) Какав низ неподношљивих бесмислица и простачких молитви. (...) Озирису, уз преклињања да покојнику на оном свету да гуске, јаја, свињетину, итд.” [Де Мирвије (од којег је преузета већина наведеног текста); Дес Еспритс, том в, стр. 81, 85]  Симболи и њихово тумачење Можда би било разборито сачекати да се установи немају ли речи као што су „гуске, јаја и свињетина” неко другачије окултно значење. Индијски јогин који је, у једном егзотеричном делу, позван да пије неко опојно пиће док не изгуби памет, такође је био сматран пијанцем који представља своју секту и класу, док није утврђено да је езотерично значење тог „алкохола” потпуно другачије и да означава божанску светлост и амброзију Свете Мудрости. Симболи голубице и јагњета, којих сада има у изобиљу како у источној тако и у западној хришћанској цркви, такође могу да се ископају из много ранијих епоха, па да се затим о њима размишља као о предметима данашњег обожавања. И онда неки „оксиденталиста”, у евентуалним наступајућим епохама високе азијатске цивилизације и учености, може о томе да пише на следећи начин: „Неуки и сујеверни гностици и агностици из секти ‘папе’ и ‘Калвина’ (два грозна Бога из динамитскохришћанског периода), обожавали су голуба и овцу!” У свакој епохи ће бити лако преносивих приручних идола за задовољење и клањање светине, а богове једне расе ће следећа раса увек срозати и сматрати ђаволима. Циклуси наизменично протичу у дубинама Лете1 , а карма ће сустићи Европу баш као што је стигла и Азију и њене религије. Упркос томе: „(...) дивни и достојанствени језик [у Књизи мртвих], те слике пуне величанствености, то чисто правоверје које јасно показује врло прецизно учење о бесмртности душе и њеном личном наџивљавању”, 1 Река заборава у старогрчкој митологији. (Нап. уред.) 321 Египатска магија као што се види код Де Ружа и Абе ван Дривала (Аббе Ван Дривал), очарали су неке оријенталисте. Нема сумње да је психостазија (или суђење Души) целовит спев за оног који је у стању да га правилно прочита и протумачи слике које се у њему налазе. На тој слици видимо Озириса, рогатог, са скиптром искривљеним на крају – праизвором епископског штапа, односно бискупске палице – док Душа лебди изнад њега, ободрена од Тмеи, кћери Сина Праведности и Богиње Милосрђа и Правде; а присутни су и Хорус и Анубис, који вагају дела Душе. Један од тих папируса показује Душу за коју је установљено да је крива за прождрљивост, те је осуђена да се поново роди на земљи као свиња; и сместа имамо учени закључак оријенталисте: „То је необорив доказ о веровању у метемпсихозу, прелазак душе у тело животиње”, итд. Можда би окултни закон карме могао другачије да објасни ту реченицу. По свему што наши оријенталисти знају, то би могло да се односи на физиолошку ману намењену Души када се реинкарнира – ману која ће ту личност довести у хиљаду и једну невољу и несрећан случај. У свом делу о сатанском карактеру египатских Богова, Де Мирвије просуђује: „У почетку јој следују мучења, затим метемпсихоза током 3000 година, услед које ће се рађати као јастреб, анђео, лотосов цвет, чапља, рода, ласта, змија и крокодил: лако је закључити да утеха коју доноси такав развој догађаја није нимало задовољавајућа.” [Де Мирвије, ибид. В, стр. 84, 85] С друге стране, један прост наговештај може на то да баци јасно светло. Јесу ли оријенталисти сасвим сигурни да су правилно прочитали како је по среди „метемпсихоза током 3000 година”? Окултна доктрина поучава да карма 3000 година чека на прагу Девахана (египатски Аменти) и да се потом вечни Его реинкарнира де ново1 , да би био кажњен у својој новој привременој личности за грехе почињене у претходном рођењу, тако да му следује патња којом ће на један или други начин окајати прошла недела. А јастреб, лотосов цвет, чапља, змија или птица – укратко, све у природи – имали су своје симболично и многоструко значење у древним религијским представама. Човек који се читавог свог живота понашао лицемерно, а био сматран за добру 1 Латински – изнова – (Нап. прев.) 322 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам особу, док је заправо као птица грабљивица вребао прилику да се окоми на своје ближње, и лишавао их њихове својине, биће кармички осуђен да у следећем животу подноси казну за лицемерје и похлепу. А каква ће бити та казна? Пошто свака људска јединка у крајњој линији мора да напредује у својој еволуцији, и пошто ће се тај „човек” једном у будућности поново родити као ваљан, искрен, добронамеран човек, његова казна да се реинкарнира као јастреб може једноставно да значи да ће га, у метафоричном смислу, сматрати за јастреба. Да ће, без обзира на његове стварне, добре, суштинске особине, бити, можда читавог свог дугог живота, неправедно и лажно оптуживан и сумњичен за похлепу и лицемерје, као и за потајна изнуђивања, због чега ће морати да трпи више него што може да поднесе. Закон одмазде никада не може да омане, па, ипак, у овом свету непрекидне обмане, грешака и срачунатог неваљалства, срећемо мноштво таквих невиних жртава варљиве спољашњости и људске злобе. Виђамо их сваког дана и свако од нас из личног искуства зна за понеку од њих.  Поновно рођење и сеоба душе Који оријенталиста са било каквом сигурношћу може да каже да је схватио некадашње религије? Метафорички језик свештеника увек је био тек површно објашњен, а хијероглифи су и до данашњег дана остали врло слабо растумачени.1 Шта Разоткривена Изида има да каже о том питању египатског поновног рођења и сеобе душе, и да ли противречи било чему што овде говоримо? „Може да се стави примедба да та филозофија циклуса, коју су египатски хијерофанти алегоризовали у ‘циклус нужности’, у исти мах објашњава и алегорију о ‘човековом паду’. Према арапским описима, 1 Потешкоћа се јавља и код потпуно познатог језика као што је санскрит, чије значење је далеко лакше схватити него хијератичке списе из Египта. Свима је познато колико често санскритисти разбијају главу над правим значењем и како не успевају да правилно предоче смисао у својим преводима, у којима један оријенталиста противречи другом. (Нап. ауторке) 323 Египатска магија свака од седам одаја у пирамидама – тим највеличанственијим од свих космичких симбола – била је названа по једној планети. Јединствена архитектура пирамида показује у себи тенденцију метафизичког мишљења њихових неимара. Врх се губи у ведром плавом небу над земљом фараона, и представља симбол исконске тачке изгубљене негде у невидљивом универзуму, из које се појавила прва раса духовних праузорака човека. Од тренутка када је балсамована, свака мумија је у извесном смислу губила своју физичку посебност: она је представљала људску расу. Постављена на основу најпрецизнијих прорачуна тако да подржи одлазак ‘Душе’, она је морала да прође кроз седам планетних одаја пре него што успе да прође кроз симболични врх. Свака одаја истовремено је представљала и једно од седам небеских тела [нашег Система] и један од седам виших типова физичкодуховног човечанства за које се тврди да су изнад нашег. Сваких три хиљаде година Душа, представник своје расе, мора да се врати у своју првобитну тачку поласка пре него што прође кроз још једну еволуцију и доживи један савршенији духовни и физички преображај. Морамо да продремо стварно дубоко у тешко схватљиву метафизику оријенталног мистицизма како бисмо могли у потпуности да разумемо бескрајност предмета обухваћених једним замахом величанственом мишљу њених заступника.” [Оп. цит., И, 297] Када се изложе појединости, све је то магија, а истовремено се односи и на еволуцију наших седам коренских раса, од којих свака има обележја свог посебног чувара или „Бога”, и његове планете. Астрално тело сваког посвећеника мора после смрти, у својој погребној мистерији, поново да изведе драму рађања и умирања сваке расе – прошле и будуће – и да прође кроз седам „планетних одаја” које, као што је већ речено, означавају и седам сфера (небеских тела) нашег Ланца. Мистична доктрина источњачког окултизма поучава да: „Духовни Его [не астрални Кхоу] мора поново да посети, пре него што се оваплоти у новом телу, призоре које је оставио при свом последњем растеловљењу. Мора лично да види и разуме све последице произведене узроцима [Ниданама] изазваним његовим делима у претходном животу; и када све то види, треба да призна праведност пресуде и подржи закон одмазде [карме] уместо да га омета.” [Књига ИИ, Коментар] 336 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам  Испредања, али истинита Потврђени од Платона и Херодота, од Манетона и Синкела1 , као и од свих најчувенијих и најверодостојнијих аутора и филозофа који су писали о тој теми, ти папируси бележе – подједнако озбиљно као што бележе било коју историју или добро познату и прихваћену чињеницу којој не треба коментар – све краљевске династије душа покојника, сени и духова (астралних тела), и такве магијске вештине и окултне феномене да би се и најлаковернији окултиста нашег доба устручавао да их прихвати као истините. Оријенталисти су пронашли сламку спаса, али ипак и даље објављују папирусе и излажу их критици књижевних садукеја: обично их називају „испредањима о данима фараона тогитог”. Идеја је духовита, мада можда не баш сасвим поштена. 1 Георгије Синкел (грч. Γεώργιος ὁ Σύγκελλος) умро око 810. г.н.е., био је византијски хроничар. (Нап. уред.) 337 Поглавље XXВИИИ Порекло мистерија õ Краљевипосвећеници саопштили су мистерије одабранима из пете коренске расе õ Херкул је индијског порекла – као Баларама био је последња инкарнација једног од „Господара пламена” õ Дварака – локација Раиватине древне престонице Кушастали õ Свеопшта владавина знања у Златно доба õ Логичка и научна запађања о природним појавама воде до спознаје вечитих истина õ Зашто су древне истине остале у рукама посвећеника õ Право свештенство õ Исцелитељске моћи посвећеника õ Чудесно знање египатских свештеника õ Мистерије су претходиле хијероглифима õ Иницијација је була наука над наукама õ Морална правила посвећеника расејана су широм света õ Зашто се древни мудраци и писци величали мистерије õ Друга Петрова посланица говори о уништењу пете раси и појави новог континента за шесту õ Све што је изложено у претходним поглављима и још сто пута више од тога било је одвајкада поучавано у мистеријама. Уколико је прво појављивање тих друштава било ствар историјске традиције која се тиче неких потоњих нација, њихов постанак сигурно мора да се датира у време четврте коренске расе. Мистерије су биле саопштене одабранима из те расе када је просечни Атлантиђанин почео предубоко да запада у грех, због чега нису смеле да му се повере тајне Природе. У тајним делима се њихово установљење приписује краљевимапосвећеницима из божанских династија, када су „Божји синови” постепено дозволили да њихова земља постане „Кукармадеш” (земља порока). 338 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам Старост мистерија може да се процени по историји обожавања Херкула у Египту. Тај Херкул, према ономе што су свештеници рекли Херодоту, није био Грк, јер овај каже: „Ни у једном делу Египта нисам могао да сазнам ништа о грчком Херкулу: (...) Египат никада није позајмио то име од Грчке. (...) они [свештеници] тврде да је Херкул један од дванаест (великих богова), који су били рођени од ранијих осам богова 17.000 година пре године Ахмосеа.”1 Херкул је индијског порекла, и – да оставимо по страни његову библијску хронологију – пуковник Тод био је потпуно у праву у свом мишљењу да је он био Баларама или Баладева. Данас Пуране морају да се читају са езотеричним кључем у руци да би се установило како оне на скоро свакој страници поткрепљују Тајну Доктрину. Старим класичним писцима је та истина била толико јасна да су једнодушно сматрали да је Херкул пореклом из Азији.  Један тренутак у рају Тод каже: „Један део Махабхарате посвећен је историји Херкула, из чијег рода потиче Вјаса. (...) Диодор наводи исту легенду у нешто другачијој варијанти. (...) Он каже: ‘Херкул се родио међу Индијцима и ови су га, попут Грка, снабдели буздованом и лављом кожом.’ Обојица [Кришна и Баладева] су (господари) расе (кūла) Херија (Херикулеса) од којег су Грци могли да направе сложеницу Херкулес.” [Тод, Рађастан, И, 28] Окултна доктрина објашњава да је Херкул био последње отеловљење једног од седам „богова ватре”, и то као Кришнин брат Баладева; затим, да су се његове инкарнације догодиле за време треће, четврте и пете коренске расе, као и да су каснији досељеници донели из Ланке и 1 Ахмосе ИИ, „Месец је рођен”, био је египатски фараон (570–526. п. н. е.) из XXВИ династије. Престоница му је била у Саису. Сматра се последњим великим египатским владарем пре персијског освајања. (Нап. уред.) 339 Порекло мистерија Индије његов култ у Египат. Сигурно је да су га Грци позајмили од Египћана, тим пре што сматрају да је рођен у Теби, а само његових дванаест порођаја смештају у Аргос. У Вишну Пурани, међутим, налазимо потпуну потврду излагања датог у Светим учењима и ево кратког садржаја те пураничке алегорије: Раивата, унук Шарјатија, четвртог Мануовог сина, не нашавши ниједног човека достојног његове дивне кћери, упутио се са њом у Брамину област да се о тој невољи посаветује са Богом. Када је тамо стигао, Ха Ха Хаху и други Гандарве певали су пред престолом, а Раивата је, чекајући да они заврше, помислио да је прошла само једна Мухурта (тренутак), док су заправо протекли многи векови. Када је певање престало, Раивата се простро пред Богом и објаснио своју неприлику. Тада га је Брама запитао кога би желео за свог зета, а када је овај навео неколико људи, Отац света се насмешио и рекао: „Од оних које си навео, треће и четврто поколење [коренске расе] више нису у животу, пошто су бројне епохе [Ћатурјуга, или четири циклуса југи] прошле док си ти слушао наше певаче. Сада је на свету двадесет и осма епоха садашњег Мануа готово окончана и на помолу је раздобље Кали. Стога тај девичански пупољак мораш да подариш неком другом мужу. Јер, сада си усамљен.” Онда је рађи Раивати речено да оде у Кушастали, његову древну престоницу која се сада зове Дварака, и у којој је уместо њега владао један део божанског бића (Вишнуа) у виду Баладеве, Кришниног брата, сматраног за седму инкарнацију Вишнуа где год се Кришна сматра за потпуно божанство. „Добивши на тај начин упутства од ‘из лотоса рођеног’ [Браме], Раивата се са својом кћери вратио на земљу, где је затекао расу људи смањеног раста1 2 ; (...) смањене снаге и ослабљеног интелекта. Стигавши у град Кушастали, видео је да је он у многоме измењен”, „Кришна је повратио из мора део земље”, што једноставније речено значи да су сви континенти у међувремену били промењени – и „обновио је град” – боље речено, изградио је нови, Двараку; јер у Бхагавата 1 Видети шта је у Станцама и Коментарима речено о расама човечанства којима је поступно опадао раст. (Нап. ауторке) 2 Упућујемо посвећеног љубитеља езотеријске литературе да прочита келтску бајку Оизин у земљи младости, у преводу Ранке Куић, објављену у тротомном издању наше издавачке куће, Најлепше бајке света, у којој ће пронаћи овај мотив обрађен на начин несравњиве књижевне лепоте. (Нап. уред.) 340 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам Пурани1 пише да је Раивата у мору основао и изградио Кушастали, а каснија открића су показала да је тај град био исти, или барем на истом месту, као Дварака. Дакле, раније се налазио на острву. Алегорија у Вишну Пурани приказује краља Раивату како своју ћерку даје „вештом руковаоцу плугом”, или, боље речено, „најбољем орачу” – Баладеви, који је – „(...) када је видео колико је девојка висока, (...) одлучио да је скрати ивицом свог плуга, и она му је постала жена.”2 То је отворена алузија на трећу и четврту расу – атлантиђанске дивове и узастопна оваплоћења „Синова ватре” и других редова Ђан Кохана у јунацима и краљевима људског рода, све до Кали југе или Мрачног доба, чији почетак већ спада у историјски потврђена времена. Још једна подударност: Теба је град са стотину двери, а Дварака се тако зове због својих многобројних двери или улаза, пошто реч „двара” значи „капија” или „двери”. И Херкул и Баладева су плаховите, ватрене нарави, и обојица су чувени по белини коже. Нема никакве сумње да је Херкул Баладева у грчкој одори. Аријан указује на велику сличност између тебанског и индуског Херкула; овог другог је обожавао Сурасени, који је изградио Метореју, или Матуру, Кришнино родно место. Исти писац сматра да Сандракотус (Чандрагупта, деда краља Ашоке, из племена Морја) припада директној лози потомака Баладеве. Учили су нас да у почетку није било мистерија. Знање (Видја) било је заједничка својина и владало је током Златног доба (Сатја југе). Као што се наводи у Коментару: „У тим данима блаженства и чистоте, људи још увек нису створили зло, јер су били више боголики но што су испољавали људску природу.” Али када је људски род, нагло повећавајући своју бројност, увећао и разноврсност начина мишљења и понашања, тада је отеловљени Дух испољио своју слабост. Свакојака претеривања, а с њима и празноверја, дошла су до изражаја у мање образованим и нездравим умовима. 1 Оп. цит., ИX, ИИИ, 28. (Нап. ауторке) 2 Вишну Пурана, ИВ, И, Вилсонов превод, ИИИ, стр. 249–254. (Нап. ауторке) 341 Порекло мистерија  Развој народних веровања Себичност је настала из до тада непознатих жеља и страсти, а знање и моћ су пречесто били злоупотребљавани, све док на крају није постало нужно да се ограничи број оних који знају. Из тога је произашла иницијација. Сваки народ је уредио религијски систем за себе, у складу са својом просвећеношћу и духовним потребама. Мудри људи су одбацили обожавање пуког обличја, и ограничили истинско знање на врло мали број људи. Потреба за прикривањем истине како би се ова заштитила од скрнављења бивала је са сваким нараштајем све очитија, тако да се испрва користио танак вео који је постепено морао да буде све дебљи у складу са ширењем самобитности и себичности, и то је довело до мистерија. Оне су биле уведене у свим земљама и у свим народима, а да би се избегле препирке и погрешна схватања дозвољено је да егзотерична веровања узму маха у умовима непросвећених маса. Безазлена и наивна у својој почетној фази – као историјски догађај приређен у форми бајке, прилагођене и разумљиве уму детета – у тим давним епохама таква веровања добила су дозволу да се развијају и сачињавају народску веру без икакве опасности по филозофске и дубље истине поучаване у светилиштима. Логично и научно посматрање појава у природи, које једино доводи човека до знања о вечним истинама – под условом да овај приступи посматрању без предрасуда и да погледа ствари духовним оком пре него што се позабави њиховом физичком појавом – није у надлежности маса. Чуда Јединог Духа Истине, вазда скривеног и недокучивог Божанства, могу да се размрсе и асимилују само путем Његових испољења кроз другостепене „богове”, Његове делујуће моћи. Док Једини и Свеопшти Узрок мора заувек да остане у тајности, Његово многоструко деловање може да се истражује преко учинака у природи. Пошто су само ти учинци схватљиви и очигледни за обичан људски род, моћима које изазивају те учинке било је допуштено да пусте изданке у уобразиљи светине. Много касније, у петој, аријевској, раси неки безобзирни свештеници почели су да искоришћавају сувише упрошћена веровања народа у свим земљама, и на крају су промовисали те другостепене моћи у ранг бога и 352 Поглавље XXИX Искушење сунчевог посвећеника õ „Сунце”, искушеник, спушта се доња подручја и одатле излази у слави своје обновљености õ Богови мистерија õ Праве иницијације не могу се јавно изводити õ Зашто велики посвећеници нестају, али не умиру õ Масонски обред иницијације заснован је на египатском и још старијем симболизмт õ Сободно зидарство поседује значајан део симболике, формула и обреда окултизма õ Шта су учинили језити како би уништили масонерију õ Масонски симболизам представља целокупну драму Циклуса Живота õ Почећемо са древним мистеријама – онима које су првобитни Аријевци примили од Атлантиђана – чије менталне и интелектуалне околности је професор Макс Милер описао заиста мајсторски, па и поред тога непотпуно. Он каже: „У њој [у Риг Веди] налазимо период човековог интелектуалног живота којем нема равног у било ком другом делу света. У химнама из ове Веде видимо човека препуштеног самом себи да реши загонетку света. (...) Он призива богове око себе, велича их и клања им се. Али и поред свих тих богова (...) под њим и изнад њега, древни песник не делује баш спокојно изнутра. И ту је, у властитим грудима, открио моћ која никада не остаје нема кад се моли, никад одсутна када се плаши и дрхти. Та моћ као да надахњује његове молитве, али их при том и слуша; као да живи у њему, а ипак подржава 353 Искушење Сунчевог посвећеника и њега и све око њега. Једино име које може да нађе за ту тајанствену моћ је ‘Браман’, јер браман је изворно значио силу, вољу, жељу и покретачку снагу стварања. Но, тај нелични Браман исто тако, чим је именован, постаје нешто нечувено и божанско. Завршава тако што постаје један од многих богова, један из великог тројства, обожаван до данашњег дана. А ипак, мисао унутар њега нема стварно име; та моћ која није ништа до она сама, која подупире богове, небеса и свако живо биће, лебди му пред умом, појмљена али не и испољена. Најзад, он је назива Атман, пошто је атман првобитно значио дах или дух, али је затим добио значење Сопства и само Сопства, било божанског или људског; Сопства, било да ствара или пати; Сопства, било појединачног или свеукупног, али увек Сопства, независног и слободног. ‘Ко је видео прворођеног?’, пита песник. ‘Када је онај који нема костију (тј. обличје) родио оног који је имао кости? Где беше живот, крв, сопство света? Ко је пошао да ово запита било кога који је знао одговор?’ (Риг Веда, И, 164, 4) Кад се та идеја о божанском Сопству једном изрекне, све остало мора да призна његово првенство; Сопство је Господ свега постојећег; оно је Краљ свих ствари; као што су све жбице точка садржане у главчини и ободници, све ствари су садржане у том Сопству; сва сопства (бића) налазе се у том Бићу.’ (Брихадарањака, ИВ, В, 15)” [Цхипс фром а Герман Wорксхоп, и, стр. 69–70]  Вишвакарма и Викартана То Сопство, највише, једино и свеопште, било је у равни смртника симболички представљено као Сунце, чије је животодавно сијање било симбол Душе, која уништава овоземаљске страсти.Оне су увек биле сметња за поновно сједињење Појединачног Сопства (Духа) са Свеукупним Сопством, Сопством Свих. Отуда алегорична мистерија, која овде може да се изложи само у општим цртама. Изводили су је „Синови Ватрене измаглице и Светлости”. Друго Сунце („друга хипостаза” рабина Драха) појавило се тако што га је на муке ставио хијерофант Вишвакарма, одсекавши му седам зрака и заменивши их венцем од трња, те је „Сунце” постало Викартана, лишено својих зрака. Након тога је Сунце, чију улогу је играо искушеник спреман за иницијацију, било натерано 354 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам да сиђе у Паталу, доње делове света, ради Танталових мука. Пошто је победнички изашло одатле, избавило се из те области пожуде и грешности, да би поново постало Кармасакшин, сведок људских карми,1 и још једном се победоносно подигло у свој слави своје обновљености као ГрахаРађа, краљ констелација, ког су називали Габастиман, „онај који је повратио своје зраке”. У народном индијском пантеону, заснованом и проистеклом из поетског мистицизма РигВеде – чија су готово сва казивања била драматизована за време религијских мистерија – „легенда” се током свог егзотеричног развоја претворила у следећу алегорију. Данас она може да се нађе у неколико Пурана и других светих списа. У РигВеди и њеним химнама Вишвакарма, Бог мистерија, представља Логос, Демијурга, једног од највећих богова, а у две од тих химни се каже да је највиши. Он је Омнифицент (Вишвакарма) зван „Велики Неимар Васионе” – „Свевидећи Бог, (...) отац, родитељ, давалац, који боговима даје имена, и којег смртници не могу да појме”, као ни било ког Бога мистерија. У езотеричном смислу, Он је оваплоћење творачке испољене Моћи, док је у мистичком смислу седми принцип у човеку, у свом заједништву, у обједињености. Јер Он је син Буване, самостворене, блиставе Суштине, и чедне, честите и љупке ЈогаСиде, девичанске Богиње, чије име говори само за себе, пошто оличава моћ јоге, „чедну мајку” која рађа адепте, посвећенике. У химнама из РигВеде, Вишвакарма врши „велику жртву”, тј. жртвује се зарад света; или, као што су оријенталисти протумачили Нирукту: „Вишвакарма је прво принео на жртву цео свет, а затим је жртвовао и самог себе.” У мистичком представљању његовог карактера, Вишвакарма је често називан Витоба, и приказиван је као жртва, „ЧовекБог”, или Аватар распет у космосу. [Наравно, о правим мистеријама, стварним иницијацијама, у јавности ништа не може да се каже: оне могу да буду познате само онима 1 Сурја, Сунце, једно је од девет божанстава која су очевици свих људских дела. (Нап. ауторке) 355 Искушење Сунчевог посвећеника који су у стању да их искусе. Но, може да се пружи неколико наговештаја о великим свечаним мистеријама из давнина, које је јавност држала за праве мистерије и у које су кандидати били посвећивани уз много формалности и испољавања окултних вештина. Иза њих, у тишини и тами, биле су истинске мистерије, какве су увек постојале и наставиле да постоје. У Египту, Халдеји и касније у Грчкој, мистерије су слављене у утврђено време, а први дан је био свеопшти празник на који су уз много помпе кандидати били праћени до Велике пирамиде и нестајали у њој. Други дан био је посвећен обредима прочишћења, а на крају дана кандидату је била даривана бела мантија; трећег дана]1 била је испитивана његова вичност окултној науци. Четвртог дана, после још једног обреда који сликовито приказује прочишћење, он би био послат да сам прође кроз различита искушења, да би на крају био уведен у подземну крипту у потпуном мраку, у којој је морао да проведе два дана и две ноћи. У Египту је уведени искушеник био смештен у празан саркофаг у пирамиди, где су се одвијали посветни ритуали. У Индији и Централној Азији био би везан за точило, и кад би му тело постало попут леша (у стању транса), био би однет у крипту. Тада би хијерофант мотрио на њега „водећи утварну душу (астрално тело) из овог света Самсаре (или опсене) у доња краљевства из којих је, уколико би постигао успех, имао право да ослободи седам страдалничких душа” [Елементариес (Основе)]. Оденут у своју Анандамајакошу, тело блаженства, Сротапана је остајао тамо где немамо право да га следимо, а по повратку би примио Реч, са или без хијерофантове „крви из срца”.2 1 Овде је празнина у Блавацкином рукопису, па текст у заградама пружа оно што недостаје (Ани Бесант). [Видети Додатне напомене о овом делу који недостаје у манускрипту из 1886. године. (Нап. редактора)] 2 У Разоткривеној Изиди, том ИИ, стр. 41–42, описан је један део овог обреда. Говорећи о догми окајавања, она се поново проналази још у прастаром паганству. Ми кажемо: „Овај камен темељац цркве, за коју се вековима веровало да је подигнута на чврстој стени, наука је ископала и показала да потиче од гностика. Проф. Дрејпер излаже да је тешко да се за њу знало у доба Тертулијана, те је отуд настала међу гностичким јеретицима (Видети Цонфлицт Бетwеен Религион анд Сциенце, стр. 224). (...) Међутим, има довољно доказа да се покаже да она није настала међу њима ништа више но њихови миропомазани Христ и Софија. Њега су уобличили по узору на изворног краља Месију, мушки принцип мудрости, а њу по узору на трећег Сефирота из халдејске Кабале, а као модел су им послужили не само хиндуистички Брама и Сарасвати, 356 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам  Преношење светлости Хијерофант заправо никада није бивао убијен – ни у Индији нити било где другде, пошто је убиство било само привидно – осим ако иницијатор не би одабрао иницираног за свог наследника и одлучио да му пренесе последњу и врховну реч, после чега је морао да умре – пошто је само један човек имао право да зна ту реч. Много је таквих изванвећ и пагански Дионис и Деметра. Овде се налазимо на чврстом тлу, макар и зато што је доказано да се Нови завет никада није појавио у свом комплетном облику, какав нам је данас на располагању, до неких 300 година након раздобља апостола, док је за Зохара и друге кабалистичке књиге установљено да припадају првом веку пре наше ере, а можда и знатно давнијем времену. Гностици су усвојили многе од есенских идеја, а есени су имали своје веће и мање мистерије најмање два столећа п.н.е. Они су били Исарим или Иницирани, изданци египатских хијерофаната, у чијој земљи су се населили неколико векова пре но што су их мисионари краља Ашоке преобратили у будистичко монаштво, а касније су се помешали су најранијим хришћанима; вероватно су постојали и пре него што су стари египатски храмови били оскрнављени и порушени у непрестаним најездама Персијанаца, Грка и других освајачких хорди. Хијерофанти су своје окајавање изводили у мистерији посвећивања знатно пре појаве гностика, па чак и есена. Оно је међу хијерофантима било познато као Крштење крвљу, и није се сматрало за испаштање због ‘човековог пада’ у Едену, већ напросто за окајавање прошлих, садашњих и будућих грехова незналачког, али ипак исквареног људског рода. Хијерофант је могао да бира – или ће понудити свој чисти и безгрешни живот као жртву своје расе боговима с којима се надао да ће се поново срести, или ће принети животињску жртву. То је у потпуности зависило од њихове воље. У последњем часу свечаног ‘новог рођења’, иницијатор би предао ‘реч’ иницираном, којем би одмах потом у десницу било стављено оружје уз наредбу да удари. То је истинско порекло хришћанске догме окајавања.” Као што стоји у Рагоновом цитату Баланшеа (Балланцхе): „Уништење је велики Бог Света, што поткрепљује филозофску замисао хиндуског Шиве. Према том неизменљивом и светом закону, иницирани је био приморан да убије иницијатора: у супротном иницијација не би била потпуна. (...) То је смрт која ствара живот.” [Ортходоxие Маçонниqуе, стр. 104] Како год, све је то било симболично и егзотерично. Оружје и убијање морају да се схвате у алегоричном смислу. (Нап. ауторке) 357 Искушење Сунчевог посвећеника редних посвећеника који су на тај начин нестали из видокруга света, изгубивши се из погледа људи – „(...) једнако тајанствено као Мојсије са врха планине Писгах (Небо, пророчанска, загонетна Мудрост) након што је положио руке на Јошуу, који је тако постао ‘испуњен духом мудрости’”, односно инициран. Али он је умро, није био убијен. Јер убијање би, да је заиста учињено, припадало црној, а не божанској магији. То је преношење светлости пре него пренос живота, живота духовног и божанског; то је изливање мудрости, а не крви. Међутим, иницирани изумитељи богословског хришћанства су алегорични језик схватили à ла леттре1 и успоставили догму чији груби, непримерени израз плаши и одбија духовног „незнабошца”. Сви ти хијерофанти и посвећеници били су симболи сунца и творачког принципа (духовне моћи) као и Вишвакарма и Викартана, од постанка мистерија. Чувени масон Рагон пружа занимљиве појединости и објашњења сунчевих ритуала. Он показује да је библијски Хирам, велики јунак масонства („удовичин син”), заправо модел преузет од Озириса и да је он СунцеБог, изумитељ уметности и „неимар”, пошто име Хирам значи узвишени, а та титула припада сунцу. Сваки окултиста зна колико су са Озирисом и пирамидама блиско повезане приче у Краљевима које се баве Соломоном, његовим храмом и изградњом храма; такође зна и да се целокупан масонски ритуал иницијације заснива на библијској алегорији о изградњи тог храма, док масони заборављају или можда занемарују чињеницу да су у самој потки те приповести како египатски тако и још старији симболизми. Рагон то разјашњава показујући да три Хирамова пратиоца, „три убице”, представљају три последња месеца у години, док сам Хирам представља Сунце – од његовог летњег солстиција наниже, када почиње опадање – тако да је читав ритуал астрономска алегорија. „Током летњег солстиција Сунце изазива песме захвалнице свега што дише; отуда Хирам, који га оличава, може да подари свету Реч, што ће рећи живот, свакоме ко на то има право. Када се Сунце спусти у ниже знаке, цела природа постаје нема и Хирам више не може да подари свету Реч својим сапутницима, који представљају три 1 Француски – дословно (Нап. прев.) 368 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам „Ритуал усавршавања претходи иницијацији Телете, Муесис, и иницијацији Епоптеиа, односно коначној апокалипси [Откривењу].” И Теон из Смирне, у својој Математици, дели мистичке ритуале на пет делова: „Први је претходно прочишћавање; јер ни мистерије се не преносе свима који су вољни да их приме, него има и оних којима то ускраћује глас викача. (...) пошто је нужно да они који нису искључени из мистерија буду оплемењени извесним прочишћењима; наиме, након прочишћења пријем светих ритуала успева. Трећи део је назван епоптеиа или пријем. А четврти, који је циљ и замисао откривења, јесте помазање главе и крунисање1 (...) било да после тога он [иницирана особа] постане бакљоноша или хијерофант мистерија, или врши неку другу дужност у оквиру свештеничке службе. Међутим, пети део, који је резултат свих претходних, јесте пријатељство и унутарње општење са Богом. И то је била последња и најколосалнија од свих мистерија.” [Елеусинске и дионизијске мистерије, Т. Тејлор, стр. 46–47] Главни циљеви мистерија, које су хришћански оци приказали као ђаволске, а савремени писци исмејали, били су установљени с најузвишенијом и најморалнијом сврхом у виду.  Мистерије и теофанија Нема потребе да се овде понавља оно што је већ описано у Разоткривеној Изиди [ИИ, ИИИ, 113], наиме да је, било путем иницирања у храму или путем личног проучавања теургије (божанског дела), сваки изучавалац стицао доказ о бесмртности свога духа и о наџивљавању своје душе. Платон у Федру даје да се наслути шта је била завршна епоптеиа: 1 Овај израз не сме да се схвати дословно јер, као у посвећивањима извесних братстава, он има и своје тајно значење које смо управо објаснили; Питагора на њега алудира када описује своја осећања након посвећивања и каже да су га крунисали Богови у чијем присуству је пио „воду живота” – у хинду мистеријама постојао је водоскок живота и сома, свето пиће. (Нап. ауторке) 369 Циљеви мистерија „Иницијацијом у оне мистерије које оправдано могу да се назову најосвештанијим од свих мистерија (...) бивамо ослобођени од напада зала, која нас у противном чекају у будућности. Још једна последица ове божанске иницијације је и то да постајемо посматрачи савршених, једноставних, непомичних и благословених визија, које пребивају у суштој светлости.” [Елеусинске и дионизијске мистерије, стр. 63] Ово прикривено признање показује да су посвећеници располагали теофанијом – имали су визије божанстава и правих бесмртних духова. Као што Тејлор правилно закључује: „Најузвишенији део епоптеје или завршног откривања састојао се у гледању самих Богова [великих духова планета] заоденутих блиставом светлошћу.” [Оп. цит, стр. 65] Проклов исказ о томе је недвосмислен: „У свим иницијацијама и мистеријама Богови испољавају многа своја обличја, и појављују се у бројним видовима; понекад је то и њихова безоблична светлост уколико их дуже посматрамо; понекад је та светлост у складу са људским обличјем, док у другим случајевима добија посебан вид.” [Навео Тејлор, стр. 66] Имамо и ово запажање: „Све што је на земљи је сушта слика и сенка нечега што је у сфери, и докле год то нешто блиставо [праузорак ДушеДуха] опстаје у непроменљивом стању, и са његовом сенком је све у реду. А кад се та светлост удаљи од своје сенке, и живот се удаљава [од ње]. Но, и та светлост је сенка нечега сјајнијег од ње саме.” [Стихови 35–38] Тако казује Десатир у Шетовој књизи (књизи пророка Зирдушта), показујући тиме да су њене езотеричне доктрине истоветне са учењима грчких филозофа. Друга Платонова тврдња учвршћује гледиште да су мистерије старих народа биле врло сличне иницијацијама које још и данас упражњавају 370 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам будистички и хиндуистички посвећеници. Узвишеније визије, оне најверније, поспешиване су прописаном дисциплином поступних посвећивања и развојем психичких моћи. У Европи и Египту мистичари су ступали у блиску заједницу са онима које Прокле назива „мистичким природама, блиставим Боговима”, јер, како каже Платон: „Били смо одиста чисти и безгрешни, пошто смо се ослободили ове одеће која нас окружује, коју називамо телом и која нас сада спутава, те смо попут остриге у шкољци.” [Федар, 64, цитирао Тејлор, стр. 64] Што се Истока тиче – „Доктрина о планетним и земаљским Питрима била је у потпуности откривана како у старој тако и у данашњој Индији тек у последњем тренутку иницирања, и то посвећеницима на вишим ступњевима.” [Разоткривена Изида, ИИ, стр. 114] Сад је прилика да се објасни реч Питри и да се још нешто дода. У Индији, чела на трећем ступњу иницијације има два гуруа: један је живући посвећеник, а други је слављени махатма ослобођен тела, који остаје саветник или учитељ чак и виших посвећеника. Мало је прихваћених чела који уопште виде свог Учитеља, свог Гуруа, до дана и часа свог коначног и заувек обавезујућег завета. На то се мислило у Разоткривеној Изиди кад је наведено да су ретки били факири (будући да је реч чела тада била непозната у Европи и Америци) „(...) ма колико чисти, искрени и самопожртвовани, који су икада уопште видели астралну форму сасвим људског питара (претка или оца), изузев у свечаном тренутку свог првог и последњег посвећења. Управо у присуству свога учитеља, гуруа, и непосредно пре него што буде отпослат у свет живљења са својим седмочворним штапом као једином заштитом, ватоуфакир [тек иницирани чела] бива нагло постављен лицем у лице са непознатим ПРИСУСТВОМ [свога Питара или Оца, узвишеног невидљивог Господара, или Махатме лишеног тела]. Он то види и ничице пада пред стопала летимичног обличја, али му није поверена велика тајна његовог призивања, зато што је то врховна мистерија светог слога.” 371 Циљеви мистерија Елифас Леви каже да иницирани зна, те стога „поседује највишу смелост и остаје тих”. Чувени француски кабалиста каже: „Често га можете видети тужног, али никада обесхрабреног или очајног; често сиромашног, али никад пониженог или ојађеног; често прогоњеног и мученог, али никад натераног на послушност или потчињеног. Јер он памти удовиштво и убиство Орфеја, Мојсијево изгнанство и самотну смрт, мучеништво пророка, патње Аполонија, Спаситељев крст. И зна у како занемареном положају је умро Агрипа, којега клеветају до дана данашњег; зна муке које су сломиле Парацелзуса и све што је Рамон Љуљ морао да поднесе пре но што је доспео до крваве смрти. Сећа се како је Сведенборг морао да изиграва лудило, и како је заиста изгубио разум пре но што му је његово знање било опроштено; сећа се и Светог Мартина, који је целог живота морао да се крије; Каљостра, који је умро заборављен у ћелијама инквизиције;1 Казотеа, који је страдао на гиљотини. Мада је следбеник толиких жртава, он се излаже опасности, али утолико боље схвата неопходност ћутања.” [Догме де ла Хауте Магие, И, стр. 219–220]  Мистерије и масонство Масонство – не политичка институција позната као Шкотска ложа, него право масонство, чији су извесни ритуали још увек сачувани у француском Гранд Ориенту, и које је славни енглески окултни филозоф Елијас Ешмол (Елиас Асхмоле) безуспешно покушао изнова да уобличи по узору на индијске и египатске мистерије, масонство, по Рагону, велику важност придаје самом припаднику, односно трима основним ступњевима: тројна обавеза масона је да проучава одакле долази, шта је он и куда иде; другим речима, то је проучавање Бога, самог себе и будућег преображаја.2 Масонској иницијацији је то био образац у мањим мистеријама. Трећи ступањ је онај који је одвајкада био спровођен у 1 Ово није тачно и опат Констанс (Елифас Леви) је то знао. Због чега ли је изнео неистину? (Нап. ауторке) 2 Ортходоxие Мацонниqуе, стр. 99. (Нап. ауторке) 372 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам Египту и Индији, а сећање на њега и данас постоји у свакој ложи, под називом смрти и ускрснућа Хирама Абифа, „Удовичиног сина”. Он се у Египту звао „Озирис”, у Индији „Локачакшу” (Око света) и „Динакара” (Творац дана) или Сунце – а сам ритуал је свуда био називан „капија смрти”. Мртвачки ковчег илити саркофаг Озириса, којег је убио Тифон, био је уношен и постављан у средину Дворане мртвих, са посвећеницима свуд у круг и кандидатом у близини. Овај би био упитан да ли је учествовао у убиству и, без обзира на његово порицање, затим након различитих тешких искушења, иницијатор би симулирао како га секиром удара по глави; он би био оборен, умотан у завоје попут мумије и оплакан. Затим би се појавиле муње и громови, тобожњи леш би био окружен ватром и, на крају, подигнут и пробуђен. Рагон спомиње да су о императору Комоду – кад је једном приликом био у улози иницијатора – кружиле гласине да је толико озбиљно схватио ту дужност у драми посвећивања да је заиста убио кандидата ударцем секире. То показује да мање мистерије нису сасвим изумрле у другом веку наше ере. Мистерије су Атлантиђани пренели у јужну и средњу Америку, северни Мексико и Перу, у оним временима када је – „(...) пешак са севера [онога што је некада такође била Индија] могао да стигне – готово и не поквасивши ноге – до полуострва Аљаске, кроз Манџурију, преко будућег Татарског залива и Курилских и Алеутских острва; док би други путник, који би имао кану и пошао са југа, могао пешке да дође из Сијама, да пређе Полинезијска острва и докопа се било ког дела јужноамеричког копна.” [Пет година теозофије, стр. 114] Мистерије су наставиле да постоје све до доласка шпанских освајача. Они су уништили мексичке и перуанске записе, али су били спречени да своје скрнавеће руке спусте на многе пирамиде – ложе древне иницијације – чије рушевине су раштркане по Пуенте Националу, Чолули и Теотихуакану. Руине Паленке из Очочимге у Чиапасу и друге у централној Америци свима су познате. Ако пирамиде и храмови Хвијењоле и Митље икада одају своје тајне, показаће се да је садашња доктрина била гласник најизванреднијих истина у природи. У међувремену, сви они полажу право да се називају Митља, „место жалости” и „боравиште (обесвећених) мртвих”. 373 Поглавље XXXИИ Трагови мистерија õ „Округле куле” биле су повезане са „мистеријским иницијацијама” õ Посвећеници у леву стазу узели су поштовања достојне рушевине и претворили их у фаличке споменике õ Значење речи Хрестос у иницијацији; разлика између термина Хрест и Христ õ „Јама” у источњачком симболизму õ Змија или Сатана је „Бог тајне мудрости” õ Нагарђуна је иницирао многе у Кини и Тибету и Скривене мистерије Гаутаме Буде õ Скривени симболизам Нараде õ Хришћански симболи пре хришћанства õ Спасиоци су били Добри пастири õ Суђење „Души” õ Запосвест искушенику да загосподари својим страстима õ Књига о Јову је поема о иницијацији õ Рађање човека на садашњи начин последица је закона природне еволуције õ Мистерије дају помен преобликовању људског рода у заиста физичке људе õ Древно знање о физиологији õ Распете Ружа је најнеразоткривенијег од свих полних симбола õ Чисти идеал мистичне природе персонификован је у „Девицама Света” õ Веде и орфичке химне преночени су усмено с колена на колено õ У Краљевској масонској енциклопедији под одредницом „Сунце” пише следеће: „Сунце је у свих епохама свакако имало важну улогу као симбол, а то нарочито важи у слободном зидарству. W. М. представља излазеће сунце, Ј. W. сунце у зениту, а С. W. залазеће сунце. У друидским ритуалима највиши друид представљао је сунце, а помагала су му још 382 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам Крепост и чедност снажно су се препоручивале, а за прељубу је претила смрт. Тако би египатски искушеник био учињен Кристофоросом. На том ступњу би му било саопштено тајно име ИАОа. Нека читалац упореди наведене узвишене поуке са поукама Буде и са племенитим заповестима из „Правила живота” за индијске испоснике, и разумеће да је тајна доктрина свугде јединствена и доследна. Неоспорно је присуство сексуалног елемента у многим религијским симболима, али то не наилази ни на какву осуду или критику чим постане општепознато да – у религијским традицијама свих земаља – човек није био рођен у првој „људској” раси од оца и мајке. Од светлих „Браминих синова рођених из ума”, ришија, и од Адама Кадмона са његовим Еманацијама, Сефирот, па све до оних „без родитеља”, Анупадаки или ЂаниБуда, од којих воде порекло Бодисатве и МанушиБуде, сви народи су сматрали да су земаљски посвећеници – људи (прва раса људи) – били рођени без оца и мајке. Садашњи начин рођења човека, „МанушиБуде”, Мануа, ‘Еноша’, Сетовог сина, или „Сина човечјег”, како га још зову – само је последица, неизбежни усуд, закона природне еволуције.  Самопринешена жртва Стигавши до крајње границе, и до оне преломне тачке у којој је његова духовна природа морала да направи места за пуку физичку организацију, људски род је морао да „падне у материју” и рађање. Но, човекова еволуција и инволуција су циклични. Он ће завршити исто као што је започео. Разуме се, нашим грубим материјалним умовима ће несумњиво чак и узвишени симболизам Космоса зачетог у материци Простора када је божанска Јединица ушла у њега и оплодила га својим светим налогом, указивати на материјалност. Првобитно човечанство није било такво. Ритуал посвећивања у мистеријама самопринешене Жртве која умире духовном смрћу да би спасла свет од уништења – заправо од нестајања становништва – био је установљен за време четврте расе, у сећање на догађај који је у физиолошком смислу сада постао мистерија над мистеријама међу светским проблемима. У јеврејском изворнику, Каин и женски Авељ били су принешени и приносећи 383 Трагови мистерија пар, пошто су се обоје жртвовали (као измене Адама и Еве, или двојног Јехове) и пролили крв „раздвајања и спајања” ради спасења људског рода путем постављања нове физиолошке расе. Још касније, када је искушеник, као што је већ напоменуто, да би се изнова родио у свом изгубљеном духовном положају, морао да прође кроз утробу (материцу) девичанске јунице1 убијене за време ритуала, то је опет укључивало мистерију и то исто тако велику, јер је упућивало на процес рађања, или радије на прво ступање човека на земљу, посредством Ваћ – „милозвучне краве која производи храну и воду” – и која је женски Логос. То има везе и са истим таквим саможртвовањем „божанског хермафродита” – из треће коренске расе – и преобликовањем људског рода у заиста физичке људе, после губитка духовне снаге. Када је, пошто је воће зла било кушано заједно са воћем добра, као резултат наступило постепено опадање и кржљање духовности и јачање материјализма у човеку, овај је био осуђен да се убудуће рађа на садашњи начин. То је мистерија хермафродита, коју су стари народи толико држали у тајности и скривали. Ни одсуство моралног осећања ни присуство грубе чулности у њима није било оно што их је навело да своја божанства замишљају у двојном виду; пре је то било њихово познавање мистерија и процеса у исконској Природи. Они су били упућенији у физиологију као науку но што смо ми данас. Ту се крије закопани кључ древне симболике, стварна жижа народне мисли и чудновата двополна представљања скоро сваког бога и богиње, како у паганском тако и у једнобожачком пантеону. Сер Виљем Драмонд у свом делу Едип Јудејски каже: „Научне истине су биле тајне свештенства зато што су представљале темеље религије.” Но, зашто су мисионари морали тако сурово да исмевају Ваишнаве и обожаваоце Кришне услед тобожњег врло неприличног значења њихових симбола, кад су најнепристраснији писци у потпуности разјаснили да Хрест у јами – било да се јама схвати као рака или пакао – садржи у себи и начело полности, још од самог постанка симбола. 1 Аријевци су живу краву заменили оном од злата, сребра или ма ког другог метала, тај ритуал се у Индији одржао до данас, а обавља се кад неко жели да постане брамин, двапут рођени. (Нап. ауторке) 384 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам Та чињеница се данас више не пориче. „Браћа ружиног крста” из средњег века били су једнако ваљани хришћани као и остали који се могу наћи у Европи, па ипак су се њихови ритуали заснивали на симболима чије значење је било пре свега фаличко и полно. Њихов биограф Харгрејв Џенингс, највећи савремени зналац розенкројцерства, говорећи о том мистичном братству описује како су – „(...) мучења и жртвовање на распећу, страдање на крсту, били протест и призив у њиховој [розенкројцерској] величанственој освештаној магији и тријумфу.” Чији протест? Био је то протест распете Руже, највећег и најнеразоткривенијег од свих полних симбола – јонија и лингама, „жртве” и „убице”, женског и мушког принципа у природи. Отворите последње дело тог аутора, Пхаллицисм, и уверите се како ватреним речима он објашњава полну симболику у ономе што је хришћанима најсветије: „Крв је куљала са круне, или с пробадајућег обруча од пакленог трња. Ружа је женског рода. Њене сјајне карминске латице штити трње. Ружа је најлепши од свих цветова. Ружа је краљица Божје баште (Марија, Девица). Није ружа сама по себи магијски појам или истина, већ је то ‘распета ружа’ или ‘мученичка ружа’ (по велелепној мистичкој апокалиптичкој фигури) која је амајлија, узор, предмет обожавања за све ‘синове мудрости’ или праве розенкројцере.” [Оп. цит., стр. 141] Па, не баш за све „синове мудрости”, па чак ни праве розенкројцере. Јер, ови други никада не би ставили у тако гнусан рељеф најотменије симболе Природе и не би их приказали у тако искључиво чулном и земаљском, да не кажемо животињском светлу. „Ружа” је за розенкројцере била симбол Природе, увек плодне и чедне Земље, или Изиде, човекове мајке и хранитељке, схваћене као женско и представљене од египатских посвећеника као чедна жена. Као и свако друго оличење Природе и Земље, она је сестра и супруга Озириса, пошто та два карактера одговарају оличеном симболу Земље, будући да су и Земља и Сунце потомци истог мистериозног Оца, јер Земљу оплођује Сунце – према најранијем мистицизму – путем божанског удувавања. Био је то чисти идеал мистичне Природе, који је 385 Трагови мистерија био оличен у „Девицама Света”, „Небеским Девама”, а касније у људској Девици, Марији, мајци Спаситеља, који је Салватор Мунди1 којег је изабрао хришћански свет. И теологија је прилагодила стародревној симболици управо карактер јеврејске деве,2 а не пагански симбол који је био подешен за нову прилику.  Орфеј Преко Херодота знамо да је мистерије из Индије донео Орфеј – јунак који је знатно претходио и Хомеру и Хесиоду. О њему се заправо врло мало тога зна и све до недавно су орфичка литература, па чак и Аргонаути, били приписивани Онамакриту, савременику Пизидатрата, Солона и Питагоре – којем припада заслуга за њихово прикупљање и састављање у садашњем облику, крајем ВИ века п.н.е., односно 800 година након Орфеја. А ми смо учени да је у Паусанијино време по­ стојала свештеничка породица која је напамет знала све орфичке химне (као и брамини Веде), и да су се ове обично на тај начин преносиле с колена на колено. Смештајући Орфеја пуних 1200 година пре Христа, званична наука – тако обазрива у својој хронологији да се иначе у сваком поједином случају одлучује за што је могуће каснији период – признаје да мистерије, или другим речима драматизовани окултизам, припадају још ранијој епохи од Халдејаца и Египћана. Сада може нешто да се каже и о пропасти мистерија у Европи. 1 Латински – Спаситељ света (Нап. уред.) 2 У Рагоновом делу Ортходоxие Мацонниqуе, стр. 105, напомена, наилазимо на следеће излагање – вероватно позајмљено од Албумазара Арапина: „Девица Мага и Халдејци. Халдејска сфера [глобус] је на небесима имала новорођенче, звано Христ и Исус; оно се налазило у наручју божанске девице. Управо ту девицу је Ератостен, александријски библиотекар рођен 276. године п.н.е., назвао Изида, Хорусова мајка.” Исто то каже и Кирхер (у Æдипус Æгyптицус, ИИИ, 5), наводећи Албумазара: „Испрва се уздиже дева звана Адереноса, која је чиста, безгрешна Девица (...) седећи на везеном престолу и дојећи дечака (...) дечака по имену Исус (...) што означава Ису, којег у грчком језику зову и Христ.” (Видети Разоткривена Изида, ИИ, стр. 491) (Нап. ауторке) 394 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам „Првенствена идеја неоплатониста била је идеја о једној Врховној Суштини. (...) Све старе филозофије садржале су учење да су θεοὶ, тхеои, богови или даваоци, анђели, демони и други духовни чиниоци, проистекли из Врховног Бића. Амоније је прихватао учење из Хермесове књиге, учење да је из божанске Свеукупности потекла божанска мудрост или Амун; да је из мудрости проистекао Демијург или Створитељ, а из Њега подређена духовна бића; свет и његови људи су последњи у том низу. Прво је садржано у другом, прво и друго у трећем, и тако даље кроз читав тај низ.” [Оп. цит., стр. 9–10] То је савршени одјек ведантинског уверења и проистиче непосредно из тајних учења Истока. Исти аутор каже: „Сродна томе је доктрина јеврејске Кабале коју су поучавали Фарси или Фарисеји, који су је вероватно позајмили – као што њихово секташко обележје изгледа указује – од персијских Мага. Она је суштински оваплоћена у следећем резимеу. Божанско Биће је Све, извор целокупног постојања, Бескрајност – и Он не може бити спознат. Универзум га испољава и постоји захваљујући Њему. У почетку је Његов сјај ишао на све стране.1 На крају се повукао у себе и тако је око себе створио празан простор, у који је послао своју прву Еманацију, Зрак, који је у себи садржао моћ оплодње и моћ зачећа, и отуда име ИЕ, или Јах. То је, пак, произвело тикун, образац или идеју облика, а у тој еманацији, која је такође садржавала мушку и женску моћ, тј. способност оплодње и зачињања, биле су три основне, првобитне силе: Светлост, Дух и Живот. Тај Тикун сједињен је са Зраком, или првом еманацијом, и прожет је њиме, а, услед тог сједињења, у непрестаном је општењу са бескрајним извором. То је образац, узор, исконски човек, Адам Кадмон, макрокосмос Питагоре и других филозофа. Из тога су поистекле Сефирот. (...) Из Сефирот су, пак, проистекла четири света, од којих је сваки потекао из оног који је непосредно изнад њега, и то тако да тај нижи обавија и сакрива онај виши. Ти светови су бивали све нечистији како су се спуштали на скали, а најнижи од њих је материјални свет.” [Лоц. цит., ноте, стр. 10] 1 Тај Божански Сјај и Суштина је светлост Логоса: само што ведантин не би употребио заменицу „Он”, него би рекао „Оно”. (Нап. ауторке) 395 Постхришћански баштиници мистерија  Коренске расе Ова магловита објава тајног учења с временом ће нашим читаоцима постати јаснија. Ти светови су: „Ацилут је настањен најчистијим еманацијама [прва, готово духовна раса људи насељавала је четврти]; други свет, Брија, насељава нижи ред, слуге претходних [друга раса]; трећи, Јецира, насељавају херувими и серафими, Елохим и Б’ни Елохим [‘Синови Божји’ или Елохим, нашом трећа расома]. Четврти свет, Асија, настањују Клипот, чији вођа је Белиал [атлантиђански чаробњаци].” [Лоц. цит., напомена] Сви ти светови су земаљски дупликати својих небеских прототипова, смртни и привремени одрази и сенке трајнијих, ако не и вечних, раса које бораве у другим, за нас невидљивим световима. Душе људи из наше пете расе наслеђују своје основе из та четири света – коренских раса – који су нам претходили: то јест, наш интелект, Манас, пети принцип, наше страсти и менталне и телесне склоности. Пошто је дошло до сукоба, званог „рат на небу”, између наших прототипских светова, еонима касније се догодио и рат између Атлантиђана1 из Асије и оних из треће коренске расе, Б’ни Елохим или „Синова Божјих”,2 и тада је дошло до јачања зла и изопачености. Зато што је људски род (у последњој подраси треће коренске расе) – „(...) згрешио у свом првом родитељу [права физиолошка алегорија!] из чије су душе проистекле све људске душе”, каже Зохар, људи су били „прогнани” у материјалнија тела да би испаштали грех те су постали вични доброти. А доктрина објашњава да се пре ради о употпуњавању круга нужности, односно њиховом напредовању у процесу еволуције, том 1 Видети пето издање књиге А. П. Синета Езотерични будизам. (Нап. ауторке) 2 Видети Разоткривену Изиду, том И, стр. 589–595. „Божји Синови” и њихов рат са дивовима и маговима. (Нап. ауторке) 396 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам задатку од којег нико од нас не може бити изузет, ни смрћу ни самоубиством, јер морамо да прођемо кроз „долину трња” пре но што се подигнемо у равни светла и починка. И стога ће људи наставити да се рађају у новим телима – „(...) све док не постану довољно чисти да ступе у виши облик постојања.” Ово значи само то да је људски род, од прве до последње, седме расе, састављен од једне те исте глумачке трупе, која се спустила из виших сфера ради уметничке турнеје на овој нашој планети Земљи. Започели смо као чисти духови на свом путовању наниже око света (одиста!) са знањем о истини – које сад слабашно одјекује у окултним доктринама – која нам је прирођена, а потом нас циклични закон доводи доле до обрнуто усмереног врхунца материје, која је зашла овде доле на земљу и о чије дно смо већ ударили; а онда ће исти закон духовне гравитације учинити да се полако уздигнемо до сфера виших и чистијих од оних из којих смо кренули. Предвиђање, прорицање, тајанствене моћи! Варљиве маштарије човекових закржљалих појмова и опажања, тако да се стварне слике виде у одразима и сенкама, и минуле стварности се погрешно схватају као пророчки призори из будућности којој нема места у Вечности. И наш макрокосмос и његов најсићушнији микрокосмос, човек, понављају исту игру општих и појединачних догађаја на свакој станици, као и на свакој позорници на коју их карма доводи да изведу дотичне драме свог живота. Лажни пророци не би могли да постоје да није било правих пророка. И зато их је било, мноштво и једних и других, и то у свим епохама. Само, нико од њих никада није видео ништа друго до оно што се већ одиграло, и што је раније било праузорно изведено у вишим сферама – уколико се предсказани догађај односио на народну или државну срећу или несрећу – или у неком претходном животу, уколико се тицао искључиво појединца, јер сваки такав догађај је утиснут као неизбрисив запис из Прошлости и Будућности које су, на крају крајева, само свагдашња Садашњост у Вечности. „Светови” и прочишћења, о којима се говори у Зохару и другим кабалистичким књигама, односе се на земљину куглу и на наше расе ништа више и ништа мање него што се односе на друге планете и друге расе које су претходиле нашој у великом циклусу. Фундаменталне истине попут ових су биле оно што се 397 Постхришћански баштиници мистерија приказивало у алегоричним комадима и представама за време мистерија, у којима је последњи чин, епилог за Мисте, био анастасис или „настављено битисање”, а такође и „преображај Душе”. Дакле, аутор Неоплатонизма и алхемије нам показује да су се све такве еклектичке доктрине снажно одразиле на Павлове Посланице и да су их – „(...) цркве усвојиле и поучавале. Зато и постоје одломци као што су: ‛Били сте мртви у грешкама и гресима; ишли сте сходно веку овог света, сходно архону који господари ваздухом.’1 ‛Ми се не боримо против крви и меса, већ против доминација, против сила, против господара таме и против злобности духова и небеских области.’2 Али Павле је био очигледно непријатељски расположен према настојањима да се његово јеванђеље усклади са гностичким идејама хебрејскоегипатске школе, на чему се изгледа радило у Ефесу; и отуда је свом омиљеном ученику Тимотеју овако писао: ‛Марљиво извршавај драгоцену дужност која ти је поверена, и одбаци нова учења и непријатељске принципе гнозе, која се погрешно тако зове и која је некима постала професија, те су се удаљили од вере.’3” [Лоц. цит., напомена] õ õ õ 1 Павлова посланица Ефесцима, 2, 1–2; у преводу Вука Стефановића Караџића овај навод гласи: „1 И вас који бејасте мртви за преступљења и грехе своје, 2 У којима некад ходисте по веку овог света, по кнезу који влада у ветру.” (Нап. уред.) 2 Ибид, 6, 12; у преводу Вука Стефановића Караџића овај навод гласи: „12 Јер наш рат није с крвљу и с телом, него с поглаварима и властима, и с управитељима таме овог света, с духовима пакости испод неба.” (Нап. уред.) 3 Прва Павлова посланица Тимотеју, 6, 20–21; у преводу Вука Стефановића Караџића овај навод гласи: „20 Сачувај што ти је предано, клони се поганих, празних разговора и препирања лажно названог разума, 21 којим се неки хвалећи отпадоше од вере.” (Нап. уред.) 408 Поглавље XXXВ Симболика сунца и звезда õ „Седам духова присуства” древни су називали Кабири Боговима õ Значење и примена речи Кабири õ Урим анд Тумим били су симболички хијероглифи Кабира õ Свети „кружни плесови” õ Порекло реченице „Послаћу свог Сина из Сунца” õ Хришћанска астролатрија је ауторитативно заустављена õ Астролошко значење седмокраког свећњака õ Св. Павле говорио је о Космократорима õ Ормузд Митра постали су деви Христа и Михаила õ О хелиоцентричном систему поучавано је хиљадама година пре Галилеја õ Јехова је Сунце и Христос римске цркве õ Како су хришћани ограничили соларне богове õ „И Небо беше видљиво у седам орбита и планете се показаше са свим њиховим знацима, у облику звезда, и звезде беху подељене и побројане са владарима који у њима беху и обрћућим кретањем, све захваљујући божанском духу.” [Хермес, ИВ, 6] Овде Дух означава Пнеуму, скупно Божанство, испољено у његовим „неимарима”, или, како то црква каже, „седам духова Присуства”, медиантибус ангелис1 о којима Тома Аквински каже да „Бог никада није делао другачије него посредством њих.” Тих седам „владалаца” или посредујућих анђела древни су називали Кабири Боговима. То је било толико очито да је црква била приморана да, уз признање те чињенице, пружи објашњење и теорију, чија натег1 Латински – анђели посредници (Нап. уред) 409 Симболика сунца и звезда нутост и софистика су такви да не може да остави утисак. Од света је затражено да поверује да је, док су планетни анђели цркве божанска бића, истински „Серафим”,1 исти ти анђели су под истим именима и планетама били и јесу „лажни” – као богови старих народа. Они су пуки присвајачи, тобожњи поседници, подмукле копије правих анђела, претходно направљене лукавством и способношћу Луцифера и палих анђела. Међутим, шта су заиста Кабири? Кабири је као име изведено из речи Хабир הבר ,велики, а такође и из Венере, богиње која се и до данас назива Кабар, као и њена звезда. Кабири су били обожавани у Хеброну, граду Анакима или анаки (краљева, кнежева). То су највиши планетарни духови, „највећи Богови” и „силни”. По узору на Орфеја, Варон те богове назива εὐδυνατοὶ, „божанске снаге”. Када се односи на људе, реч Кабирим, као и речи Хебер, Гебер (у вези са Нимродом, или „дивовима” из Постања, ВИ) и Кабир, изведене су из „мистериозне Речи” – неизрециве и „неизговорљиве”. Дакле, они су ти који представљају тсабу, „небеску војску”. Међутим, црква, клањајући се пред анђелом Анаелом (намесником Венере),2 повезује планету Венеру са Луцифером, вођом побуњеника под Сатаном – којем се пророк Исаија тако поетично обраћа: „Луцифере, сине јутра.”3 Сви богови мистерија били су Кабири. Пошто су тих „седам ликтора4 ” у директној вези са тајном доктрином, њихов стварни статус је од највећег значаја. Суидас дефинише Кабире као богове који су заповедали свим другим демонима (духовима), Καβείρους δαίμονας [Кабеироус даимонас]. Макробије их представља као – 1 Множина од Сарапх ףָרָ ׂ ש ,ватрени, горући (видети Исаију, ви, 2–6). Они се сматрају за личне пратиоце и слуге Свемогућег, „његове изасланике”, анђеле или метратоне. У Откривењу, они су „седам запаљених луча” које дежурају пред престолом. (Нап. ауторке) 2 По Халдејцима и Египћанима, Венера је била супруга Протеја и сматра се мајком Кабира, синова Фта или Емепфа – божанске светлости или Сунца. Анђели следећим редом одговарају звездама: Сунце, Месец, Марс, Венера, Меркур, Јупитер и Сатурн: Михаил, Габријел, Самаел, Анаел, Рафаел, Захаријел и Орифиел: то важи у религији и хришћанском кабализму. Астролошки и езотерички, положаји „намесника” су другачији, а такође и у јеврејској, или прецизније правој халдејској Кабали. (Нап. ауторке) 3 Лоц. цит., XИВ, 12. (Нап. ауторке) 4 Пратиоци и чувари званичника у античком Риму. (Нап. прев.) 410 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам „(...) оне пенате (кућне богове) и заштитна божанства захваљујући којима живимо, учимо и знамо.” (Сатурн, И, ИИИ, поглавље ИВ) Терафим, посредством којих су Хебреји тражили пророчанства од Урима и Тумима, били су симболички хијероглифи Кабира. И поред тога, добро свештенство направило је од Кабира синоним за ђавола, а од даимона (духа) демона.  Кружни плес Мистерије Кабира у Хеброну (паганске и јеврејске) водили су седам планетарних богова, између осталих Јупитер и Сатурн под својим тајним именима, и они се спомињу као ἀξιόχερσος [аxиоцхерсос] и ἀξιόχερσα [аxиоцхерса], а Еврипид их помиње као ἀξιόχρεως ό θεὸς [најзначајнији бог]. Сем тога, Кројцер показује да су, било у Феникији или у Египту, Кабири увек били седам планета, као што се знало од давнина, које су, заједно са својим оцем Сунцем – које се на другом месту помиње као њихов „старији брат” – чиниле моћну огдоаду;1 осам изванредних моћи, као παρεδοὶ [Паредои], или сунчеви помоћници, плесали су око њега свети кружни плес, симбол обртања планета око Сунца. Штавише, Јехова и Сатурн су истоветни. Стога је сасвим природно што дознајемо да је француски писац Д’Анселм (Д’Анселме) употребио исте изразе ἀξιόχερσος и ἀξιόχερσα за Јехову и његову реч, и то је учинио правилно. Јер уколико „кружни плес”, што су га за мистерије прописале Амазонке – који је „кружни плес” планета, описан као „кретање божанског Духа ношеног таласима огромног Океана” – сада, када га изводе пагани, може да се назове „пакленим” и „разблудним”, онда би исти епитети морали да се примене и на Давидов плес,2 као и на плес кћери силомске3 и скакање 1 То је још један доказ да су стари народи знали за седам планета поред Сунца; у противном, који је осми Кабир? Као што је утврђено, седма и још две планете биле су „мистериозне” планете, било да се радило о Урану или некој другој. (Нап. ауторке) 2 2. Сам. ВИ, 20–22. (Нап. ауторке) 3 Судије XXИ, 21 и даље. (Нап. ауторке) 411 Симболика сунца и звезда Баалових пророка;1 све је то било идентично и све је спадало у сабејски култ. Плес краља Давида, током којег се он разголитио пред својим слушкињама на јавном путу, рекавши: „Играћу (разуздано ћу се понашати) пред יהוה) Јеховом), и бићу још простији него сада”,2 свакако је био достојнији прекора од ма каквог „кружног плеса” током мистерија, а такође и од модерне Раса Мандале у Индији,3 која представља исту ствар. Давид је био тај који је у Јудеју унео јеховистички култ, након што је дуго боравио међу Тиријанима и Филистинцима, код којих су ти ритуали били уобичајени. „Давид није знао ништа о Мојсију и, мада је увео култ Јехове, није то учинио у његовој једнобожачкој особености, него га је напросто доживљавао као једног од многих (кабирских) богова суседних народа, као своје заштитно божанство, יהוה ,којем је дао првенство – које је одабрао између свих ‘других (Кабири) богова’”,4 и које је било један од Сунчевих „савезника”, Кабира. Тресачи5 и данас играју „кружни плес” када се окрећу у круг да би их Свети Дух покренуо. У Индији је Нарајана тај који је „покретач на водама”; Нарајана је Вишну у свом другостепеном облику, а Вишнуов аватар је Кришна, 1 1. Краљ. XВИИИ, 26. (Нап. ауторке) 2 Друга књига Самуилова, ВИ, 21–22; у преводу Ђуре Даничића, овај навод изгледа сасвим другачије: „(...) играо сам, и играћу пред Господом. 22 И још ћу се већма понизити, и још ћу мањи себи бити; и опет ћу бити славан пред слушкињама, за које говориш.” Ауторка је користила превод Библије краља Џејмса и тај навод дајемо у оригиналу: „ И wилл плаy (ацт wантонлy) бефоре тхе Лорд יהוה] Јеховах], анд И wилл yет бе море виле тхан тхис...” (Нап. уред.) 3 Тај плес – Раса Мандала, који су играле гопике, пастирице Кришне, СунцаБога, изводи се и данас у Рађпутани у Индији, и неоспорно се ради о истом оном астрономском и симболичном плесу планета и зодијачких знакова који је био игран хиљадама година пре наше ере. (Нап. ауторке) 4 Разоткривена Изида, ИИ, стр. 45. (Нап. ауторке) 5 Енглески – Схакерс – назив под којим су познати припадници протестантске секте Уједињено друштво верујућих у друго Христово појављивање (Унитед Социетy оф Белиеверс ин Цхрист’с Сецонд Аппеаринг), створено на основу учења мајке Ен Ли (Анн Лее, 1736–1784). (Нап. уред.) 412 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам у чију славу храмовне Наућдевојке1 још увек изводе „кружни плес” у којем је он сунцеБог, а оне су планете, како их симболички представљају гопике. Нека се читалац обрати делима Де Мирвијеа, римокатоличког писца, или Монументалном хришћанству др Ландија, протестантског богослова, уколико жели да иоле схвати цепидлачку истанчаност њиховог расуђивања. Нико ко није упућен у окултно тумачење не може а да не буде импресиониран изнетим доказима о томе како је вешто и истрајно „Сатана током многих миленијума радио на томе да заведе људски род”, који није био благословен непогрешивом црквом, да би био признат за „Јединог живог Бога”, а његови пријатељи за свете анђеле. Читалац мора да буде стрпљив и да пажљиво проучи шта аутор каже у корист своје цркве. Да би то могло боље да се упореди са верзијама окултиста, нека места овде можемо дословно да наведемо: „Свети Петар нам каже: ‘Нек се божански Луцифер појави у вашим срцима’2 [Сада је Суце Христос.] (...) ‘Послаћу свог Сина из Сунца’, рекао је Вечити кроз глас пророчких предања; а пошто је пророштво постало историја, јеванђелисти су један за другим понављали: ‘Рађајуће Сунце нас је с небеса посетило.’”3 Посредством Малахије, Бог још каже да ће се Сунце подићи за оне који се боје његовог имена.4 Само кабалисти могу да кажу на шта је Малахија мислио под „Сунцем правичности”; али грчки, па чак и проте1 Наутцхгирлс – англицизована варијанта хинду речи наћ, што је опет варијанта санскртске речи Нритyа, која значи плесати, танцати. (Нап. уред.) 2 Друга Петрова посланица, И, 19. У енглеском тексту стоји: „Нека се зорњача подигне у твом срцу” [У преводу Вука Стефановића Караџића овај навод је сличан преводу краља Џејмса: „19 (...) докле дан не осване и даница се не роди у срцима вашим.” (Нап. уред.)], тричаво прекрајање које није од неког значаја – пошто је Луцифер зора исто толико као и „јутарња” звезда – а за побожне уши није толико шокантно. У протестантским библијама таква прекрајања су честа. (Нап. ауторке) 3 Поново енглески превод мења реч „Сунце” у „извор дана” [Лука 1, 78; код Вука Стефановића Караџића је поново сличан превод: „78 (...) којом нас је походио Исток с висине.” (Нап. уред.)]. Римокатолици су неоспорно смелији и отворенији од протестантских богослова. Де Мирвије, Дес Еспритс, том ИВ, стр. 34, 38. (Нап. ауторке) 4 Малахија 4, 2. (Нап. уред.) 413 Симболика сунца и звезда стантски богослови су закључили да се ту свакако метафорички говори о Христу. Само, пошто је реченица: „Послаћу свог Сина из Сунца” дословно преузета из Сибилине књиге, врло је тешко разумети како она може да се доведе у везу или сврста са било каквим пророштвом које би се односило на хришћанског спаситеља, сем уколико, наравно, овај није поистовећен са Аполоном. Уз то, Вергилије каже: „Ево наступа владавина Девице и Аполона”, а Аполон или Аполион се до дана данашњег сматра једним видом Сатане и усвојено је да он означава Антихриста. Ако се Сибилино обећање: „Он ће послати свог Сина из Сунца” односи на Христа, онда или су Христос и Аполон једно те исто – зашто онда овог другог називати демоном? – или пророштво нема никакве везе са хришћанским Спаситељем, па зашто би се у том случају то уопште усвојило? Но, де Мирвије иде даље, и показује нам како Св. Дионисије Ареопагит изјављује да је – „Сунце посебна значајност, и кип Бога.1 (...) Слава Господа је кроз источна врата продрла у храмове [јеврејске и хришћанске, а та божанска слава, тј. сјај, је СунцеБог] (...) ‘Ми наше цркве градимо окренуте према истоку’, каже Св. Амброзије, ‘јер за време мистерија почињемо тако што поричемо оног који је на западу.’”  Хришћанска астролатрија „Онај који је на западу” је Тифон, египатски бог таме, пошто су они запад сматрали „тифонском капијом смрти”. Стога, позајмивши Озириса од Египћана, црквени оци нису много марили да се за помоћ обрате његовом брату Тифону. И још: „Пророк Барух2 говори о звездама које се радују у својим лађама и утврђењима. (поглавље ИИИ); а у Књизи проповедниковој се исти 1 Тако су у стара времена говорили Египћани и Сабејци, за које је сунце представљало симбол њихових објављених богова Озириса и Бела. Но, они су имали и једно више божанство. (Нап. ауторке) 2 Изгнан из протестантске Библије, али остављен у Апокрифима који се, према шестој догми Енглеске цркве, „читају као пример из живота и упутство за одгој и понашање” (?), али не да би се учврстила нека доктрина. (Нап. ауторке) 438 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам  Одбрана астрологије Научник новијег датума, члан Француског института и професор историје Ф. Леба (Пх. Ле Бас) открива (и то нехотично) сам корен астрологије у свом домишљатом напису на ту тему у Дицтионнаире Енцyцлопéдиqуе де Франце. Он врло добро зна, каже својим читаоцима, да би приврженост тој науци толиког броја високо интелектуалних људи требало само по себи да буде довољан разлог за веровање да астрологија није баш потпуна будалаштина: „Док у политици проглашавамо врховну власт народа и јавног мњења, можемо ли да се сложимо, као до сада, да је човечанство себи допуштало да буде потпуно заслепљено једино у овоме, и да је несумњива и груба бесмислица царевала у умовима читавих народа толико векова а да није била утемељена ни на чему изузев – с једне стране на људској малоумности, а с друге на обмањивању? Како је током педесет и више столећа већина људи могла да буде или наивчина или да буду ниткови и варалице? (...) Мада нам се можда чини немогућим да пресудимо и раздвојимо астролошке чињенице од елемената измишљања и пустог маштања у њој, (...) хајде да ипак поновимо са Бусјеом (Боссует) и свим савременим филозофима да ‘ништа што је било доминантно не може бити потпуно нетачно’. Није ли тачно, у ма ком случају, да постоји узајамна физичка реакција међу планетама? Није ли тачно и то да планете врше утицај на атмосферу, те да сходно томе свакако врше и посредно дејство на биљке и животиње? Није ли савремена наука данас доказала те две ствари ван икакве сумње? (...) и зар је ишта мање тачно да човекова слобода деловања није апсолутна; да све ограничава, да све оптерећује – планете као и остало – човекову индивидуалну вољу; да Провиђење [или Карма] делује на нас и управља људима посредством оних односа које је успоставило између њих и видљивих предмета и читаве васионе? (...) У својој суштини, астролатрија није ништа друго до то; принуђени смо да признамо да је настојања старих мага водио неки инстинкт премоћнији од времена у којем су живели. Што се тиче материјализма и уништења човекове моралне слободе, за које Бејли оптужује њихову теорију (астрологију), тај подлац нема ни трунку здраве памети. Сви велики астролози су сматрали, без и једног јединог изу­ 439 Астрологија и астролатрија зетка, да човек може да се одупре утицају звезда. Тај принцип је установљен у Птолемејевим Тетрабиблос, правим астролошким списима, у другом и трећем поглављу прве књиге.”1 Тома Аквински је унапред подржао Лебаа; он каже: „Небеска тела су узрок свега што се дешава у овом свету под месецом, она посредно утичу на људске поступке; али, нису све последице које она производе неизбежне.”2 Окултисти и теозофи су први који ће признати да постоје бела и црна астрологија. Па ипак, они који желе да постану стручни у њој треба да проучавају астрологију у оба аспекта, а остварени добри или лоши резултати не зависе од принципа, који су исти у обе врсте, већ од самог астролога. Тако је Питагора, који је, уз помоћ Књиге Хермесове, установио цео коперникански систем 2000 година пре рођења Галилејевог претходника, пронашао и проучио у њима читаву науку божанске теогоније, комуницирања са ректорима света – принчевима „кнежевина” о којима говори Св. Павле – и њиховог призивања, рађање планета и саме васионе, формуле чаробних речи и посвећење сваког дела људског тела оном зодијачком знаку с којим је повезан. Не може се све то сматрати детињастим и бесмисленим – а још мање „ђаволским” – сем ако нисте и не желите да останете почетници у филозофији окултних наука. Ниједан истински мислилац – нико ко увиђа и признаје постојање опште споне између човека и видљиве, као и невидљиве природе – не би у старим траговима архаичне мудрости – као што је, на пример, Петеменопх Папyрус – видео „детињасту којештарију и безумље”, као што су то урадили многи академици и научници. Напротив, када у тим древним документима наиђе на примену херметичких правила и закона, као што је – „(...) посвећење човекове косе небеском Нилу, леве слепоочнице живом Духу у Сунцу, а десне духу Амона”, уложиће напор да изучи и боље разуме „законе подударности”. И неће сумњати у древност астрологије под изговором да су неки оријенталисти 1 Оп. цит., стр. 422. (Нап. ауторке) 2 Сумма, предмет XВ, чланак В, О астролозима, и ИИИ том, стр. 2–29. (Нап. ауторке) 440 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам нашли за згодно да објаве како зодијак није нарочито стар, пошто представља проналазак Грка из македонског раздобља. Јер та тврдња, осим што је доказано да је потпуно погрешна због бројних других разлога, може у потпуности да се побије чињеницама које се односе на најновија открића у Египту, а такође и пажљивијим и прецизнијим читањем хијероглифа и записа из најранијих династија. Објављене полемике о садржини тзв. „магијског” папируса из збирке Анастази указују на древност зодијака. Као што пише у Леттрес à Леттроне1 : Папирус исцрпно разматра четири основе или – „(...) темеља света, у којима, према Шамполиону, не могу да се не препознају Павлови стубови света. Они су ти који се призивају са боговима свих небеских предела, што се опет сасвим подудара са Спиритуалиа неqуитиаœ ин цœлестибус истог апостола.2 То призивање је учињено одговарајућим терминима (...) формуле, а Јамблих га је сувише верно приказао да би било могућно и даље му порицати заслугу за преношење древног и исконског духа египатских астролога на потомство.”3 Пошто је Летрон покушао да докаже да су сви аутентични египатски зодијаци настали у римском периоду, Сенсаос мумија4 наведена је као доказ да: 1 Француски – Писма Летрону (Нап. уред.) 2 „Кнежевства и моћи (рођене) на небеским местима.” (Ефесцима, ИИИ, 10) [У преводу Вука Стефановића Караџића овај навод гласи: „(...) поглаварствима и властима на небу многоразлична премудрост Божија.” (Нап. уред.)] Навод: „Јер, заиста постоји оно што се зове Богови, било на небу или на земљи, као што има многих Богова и многих владара” (1. Коринћанима, ВИИИ, 5), [У преводу Вука Стефановића Караџића овај навод гласи:„Јер ако и има који се богови зову, или на небу или на земљи, као што има много богова и много господа.” (Нап. уред.)]: у сваком случају показује да Павле признаје множину „Богова”, које назива „демонима” („духовима” – никад ђаволима). Кнежевства, престоли, доминиони, ректори, итд., све су то јеврејски и хришћански називи за богове старих народа – будући да су њихови арханђели и анђели у сваком случају Деве и Ђан Кохани старијих религија. (Нап. ауторке) 3 Рујфенсов (Реувенс) одговор Летрону поводом његовог погрешног утиска о зодијаку из Дендере. (Нап. ауторке) 4 Године 109. п.н.е., Сенсаос, ћерка гувернера Тебе, Египат, умрла је у доби од шеснаест година. (Нап. уред.) 441 Астрологија и астролатрија „Сви зодијачки споменици у Египту били су превасходно астрономски. Краљевске гробнице и погребни ритуали јесу многобројне табеле констелација и њихових деловања за сваки сат сваког месеца. Дакле, саме наталне карте показују да су далеко старије од раздобља које се приписује њиховом пореклу; сви зодијаци из саркофага из каснијих епоха само су просте успомене на зодијаке који припадају митолошком [архаичном] раздобљу.”  Касније изопачење астрологије Првобитна астрологија била је исто толико изнад савремене такозване предиктивне астрологије колико су водећи принципи (планете и зодијачки знаци) изнад фењерских стубова. Бероз показује суверенитет Бела и Милите (Сунца и Месеца) и тек „дванаест господара зодијачких богова, тридесет шест боговазаступника и двадесет четири звезде, судија овог света”, који подржавају и управљају универзумом (нашим сунчевим системом), надзиру смртнике и људском роду откривају његову судбину и своје сопствене пресуде. Предиктивну астрологију, каква је данас позната, латинска црква је с правом назвала – „(...) Материјалистичким и пантеистичким прорицањем на основу саме предметне планете, независно од њеног владара [Јеврејског Млака, Божјег министра којег је Бог задужио да смртницима објављује његову вољу], тј. на основу уздизања или коњункције планете у тренутку рођења појединца као одлучујућег фактора за његову судбину и за време и начин његове смрти.”1 1 Св. Аугустин (Де Ген., И, ИИИ) и Делрио (Дисqуисит, том ИВ, поглавље ИИИ) цитирани су од де Мирвијеа како би се доказало да „што више астролози говоре истину и што боље предсказују ствари, то несигурније човек мора да се осећа, пошто увиђа да њихов пакт са ђаволом тиме постаје очигледнији.” Чувена Јувеналова тврдња (Сатире, ВИ) – чија је суштина то да се „не може наћи ниједан једини астролог који није скупо платио за помоћ коју је добио од свог генија (духа, заштитног божанства)” – не доказује да је тај геније некакав ђаво ништа више него што Сократова смрт доказује да је његов даимон био становник доњег света – ако такав постоји. Такав аргумент само показује људску глупост и изопаченост, чим се разум потчини предрасуди и фанатизму 446 Поглавље XXXИX Циклуси Аватара õ Бројке 4, 3 и 2 имају космички еволуциони значај õ Када ће будући Аватари изаћи из Шамбале õ Карактеристике Кали југе и „Христовог доласка” õ Велики и мали Тајни циклуси õ Већ смо скренули пажњу на чињенице да је запис о животу Спаситеља света симболичан и да мора да се тумачи у његовом мистичном значењу, као и то да бројке 4, 3 и 2 имају космички еволуциони значај. Открили смо да те две чињенице бацају светлост на порекло егзотеричне хришћанске религије и отклањају нејасноћу која окружује њене почетке. Јер, зар није јасно да имена и личности у сажетим јеванђељима и у Јовановом јеванђељу нису историјски? Није ли очигледно да су састављачи Исусовог животописа, у жељи да покажу да је рођење њиховог учитеља било космички, астрономски и предодређен догађај, покушали да га усагласе са крајем тајног циклуса, 4320? Када се чињенице пажљиво сравне, онда им то одговара исто тако мало као и други циклус од „тридесет три сунчеве године, седам месеци и седам дана”, који је такође био наведен у прилог истој тврдњи, соларнолунарни циклус у којем сунце на месецу добија једну сунчеву годину. Комбинација бројки 4, 3 и 2, с цифрама саобразним дотичном циклусу и Манвантари, била је и јесте превасходно хиндуистичка. Она ће остати тајна чак и ако се открије понеко од њених важних обележја. Она је, на пример, у вези са Пралајом рāса у њиховом периодичном изумирању, а пре тих догађања увек мора посебни Аватар да сиђе и инкарнира се на земљи. Те бројке усвојили су сви старији народи, попут оних у Египту и Халдеји, а пре њих су биле у употреби међу Атлантиђанима. 447 Циклуси Аватара Очито су неки ученији међу раним црквеним оцима, који су се, док су били пагани, површно петљали у храмовне тајне, знали да се оне односе на аватарску или месијанску мистерију, па су покушали да тај циклус примене на рођење њиховог Месије; нису у томе успели зато што се те бројке односе на крајеве коренских раса, а не на било ког појединца. Поврх тога, у њиховим рђаво усмереним напорима поткрала се грешка од пет година. Да су њихове тврдње о важности и универзалности тог догађаја биле тачне, зар би допустили да се тако пресудна омашка ушуња у хронолошко рачунање које је предодређено и на небесима пажљиво исписано Божјим прстом? И још, шта су то пагански па и јеврејски посвећеници радили ако је та тврдња о Исусу тачна? Да ли су ти чувари кључа за тајне циклусе и Аватаре, баштиници аријевске, египатске и халдејске мудрости, пропустили да препознају свог великог отеловљеног Бога, истоветног са Јеховом,1 свог спаситеља из последњих дана, њега којег сви народи Азије и даље чекају као свог Калки Аватара, Маитреју Буду, Сосиоша, Месију, итд.? Једноставна тајна је да постоје циклуси у већим циклусима, који су сви садржани у једној калпи од четири милиона и триста двадесет хиљада година. На крају овог циклуса се очекује појава Калки Аватара – Аватара чије име и одлике су тајни, који ће изаћи из Шамбале, „Града Богова”, који је за неке народе на западу, за неке на истоку, а за неке на северу или југу. И то је разлог што су, од индијског ришија до Вергилија, и од Заратустре све до последње Сибиле, сви још од почетка пете расе предсказивали, опевали и обећавали циклични повратак Девице – Вирго, констелације – и рођење божанског детета који на нашу земљу треба да врати златно доба. Нико, ма колико фанатичан, не би имао толико дрскости да тврди како је хришћанска ера икада представљала повратак златног доба – а 1 На 1326 места на којима се у Новом завету спомиње реч „Бог”, ништа не указује да је у Богу обухваћено више бића од једног Бога. Напротив, на седамнаест места се Бог назива јединим Богом. Места на којима је Отац тако назван има 320. На 105 места Богу се обраћа високозвучним називима. На деведесет места су све молитве и захвалнице упућене Оцу; у Новом завету се триста пута проглашава да је Син подређен Оцу; 85 пута се Исус назива „Сином Човечјим”, а 70 пута човеком. Ни на једном једином месту у Библији није речено да Бог у себи има три различита Бића или Особе, иако је он једно Биће или Особа. – Др Карл фон Берген (Карл вон Берген), Предавања у Шведској. (Нап. ауторке) 448 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам Девица је од тада заиста ушла у Вагу. Хајде да што је сажетије могуће пратимо траг хришћанских предања до њиховог стварног исходишта.  Неиспуњено пророчанство Пре свега, они су у неколико Вергилијевих редака открили прорицање Христовог рођења. Ипак, у том пророчанству не може да се пронађе било какво обележје данашњег доба. Тај одломак се налази у чувеној четвртој еклоги, у којој је, пола столећа пре наше ере, Полио наведен да од сицилијанских муза затражи да му певају о узвишеним догађајима. „Наступила је последња ера Куманске песме1 и велики низ епоха [тај низ који се стално изнова враћа и понавља у току нашег земаљског обртања] још једном започиње. Враћа се Девица Астреја2 и поново почиње владавина Сатурна. Сад нови нараштај силази из небеских области. Чедна Луцино, осмехни се милостиво маленом Дечаку који ће привести крају садашње гвоздено доба [Кали југа, мрачно или гвоздено доба.] и с краја на крај света увести златно доба. (...) Он ће учествовати у животу Богова и видеће јунаке помешане у друштву с Боговима, и они ће, као и сав мирољубиви свет, видети њега. (...) Стада се тада више неће плашити страшног лава, а гуја ће умрети, и отровна преварљива биљка ће пропасти. Па дођи, драго чедо Богова, дивни изданче Јупитера! (...) Ближи се час. Погледај, свет подрхтава и његова кугла те поздравља: земља, морске области и величанствена небеса.” [Вергилије, Еклога ИВ] 1 Односи се на сибилску пророчанску песму коју помиње Вергилије у четвртој еклоги. Кума је, иначе, древно грчко насеље северозападно од Напуља у италијанској Кампанији и била је прва грчка колонија на италијанском копну (Магна Граециа), вероватно најпознатија као седиште Куманске сибиле. (Нап. уред.) 2 У грчкој митологији ћерка Зевса и Темиде. Заједно са својом мајком, персонификује праведност. Астреја је увек у вези са невиношћу и чистотом. Она је и небеска девица која је последња од бесмртника остала да живи са људима и по окончању златног доба. (Нап. уред.) 449 Циклуси Аватара У ових неколико редова, названих „Сибилино прорицање Христовог доласка”, његови следбеници сада себи представљају директно предсказивање тог догађаја. Па ко ће се усудити да тврди да се било при Исусовом рођењу било од успостављања такозване хришћанске религије ма који део горе наведених реченица може показати као пророчански? Да ли се „последње доба” – гвоздено доба, или Кали југа – завршило отада? Сасвим супротно, јер се испоставило да је оно управо сада у пуном замаху, не само зато што хиндуисти користе тај назив, него и на основу свеопштег личног искуства. Где је та „нова раса која је сишла из небеских области”? Је ли то била раса која се издигла из паганства у хришћанство? Или је то наша данашња раса, са народима вазда наоштреним за борбу, подозривим и завидним, спремним да се устреме једни на друге, показујући узајамну мржњу, због које би поцрвенели пси и мачке, и стално лажући и варајући једни друге? Је ли ово наше доба обећано „златно доба” – у којем ни отров змије ни било које биљке више није смртоносан, и у којем смо сви безбедни под благом управом од Бога изабраних владара? Најлуђа машта неког уживаоца опијума тешко да би могла да изнесе неприкладнији опис, уколико он треба да се односи на наше доба, или било које доба од прве године наше ере. Шта је са узајамним покољем секти, хришћана од стране пагана и пагана и јеретика од стране хришћана; са страхотама средњег века и инквизиције; с Наполеоном и, од његовог времена, „оружаним миром” у најбољем случају – а у најгорем, рекама крви проливеним због превласти над мало земље и шаком незнабожаца, са милионима војника под оружјем, спремним за борбу; са дипломатама који се играју Каина и Јуда; када уместо „благе управе божанског владара” имамо свеопшту, мада непризнату, владавину цезаризма, моћи уместо правде, услед чега се множе анархисти, социјалисти, нафташи и разоритељи свих врста? Сибилино пророчанство и Вергилијево надахњујуће песништво остају неиспуњени у свакој појединости, као што видимо. „Поља се жуте од нежних класова жита”, али жутела су се и пре наше ере. „Црвено грожђе висиће с дивље купине, и свеж мед ће [или би могао] капљати с храпавог храста”, 454 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам  Нарос Није никаква новост да, као што су Индуси поделили земљу на седам зона, тако су и западнији народи – Халдејци, Феничани, па чак и Јевреји, који су своје учење прибавили, било непосредно било посредно, од брамина – сва своја тајна и света рачунања обављали са 6 и 12, мада су користили и број 7, кад год би дошло до тешкоћа у рачунању. Тако је нумеричка основа 6, егзотерична бројка Арјабате,1 постала добра за употребу. Од првог светог циклуса од 600 – Нароса, који се редом мењао у 60.000 и 60 и 6, а са још додатих нула у друге свете циклусе – све до најмањег, археолог и математичар лако могу да је нађу поновљену у свакој земљи, познату сваком народу. Отуда је глобус био подељен на 60 степени, који помножени са 60 постају 3600, „велика година”. Отуда и сат са својих 60 минута од по 60 секунди. Азијати се ослањају и на циклус од 60 година, после којег долази срећна седма декада, а Кинези имају свој мали циклус од 60 дана, Јевреји од 6 дана, Грци од 6 столећа – опет Нарос. Вавилоњани су имали велику годину од 3600, што је Нарос помножен са 6. Татарски циклус звани Ван износио је 180 година, или три шездесетице; то помножено са 12 пута 12 = 144, чини 25.920 година, тачан период ротације неба. Индија је родно место аритметике и математике, као што то ван сваке сумње показују „Наше бројке” у књизи проф. Макса Милера Одломци из германског семинара. То је исто тако добро изложио и Кришна Шастра Годболе (Крисхна Схâстра Годболе) у Теозофу: „Јевреји (...) приказују јединице (1–9) помоћу првих девет слова свог алфабета; десетице (10–90) помоћу следећих девет слова; прве четири стотице (100–400) помоћу последња четири слова, а преостале (500–900) помоћу других облика слова ‘кâф’ (11.), ‘мîм’ (13.), ‘нûн’ (13.), ‘пе’ (17.) и ‘сâд’ (18.); а остале бројеве представљају комбиновањем тих слова сходно њиховој вредности. (...) Данашњи Јевреји још су привржени тој пракси означавања у својим хебрејским 1 Индијски астроном и математичар (467–550). Рођен у Керали, завршио је сту­ дије у гласовитој Наланди, данашња држава Бихар. Изнео је гледише о хелио­ центричном систему, чиме је далеко претходио Копернику. (Нап. уред.) 455 Тајни циклуси књигама. Грци су имали бројчани систем сличан оном који су користили Јевреји, само што су га мало унапредили и разрадили употребом слова за којима следи повлака или коса линија, да би приказали хиљаде (1000–9000), десетине хиљада (10.000–90.000) и сто хиљада (100.000), а овај последњи број је, на пример, био представљен са ‘ро’ са повлаком иза, док је само ‘ро’ представљало 100. Римљани су све бројчане вредности приказивали путем комбинације (додавања кад је друго слово исте или мање вредности) шест слова свога алфабета: И (= 1), В (= 5), X (= 10), Ц (за ‘центум’ = 100), Д (= 500) и М (= 1000); тако је 20 = XX, 15 = XВ, а 9 = ИX. То се назива римским бројевима, које су сви европски народи усвојили када користе римски алфабет. Арапи су се испрва у методу рачунања угледали на своје суседе Јевреје, у тој мери да су га назвали Абђад, по прва четири хебрејска слова – ‘алеф’, ‘бет’, ‘гимел’ – или боље ‘ђимел’, то јест ‘ђим’ (пошто у арапском нема ‘г’), и ‘далет’, која представљају прве четири јединице. Али, када су у раном делу хришћанске ере стигли у Индију као трговци, установили су да се у тој земљи за рачунање већ употребљава декадна скала означавања и сместа су је дословце преузели, не мањајући њен начин писања с лева на десно, опречан њиховом властитом начину писања с десна на лево. Унели су тај систем у Европу преко Шпаније и других европских земаља које се простиру дуж медитеранске обале и које су биле под њиховом влашћу у мрачном веку европске историје. Тако постаје сасвим јасно да су Аријевци одлично познавали математику, или науку рачунања, у време кад су сви остали народи о њој знали врло мало, или нимало. Такође је признато да је знање о аритметици и алгебри уведено од Индуса преко Арапа, који су га потом пренели европским народима. Ова чињеница убедљиво доказује да је аријевска цивилизација старија од ма које друге нације на свету; и пошто је јавно потврђено да су Веде најстарије дело те цивилизације, изнета је претпоставка у прилог њихове велике старости.” [Теозоф, август 1881; „Древност Веда”, стр. 239] Међутим, док јеврејски народ, на пример – који је тако дуго био сматран за први и најстарији у поретку настанка – ништа није знао о аритметици и био је потпуно неупућен у декадну скалу бележења – ова је у Индији постојала много векова пре садашње ере. õ õ õ 456 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам  Доба Веда Да би био сасвим сигуран у изванредну древност аријевских азијских народа и њихових астрономских забелешки, човек мора да проучи много тога другог осим Веда. Тајно значење Веда садашњег поколење оријенталиста никада неће схватити, а астрономска дела која отворено пружају праве датуме и доказују древност и нације и њене науке, измичу домашају скупљача глинених таблица и старих рукописа у Индији, из разлога који је сувише очит да би му требало објашњење. Па ипак, у Индији и данас има астронома и математичара, смерних шастрија и пандита, непознатих и изгубљених у сред те популације с изванредним памћењем и метафизичким умовима, који су се латили посла и, на задовољство многих, доказали да су Веде најстарија дела на свету. Једна од таквих особа је малочас цитирани шастри, који је у Теозофу1 објавио вешту студију у којој астрономски и математички доказује да – „Уколико (...) нас сама постваидичка дела, Упанишаде, Брамане, итд., све до Пурана, када се критички испитају, враћају 20,000 година пре Христа, онда време састављања Веда не може бити мање од 30.000 година пре Христа, да заокружимо, и то је период који засада можемо узети као доба настанка те Књиге над књигама.”2 А који су његови докази? Циклуси и доказна грађа коју пружају сазвежђа. Ево неколико извода из његове прилично дугачке студије, одабраних да пруже представу о његовим приказима, а односе се директно на петогодишњи циклус о којем смо управо говорили. Они који су заинтересовани за те приказе и напредни су математичари, могу да се посвете самом чланку „Древност Веда”3 и да сами процене. „10. Сомакара у свом коментару дела Шеша Ђјотиша наводи одломак из Шатапатха Брамане, који садржи запажање о промени те1 Од августа 1881. до фебруара 1882. године. (Нап. ауторке) 2 Лоц. цит., октобар, стр. 127. (Нап. ауторке) 3 Теозоф, вол. ИИИ, стр. 22. (Нап. ауторке) 457 Тајни циклуси матика, а што је пронађено и у Шакхајана Брамани, као што је проф. Макс Милер то напоменуо у свом предговору Ригведа Самхити (стр. XX, фуснота, вол. ИВ). Тај одломак гласи: ‘...Ноћ пуног месеца у Фалгуни је прва ноћ Самватсаре, прве године у петогодишњем раздобљу.’ Тај одломак јасно показује да је петогодишње раздобље које, према шестом стиху у Ђјотиши, почиње првог дана месеца Магха (јануар–фебруар), некада почињало 15. дана месеца Фалгуна (фебруар–март). А када почне тај 15. дан Фалгуне у првој години петогођа званој Самватсара, тада се месец, према Ђјотиши, налази у – 95 124 1 1 1 + 3 + 8 29 (= ) или ¾ Утаре Фалгуни, и сунце у 33 124 1 1 3 + 1 + 8 25 (= ) или ¼ Пурве Бадрпаде. Пошто је позиција четири главне тачке на еклиптице тада је била следећа: Зимски солстицијум у 3°29' Пурва Бхадрападе. Пролећни еквиноцијум на почетку Мригаширше. Летњи солстицијум у 10° Пурва Фалгуни. Јесењи еквиноцијум у средини Ђјеште. Можемо да видимо да се тачка пролећног еквиноцијума поклапала са почетком Критике у 1421. години пре Христа; а од почетка Критике до почетка Мригаширше прошло је, последично, 1421 + 26 ⅔ × 72 = 1421 + 1920 = 3341. година пре Христа, претпостављајући да је брзина прецесије 50° годишње. Ако узмемо да је темпо 3°20' у 247 година, време износи 1516 + 1960,7 = 3476,7. година пре Христа. Када се зимски солстицијум потом, услед свог ретроградног кретања, поклопио са почетком Пурва Бхадрападе, тада се почетак петогодишњег периода променио са 15. на 1. дан Фалгуне (фебруар–март). Та промена се догодила 240 година након времена размотрене опсервације, дакле 3101. године пре Христа. То време је од највеће 458 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам важности, јер од њега се рачунала ера у каснијим временима. Почетак Кали, или Кали југе (изведено из ‘кал’, ‘рачунати’), мада европски учењаци кажу да је то измишљен датум, на овај начин постаје астрономска чињеница.” Размена МЕСТА КритикЕ и Ашвинија1 Дакле, видимо да су сазвежђа, њих двадесет и седам укупно, била рачуната од Мригаширше, кад је пролећни еквиноцијум био на свом почетку, а да је пракса таквог рачунања била на снази све док пролећни еквиноцијум није отишао уназад до почетка Критике, кад је ова постала прво од сазвежђа. Јер тада се променио зимски солстицијум, узмакавши од Фалгуне (фебруар–март) до Магхе (јануар–фебруар), читав један лунарни месец. А место Критике су на исти начин заузели Ашвини и тиме постали прво од сазвежђа, предводећи сва остала, кад се њихов почетак поклопио са тачком пролећног еквиноција или, другим речима, када је зимски солстицијум био у Панши (децембар–јануар). Од почетка Критике, пак, до почетка Ашвинија, налазе се два сазвежђа, или 26 ⅔°, а време које еквиноцијуму треба да ретроградно пређе ову раздаљину, при брзини од 1 у 72 године, износи 1920 година; и отуда је датум када се пролећни еквиноцијум поклопио са почетком Ашвинија, или с крајем Ревати, 1920 – 1421 = 499. година наше ере. 1 Непристрасно изучавање ваидичких и постваидичких дела показује да су стари Аријевци врло добро познавали прецесију еквиноција и „да су им променили позицију са одређеног сазвежђа на два (каткада и три) сазвежђа уназад, кад год је прецесија износила два, тачније говорећи 2 + сазвежђа, или око 29°, пошто је то кретање сунца у лунарном месецу, услед чега су годишња доба одступила уназад за читав лунарни месец. (...) Чини се сигурним да у време Сурја Сиданте, Брама Сиданте и других древних расправа о астрономији, тачка пролећног еквиноцијума заправо није достизала почетак Ашвинија, већ је била неколико степени источно од њега. (...) Астрономи из Европе почетак Овна и свих осталих знакова зодијака померају ка западу сваке године за око 50'' 25, и тако обесмишљавају називе знакова. Но, ти знаци су исто толико фиксирани колико и сама сазвежђа, па нам стога данашњи западни астрономи делују, у том погледу, мање обазриви и систематични у својим опсервацијама од њихове прастаре браће – Аријеваца.” – Теозоф, октобар 1881, стр. 23. (Нап. ауторке) 459 Тајни циклуси Бентлијево мишљење 12. Следећа и подједнако значајна опсервација коју треба да забележимо је она коју је господин Бентли разматрао у својим истраживањима индијских старина. ‘Прво лунарно сазвежђе’, каже он, ‘у подели од двадесет и осам звало се Мула, тј. корен или порекло. У подели од двадесет и седам прво лунарно сазвежђе звало се Ђјуеста, тј. најстарије у почетку, и последично од истог значаја као претходно’ (видети његов Приказ хиндуистичке астрономије, стр. 4). Из овога постаје јасно да је пролећни еквиноцијум некада био на почетку Муле, а да се Мула рачунала за прво од сазвежђа кад их је било двадесет и осам, укључујући Абиђит. Данас постоји четрнаест сазвежђа, од по 180°, од почетка Мригаширше до почетка Муле, и зато је датум када се пролећни еквиноцијум поклопио са почетком Муле био најмање 3341 + 180 × 72 = 16.301. године пре Христа. Положај четири главне тачке на еклиптици био је као што је наведено у наставку. Зимски солстицијум на почетку Утаре Фалгуни у месецу Шравана. Пролећни еквиноцијум на почетку Муле у сазвежђу Критика. Летњи солстицијум на почетку Пурва Бхадрападе у Маги. Јесењи еквиноцијум на почетку Мригаширше у Ваишаки. Доказ из Бхагавад Гите 13. Бхагавад Гита, исто као и Бхагавата, спомиње опсервацију која указује на још већу старост од оне коју је открио господин Бентли. Одломци су наведени овим редоследом: ‘Ја сам Маргаширша [тј. прво] јутро за месеце и пролеће [тј. прво] међу годишњим добима.’ То показује да је први пролећни месец једно време била Маргаширша. Годишње доба садржи два месеца, а навођење месеца утврђује годишње доба. 480 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам у несвесном сну нижег нирваничког стања, или се растворило као било која обична астрална чаура и у потпуности нестало.  Виши астрал Али, у том стању познатом као Нирманакаја [нирвани „са остацима”], он и даље може да помаже човечанству. „Нека патим и носим терет свачијих грехова [будем поново отеловљен за нову муку], само нека свет буде спасен!”, рекао је Гаутама Буда: усклик чије право значење данас слабо схватају његови следбеници. „Ако хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога?”,1 пита астрални Исус Петра. „Док не дођем” значи „док се опет не реинкарнирам” у физичком телу. Па ипак, Христос у старом распетом телу заиста може да каже: „Ја сам са мојим Оцем и једно сам с Њим”, што астрал не спречава да поново преузме облик, ни Јована да заиста сачека док његов Учитељ не дође; то такође не може да спречи Јованов пропуст да га препозна када овај дође, ни да му се тада супротстави. Али у цркви је та забелешка довела да апсурдне идеје о миленијуму, или хилијазму, у физичком смислу. Отада се „Човек патње” враћао можда више него једном, а његови слепи следбеници нису га препознали и открили. Сем тога, тај величанствени „Син Божји” отада је свакога дана и часа био непрекидно и крајње окрутно распињан од цркава створених у његово име. Но, апостоли, који су били тек полуиницирани, нису успели да сачекају свог учитеља и, пошто га нису препознали, с презиром су га одбијали сваки пут кад би се вратио.2 1 Јован, XXИ, 21. (Нап. ауторке) 2 Видети у Теозофу, новембар 1881, стр. 38, и децембар, стр. 75, извод из чувеног романа Достојевског [Браћа Карамазови (Нап. уред.)] – одломак насловљен „Велики инквизитор”. Разуме се, то је само прича, али узвишена прича о Христу који се враћа у Шпанију, у доба кад је инквизиција била на врхунцу, и бива бачен у тамницу и погубљен од Инквизитора, који се боји да Исус не уништи дело језитских руку. (Нап. ауторке) 481 Поглавље XЛИИ Седам принципа õ Познавање седам принципа објашњава мистерију Буде õ У окултној филозофији, свест по себи је највише својство Божанске Душе õ „Мистерија Буде” је и мистерија неких других посвећеника – можда многих. Читава тешкоћа је у томе да се правилно схвати она друга мистерија, она о правој чињеници, на први поглед тако тешко разумљивој и трансценденталној, о „седам принципа” у човеку, тим одразима седам моћи Природе, у физичком смислу, у човеку и седам хијерархија Бића, интелектуално и духовно. Ако је човеку – материјалном, ваздушастом и духовном – стало до јаснијег разумевања своје (грубо говорећи) тројне природе, подељене према једном или другом систему, основ и врх те поделе увек ће бити исти. Пошто у човеку постоје само три Упадхија (основе), на њима се може изградити било који број Коша (омотача) и њихових видова, без разарања хармоније целине. Отуда, док езотерични систем прихвата седмоструку поделу, ведантичка класификација износи пет Коша, а Тарака рађа јога их своди на четири – три Упадхија спојена највишим принципом: Атмом. Ово што је управо изложено свакако намеће питање: „Како духовна (или полудуховна) личност може да води тројни, или макар и двојни живот, мењајући ад либитум1 своје „више природе”, а да и даље буде једна вечна Монада у бескрају Манвантаре?” За правог окултисту одговор на то питање је једноставан, док неупућеном лаику оно мора да се чини бесмисленим. Наравно, „седам принципа” су испољења 1 Латински – опционо, по вољи (Нап. прев.) 482 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам Седмострука подела у различитим индијским системима Езотерични будизам Веданта Тарака рађа јога 1. Штула Шарира Анамајакоша („коша” је дословно омотач, омотач сваког принципа) Штулопадхи (Штулаупадхи или темељ принципа) 2. Прана (Живот) Пранамајакоша 3. Возило Пране (астрално тело или Линга Шарира) 4. Кама Рупа Маномајакоша Сукшмопадхи 5. Ум (а) Воља и одлуке, итд. (б) Виђнагам Виђнамајакоша 6. Духовна Душа (Буди) Анандамајакоша Каранопадхи 7. Атма Атма Атма 483 Предговор једног недељивог Духа, али тек на крају Манвантаре, када се они поново уједињују на равни Јединствене Стварности, показује се јединство; за време „путниковог” путовања сви одсјаји тог недељивог Једног Пламена, видови јединог вечног Духа, имају моћ деловања на једној од испољених равни постојања – поступних одударања од једне неиспољене равни – и то на оној равни којој заправо припада.  Прочишћено Сопство Пошто наша земља допушта сваку мајавичку околност, из тога следи да сваки самољубиви принцип, астрално и лично Сопство адепта, мада у стварности чини интегралну целину са својим Вишим Сопством (Атмом и Будијем), и поред тога може, зарад свеопште милости и доброчинства, толико да се одвоји од своје божанске монаде на овој равни илузије и привременог бивања да води засебан, независни, свесни живот у позајмљеном обмањивом виду, служећи на тај начин двострукој сврси: исцрпљивању властите појединачне карме и спашавању милиона људских бића, која су мање заштићена од њега, од последица менталног слепила. Ако се постави питање: „Када дође до промене описане као улажење једног буде или ђиванмукте у нирвану, где изворна свест, која је покретала тело, наставља да пребива – у нирванију, или у наредним реинкарнацијама ‘остатака’ ђиванмукте (Нирманакаји)?”, одговор је да заточена свест може да представља „извесно знање на основу посматрања и искуства”, како то Гибсон каже, али растеловљена свест није последица него узрок. Она је део целине, или боље речено Зрак на ступњевитој лествици њене испољене активности, једног свепрожимајућег, безграничног Пламена, чији једино одблесци могу да се разликују; те је свест, као таква, свеприсутна и не може да буде ни локализована на, ни центрирана у, ма којем посебном субјекту, и не може да буде ограничена. Једино се њене последице односе на подручје материје, пошто је мисао енергија која на материју утиче на разне начине, али свест по себи, онако како је схвата и излаже окултна филозофија, представља највише својство осетљивог духовног принципа у нама, одвојену душу (или Буди) и наш виши его, и не припада равни материјалности. После смрти физичког човека, уколико је он 496 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам рангом или богатством. Грех је био њихов, али проузрочник је ипак био он: стога „Милосрдни и Блажени” није могао да у потпуности изађе из овог света илузије и створених узрока без испаштања за грехе свих – па дакле и тих брамина. Ако је „човек којег је ојадио човек” нашао сигурно уточиште код Татхагате, „човек који је ојадио човека” такође има свој удео у Његовом саможртвовању, свеобргрљујућој и праштајућој љубави. Речено је да је желео да окаје грехе својих непријатеља. Тек потом је био вољан да постане потпуни Дармакаја, Ђиванмукта „без остатака”.  Шанкарачарја још увек живи Крај Шанкарачарјиног живота суочава нас са новом мистеријом: Шанкарачарја се повлачи у једну пећину на Хималајима, не допуштајући ниједном од својих ученика да га прати, и тамо заувек нестаје из вида проганих. Да ли је мртав? Предање и народно веровање одговарају негативно, а неки од локалних гуруа, ако их недвосмислено не потврђују, такође ни не поричу те гласине. Само њима је позната истина са њеним тајанственим појединостима изложеним у тајној док­ трини; она може у целости да се изнесе само директним следбеницима великог дравидског гуруа, и само је на њима да од ње обелодане онолико колико сматрају подесним. Ипак, сматра се да тај посвећеник над посвећеницима живи до дана данашњег у својој духовној сржи као мистериозно, невидљиво, па ипак неодољиво присуство у братству Шамбале, изнад, далеко изнад снежних капа Хималаја. 497 Поглавље XЛИВ „Реинкарнације” Буде õ Бодисатва постаје Буда путем личног напора и заслуге õ Квалитети које Буда мора да стекне õ Жртва Буде зарад човечанства õ Природа светова у којима Буда делује õ Тајне свеске о животима великих мудраца у тибетанским ламасеријама õ Шанкарачарја је у тридесет трећој години одложио своје смртно тело и ослободио Бодисатву који је служио његовој личности õ Кармичка мистерија Шанкарачарје и Буде õ ЦонгКаПа – „инкарнација” Буде õ „Седиште три тајне” õ Сваки део у поглављу о „Дезин Шегспи”1 (Татхагати) у Коментарима представља једну годину живота тог великог филозофа, у његовом двојном виду јавног и приватног учитеља, уз коментарисање разлика међу њима. Ту се показује како мудрац стиже до будинства кроз дуготрајни процес учења, медитирања и иницијација, као што би то морао и сваки други посвећеник, тако да ниједна пречага на лествама које воде ка напорној „Стази савршенства” није била изостављена. Бодисатва постаје Буда и нирвани путем личног напора и заслуге, након што је морао да прође кроз тегобе као и сваки други искушеник – а не захваљујући божанском пореклу, као што неки поучавају. Само се достизање нирване још за живота, у телу и на овој земљи, догодило услед тога што је у претходним животима био високо на „Стази Ђана” (знања, мудрости). Менталне или интелектуалне обдарености и апстрактно знање прате иницираног у његовом новом животу, али он изнова 1 Дословно, „онај који хода [или ступа] путем [или стазом] својих претходника.” (Нап. ауторке) 498 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам мора да стекне изванредне моћи пролазећи кроз узастопне фазе. Мора да стекне Ринченнадун („седам драгоцених дарова”)1 , један за другим. Током периода медитације, ниједној световној појави на физичкој равни не сме се дозволити да продре у његов ум, или се испречи његовим мислима. У њему ће ЗинеИхагтонг (Санскрит: Випашја, религиозна апстрактна медитација) развити чудесне способности независно од њега самог. Када се једном савладају четири ступња контемплације или Самтана (на санскриту, Ђане), све постаје лако. Јер када се човек потпуно отараси идеје о индивидуалности, утапајући своје Сопство у Свеопштем Сопству и постајући, такорећи, гвоздена шипка на коју су пренета својства магнетита (Ади Буда, или Анима Мунди), моћи које су до тада биле успаване у њему бивају пробуђене, тајне у невидљивој природи откривене и, поставши Тонглампа (Виделац), он постаје ЂаниБуда. Сваки Зунг (Дарани, мистична реч или мантра) из Локотарадарме (највишег света узрока) тада му бива познат.  Вађрадхара Тако је, после своје спољне смрти, Татхагата у својој неизмерној љубави и „сажаљивом милосрђу” према заблуделом и неупућеном човечанству одбио Паранирвану2 , како би могао да настави да помаже људима. 1 Шмит, у Сланонг Сеетсен, стр. 471, и Шлагинтвајт, у Будизам у Тибету, стр. 53, буквално схватају те драгоцене ствари, наводећи да се ради о „точку, драгом камену, краљевској супрузи, најбољем ризничару, најбољем коњу, слону и најбољем вођи.” Након тога, човек не може да се ишчуђава ако је сваки људски Буда, „осим ЂаниБудом и ЂаниБодисатвом”, снабдевен и „женским пратиоцем, Шакти” – док је, у ствари, „Шакти” само моћ душе, психичка енергија Бога, као и посвећеника. Биће да је „краљевска супруга”, трећи од „седам драгоцених дарова”, навела ученог оријенталисту на ову комичну грешку. (Нап. ауторке) 2 Бодисатва може да достигне нирвану, али да и даље живи, као што је Буда учинио, а после смрти може или да одбије објективно отеловљење или да га прихвати и по жељи употреби за добробит људског рода, којег може да упути на разне начине, док остаје у Деваханским областима у домашају привлачне силе наше земље. Но, када једном достигне Паранирвану, или „нирвану без остатака” 499 „Реинкарнације” Буде У Коментару стоји: „Стигавши из сеобе душе на Стазу спасења [Тхарлам], човек више не може да изврши Тулпу,1 јер постати паранирвани значи завршити кружење седмочланог Кусума.2 Он је утопио своју позајмљену Дорђесемпу [Вађрасатву] у Универзалном и постао једно са њим.” Вађрадхара, такође и Вађрасатва (Тибетски: Дорђечанг и Дорђедзин, или Дорђосампа), намесник је или старешина свих Ђан Кохана или Ђани Буда, највиши, врховни Буда; лични, а ипак никада објективно манифестовани; „Врховни освајач”, „Господар свих мистерија”, „Онај без почетка и краја” – укратко, Логос будизма. Јер он је, као Вађрасатва, напросто Цово (вођа) Ђани Буда или Ђан Кохана, и врховна интелигенција другог света; међутим, као Вађрадхара (Дорђечанг), он је све што је горе наведено. „То двоје су једно, а ипак двоје”, а изнад њих је „Чанг, Врховно Неиспољено и Свеопшта Мудрост која нема имена.” Као два у једном, Он (Они) јесте моћ која је савладала и покорила Зло још у почетку, дозволивши му да влада само над онима који на то пристају на земљи и ускративши му моћ над онима који га презиру и мрзе. Езотерички је ова алегорија лако разумљива; егзотерички, Вађрадхара (Вађрасатва) јесте Бог којем се сви зли дуси заклињу да неће ометати ширење Доброг Закона (будизма), и пред којим сви демони дрхте. Зато кажемо да та двојна особа има исту улогу, намењену јој у канонском и догматском тибетском будизму, какву имају Јехова и арханђел Михаил, Метатрон јеврејских кабалиста. Ово је лако доказати. Михаил је „анђео лица Божјег”, или онај који представља свог Учитеља. „Моје ће лице ићи напред” (на енглеском, „пресенце” – присуство) пред Израелићанима, каже Бог Мојсију (Излазак, XXXИИИ, 14). ‘Анђео мога [њеховог] присуства’ (хебрејски: „мога лица”) (Исаија, лxиии, 9),3 итд. Римокатолици поистовећују – највише Дармакаја стање, у којем посве остаје ван свих земаљских околности – он се више неће враћати, све до почетка нове манвантаре, пошто је прешао изван точка рађања. (Нап. ауторке) 1 Тулпа је вољно оваплоћење неког посвећеника у живом телу, било да оно припада одраслом човеку, детету или новорођенчету. (Нап. ауторке) 2 Кусум је тројни вид стања нирване и његово трајање у „циклусу Небића”. Број седам се овде односи на седам кругова нашег седмочланог Система. (Нап. ауторке) 3 У преводу Ђуре Даничића стоји: „анђео, који је пред њим”. (Нап. уред.) 500 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам Христа са Михаилом, који је такође и његов Фероуер, илити ‘лице’ у мистичком смислу. Управо то је положај Вађрадхаре, или Вађрасатве, у северном будизму. Јер овај се у свом Вишем Сопству, као Вађрадхара (Дорђечанг), никада не показује, изузев седморици Ђан Кохана, првобитних Неимара. Езотерички, то је дух „седморице” заједно, њихов седми принцип, или Атман. Егзотерички, известан збир митова може се наћи у Кала чакри, најважнијем делу у Гјут [или (Д)гуј] одељку Канђура, одељку о мистичком знању [(Д)гју]. За Дорђечанг (мудрост) Вађрадхару се каже да живи у другом Арупа свету, који га повезује са Метатроном, у првом свету суштих духова, Брији кабалиста, који овог анђела зову ЕлШадај, Свемогући и Силни. Метатрон је на грчком ἄγγελος (гласник), или велики учитељ. Михаил се бори са Сатаном, Аждајом, и побеђује њега и његове анђеле. Вађрасатва, који је једно са Вађрапани, потчинилац злих духова, побеђује Рахуа, великог змаја који увек настоји да прождере сунце и месец (помрачења). „Рат на Небу” у хришћанској легенди темељи се на томе што су рђави анђели открили тајне (магијску мудрост) добрих анђела (Енох), као и тајну „дрвета живота”. Нека било ко прочита само егзотеричне приче о хиндуистичком и будистичком Пантеону – будући да је други опис преузет од првог – и видеће да оба почивају на истој исконској, стародревној алегорији из тајне доктрине. У егзотеричним текстовима (хиндуистичким и будистичким) Богови бућкају океан да из њега издвоје Воду Живота – Амриту – илити еликсир знања. И у једнима и у другима Аждаја отме део тога, а Вишну, или Вађрадхара, или главни Бог, како год се он звао, протерује је са неба. Исто проналазимо и у Књизи Еноховој, а поетизовано, такође, и у Откривењу Јовановом. А данас је та алегорија, са свим њеним маштовитим украшавањима, постала догма!  Живуће Буде Као што ће и касније бити споменуто, тибетске ламасерије поседују многа тајне и полутајне свеске у којима су подробно описани животи великих мудраца. У њима су бројни искази намерно замршени, а други збуњују читаоца, уколико му се не пружи кључ за тумачење, кори­ 501 „Реинкарнације” Буде шћењем једног имена за обухватање многих појединаца који су следили исту линију учења. Дакле, постоји непрекидни низ „живућих Буда”, а име Буда давано је учитељу за учитељем. Шлагинтвајт пише: „Сваком људском Буди припада један ЂаниБуда и један ЂаниБодисатва, а неограничен број оних првих повлачи за собом једнако неограничен број других.”1 6 [.] [Но, уколико је то тако – а егзотерично и полуегзотерично коришћење имена поткрепљују ту тврдњу – читалац мора да се ослони на сопствену интуицију не би ли разликовао Ђани Буде од људских Буда, и не треба да примењује на великог буду из пете расе све што се приписује „Буди” у књигама у којима се којешта износи. У једној од тих књига изнете су неке чудне и нејасне тврдње које је писац, као и раније, објавио потпуно на своју одговорност, јер мало ко може да схвати смисао који се крије иза речи чије је површинско значење обманљиво.]2 Тврди се да је са тридесет и три године Шанкарачарја, којем је додијало његово смртно тело, исто „одложио” у пећини у коју је ушао, те да је Бодисатва, који је послужио као његова нижа личност, био ослобођен – „(...) терета греха, који није починио”. У исти мах се додаје: „У било којим годинама живота да неко својевољно одложи своје спољно тело, у тим ће годинама умрети насилном смрћу, против своје воље, у свом следећем животу.” (Коментар) 1 Будизам у Тибету, стр. 52. Иста ова општа употреба имена може се код Хиндуса наћи на примеру Шанкарачарје, да узмемо само тај пример. Сви његови наследници носе име, али нису његове реинкарнације. Исто је случај и са „Будама”. (Нап. ауторке) 2 Речи у заградама дате су да нас уведу у следеће исказе који су замршено и противречно формулисани, а које је Х. П. Б. вероватно намеравала да донекле растумачи, пошто су написани два или три пута, са друкчијим пратећим реченицама. Стога су неке ствари крајње збуњујуће и све што је Х. П. Б. рекла скрпљено је овде, а горња допуна је стављена у заграде да би је разликовали од њених заграда. (Нап. редактора) 510 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам Читаво ово питање произлази из материјалистичких погрешних схватања и неупућености у окултну метафизику. За човека од науке, који на простор гледа само као на ментални опис, представу о нечему што постоји про форма и не поседује стварно постојање ван нашег ума, простор по себи је заиста илузија. Научник може да испуни неизмерни међузвездани простор „имагинарним” етером, али, и поред тога, простор је за њега апстракција. Са чисто окултног стајалишта, већина европских метафизичара је далеко од назнаке правилног разумевања „простора”, исто колико и материјалисти, мада се њихова погрешна схватања међусобно веома разликују.  Акаша Ако, имајући на уму филозофска гледишта древних о овом питању, упоредимо њих са оним што се данас назива егзактном физичком науком, установићемо да се то двоје не слажу једино у закључцима и називима, а да су им поставке исте, кад се сведу на њихов најједноставнији израз. Од почетка људских еона, од самог освита окултне мудрости, области које људи од науке испуњавају етером истраживали су видиоци свих епоха. Оно што свет сматра напросто космичким простором, индијски ришији, халдејски маги и египатски хијерофанти су сви до једног сматрали јединственим вечним кореном свега, игралиштем свих сила у природи. То је извориште целокупног земаљског живота и боравиште оних (за нас) невидљивих ројева битисања – стварних бића, као и пуких сенки, свесних и несвесних, интелигентних и бесвесних – који нас окружују са свих страна, а не виде нас. као што ни ми њих нити видимо нити осећамо нашим физичким организмима. За окултисте су „простор” и „универзум” синоними. У Простору не постоје материја, сила ни дух, него све то и још много више. То је Један Елемент, Анима Мунди – Простор, Акаша, астрална светлост – корен живота који се у свом вечном, непрестаном кретању, попут издисања и удисања бескрајног океана, шири само да би поново прогутао све што живи и осећа и мисли и има своју бит у њему. Као што је о универзуму речено у Разоткривеној Изиди, то је: 511 Нирванамокша „Комбинација хиљаду елемената, а ипак израз једног јединог Духа – хаос за чуло, а космос за разум.” Тако су на ову ствар гледали сви велики стари филозофи, од Мануа па до Питагоре, од Платона до Павла. „Кад је наступило поништење [Пралаја] као његов исход, велико Биће [ПараАтма, или ПараПуруша], Господ који постоји Сам од Себе, из којег и кроз којег су све ствари биле, јесу и биће, (...) решио је да из своје властите сржи произведе разна створења.1 Мистична [Питагорина] декада, 1 + 2 + 3 + 4 = 10, један је начин изражавања ове идеје. Један је Бог;2 Два је Материја; Три је појавни свет, који удружује Монаду и Дијаду и има у себи природу обе; Тетрада, или облик савршенства, јесте израз празнине свега; а Декада, или сума свега, обухвата читав космос.” [Разоткривена Изида, И, XВИ] Платонов „Бог” је „универзална идеација” и, када Павле каже: „Из њега, и кроз њега, и у њему су све ствари”,3 он у своме мудром уму сигурно има Принцип – никако Јехову. Кључ за питагорејске догме је кључ за сваку велику филозофију. То је општа формула јединства у мноштву (или јединствености у многострукости), Једног, које развија многе и прожима Све. То је, у неколико речи, древно учење о еманацији. Спеусип и Ксенократ су, као и њихов учитељ Платон, сматрали да: „Анима Мунди (или ‘душа света’) није била Божанство, него испољење. Ти филозофи никада нису схватали Једно као надахнуту природу. Изворно Једно није постојало онако како ми разумемо ту реч. Док се оно (он) није ујединило са многим проистеклим постојањима (Монада и Дијада), биће није било створено. Τίμιον (‘поштовано’), нешто испољено, пребива у средишту, као и на граничној линији, али представља 1 МанаваДармаШастра, и, 6, 7. (Нап. ауторке) 2 „Бог” Питагоре, ученика аријевских мудраца, није лични Бог. Ваља запамтити да је он, као основно начело, поучавао да постоји трајни Принцип Јединства испод свих облика, промена и других појава у универзуму. (Нап. ауторке) 3 Посланица Римљанима, 11, 36. У преводу Вука Стефановића Караџића овај навод гласи: „Јер од њега и кроз њега и ради њега све.” (Нап. уред.) 526 Поглавље XЛИX ЦонгКаПа – Лохани у Кини õ ЦонгКаПа, инкарнација Буде, забранио је некромантију õ „Дворана пет стотина Лохана” у близини Пекинга õ Прогањање је натерало Архате да напусте Индију и потраже усамљеност у Кини, Тибету, Јапану и другде õ Обдарени садуи и јогини трудили су се да остану незапажени õ Када су посвећеници из унутарњих храмова изабрали надзорни одбор и врховног поглавара õ Индијски и тибетански посвећеници могу да растерају густу маглу која виси над историјом окултизма õ ЦонгКаПа налаже Архатима да се потруде да просветле свет õ У чланку „Реинкарнација у Тибету” објављено је све што може да се каже о ЦонгКаПа.1 Објављено је да овај реформатор није био, као што тврде парћански учењаци, инкарнација једног од божанских Ђанија, или пет небеских Буда, за које је речено да их је Шакјамуни створио након што се уздигао у нирвану, него да је био инкарнација самог Амита Буде. Записи сачувани у Гонпа, главној ламасерији Тда шиХлумпоа, показују да су Санггје напустили пределе „западног раја” да би Њега самог инкарнирали у ЦонгКапа, услед великог срозавања које су Његове тајне доктрине доживеле. „Кад год постане исувише јаван, Добри Закон Чеуа [магијских моћи] неминовно запада у врачање или ‘црну магију’. Само Двиђама, Хошангу [кинеским монасима] и ламама могу се безбедно поверити формуле.” 1 Видети Теозоф од марта 1882, стр. 146. (Нап. ауторке) 527 Цонгкапа – Лохани у Кини До доба ЦонгКапа у Тибету није било инкарнација Санггји (Буде). ЦонгКапа је пружио показатеље помоћу којих може да се препозна присуство неког од двадесет и пет Бодисатви1 , или божанских Буда (Ђан Кохана), и строго је забранио некромантију. То је довело до расцепа међу ламама, и незадовољници су се удружили са строседелачким Бонима против реформисаног ламаизма. Они чак и сада чине моћну секту, која упражњава најгнусније обреде диљем Сикима, Бутана и Непала, па чак и на граничним подручјима Тибета. Тада је било још горе. Уз допуштење Тдашу или Тешу Ламе,2 неколико стотина Лохана (Архата) су, да би спречили раздор, отишли да се настане у Кини, у чувеном манастиру близу Тиент’аиа, где су ускоро били изложени утицају легендарног наука и то су остали до дана данашњег. А већ су им претходили други Лохани [архан, архат], „(...) светски чувени ученици Татхагате, које су звали ‘милозвучни’ због њихове способности да поју мантре с магијским дејством.”3 Први међу њима дошли су из Кашмира 3000. године Кали југе (око један век пре хришћанске ере),4 док су последњи стигли крајем четрнаестог 1 Занимљива је блиска повезаност двадесет и пет Буда (Бодисатви) са хиндуских двадесет и пет Татви (Условљених или Ограничених). (Нап. ауторке) 2 Занимљиво је напоменути да европски оријенталисти велики значај придају Далај Лами из Ласе, а потпуно су необавештени о Тдашу (или Тешу) Ламама, мада су ови други отпочели хијерархијски низ Будиинкарнација и заиста су „папе” у Тибету: Далај Ламе су творевина НабанглобСанга, Тдашу Ламе који је лично био шеста инкарнација Амите, преко ЦонгКапа, мада су врло ретки тога били свесни. (Нап. ауторке) 3 Појање мантри није молитва, него магична реченица у којој се закон окултне узрочности повезује са вољом и поступцима њеног певача и од њих зависи. То је серија санскритских звукова и, када се њен низ речи и реченица изговори у складу са магичним обрасцем из Атхарва Веде, у који су ретки упућени, неке мантре производе тренутачне и врло чудесне учинке. У свом езотеријском смислу, она садржи Вâћ („мистични говор”) који обитава у мантри, или пре у њеним звуковима, пошто се учинак на овој или онај начин производи сагласно вибрацијама етера. „Милогласне певаче” су тако звали зато што су били стручњаци за мантре. Отуда у Кини постоји легенда по којој певање и мелодију Лохана у освит чују свештеници из својих ћелија у манастиру ФангКванг. (Видети Биографију ЧиКаиа у Тиент’аиханчи.) (Нап. ауторке) 4 Прослављени Лохан Мадхјантика, који је преобратио краља и читаву кашмирску земљу у будизам, послао је групу Лохана да проповедају Добри закон. 528 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам столећа, 1500 година касније; и, не нашавши места за себе у ламасерији Јихигчинг, подигли су за своју употребу највећи манастир од свих на светом острву П’уто (Буда, или Пут, на кинеском), у провинцији Чусан. Тамо је Добри закон, „Доктрина срца”, вековима био на врхунцу. Но, када је острво оскрнавила маса западњака, главни Лохани су се повукли у планине ——. У пагоди Пијунти, близу Пекинга, још увек се може видети „Дворана пет стотина Лохана”. Ту су кипови прводошавших груписани доле, а један издвојени Лохан налази се под самим кровом здања, које је изгледа било подигнуто у спомен на њихов долазак.1 Дела оријенталиста су крцата директним обележјима Архата (адепата), који су поседовали чудотворне моћи, али о њима се говори – кад год та тема не може да се заобиђе – са нескривеним презиром. Било да су напросто неупућени или намерно игноришу значај окултног елемента и симболике, у различитим религијама које хоће да објасне, устаљена је пракса да се такви одломци скрате и много шта изостави. Истине ради, међутим, треба рећи да, иако су народско страхопоштовање и фантазија можда преувеличали сва та чуда, она нису ништа мање вероватна ни мање потврђена у „паганским” аналима од чуда хришћанских светаца у црквеним летописима. И једна и друга имају једнако право на место у својим историјама. Ако се, после почетка прогањања будизма, у Индији више ништа није чуло о Архатима, то је било зато што су они, пошто су њихови завети забрањивали освету, напустили ту земљу и, у потрази за усамљеношћу и безбедношћу, повукли се у Кину, Тибет, Јапан и другде. Будући да је у то доба свештенички утицај брамина био неограничен, будистички Симони и Аполонији могли су да рачунају на признање и уважавање од стране браминских Иренеја и Тертулијана, исто колико и њихови наследници у јудејском и римском свету. Била је то историјска проба драма које су, столећима касније, биле извођене у хришћанском свету. Као и у случају такозваних „јересијарха” у хришћанству, будистички архати ниОн је био вајар који је направио чувени кип Буде висок тридесет метара, који је ХиуенЦанг видео у Дардуу, северно од Панђаба. У исти мах, кинески путник спомиње и храм десет лија удаљен од Пешавара – пречника преко сто метара и висок 250 метара – који је у његово време (550. године н.е.) већ био стар 850 година. Кепен (Коеппен) сматра да је још 292. године п.н.е. будизам био преовлађујућа религија у Панђабу. (Нап. ауторке) 1 Видети Кинески будизам, стр. 254, и уопште о будизму у Кини. (Нап. ауторке) 529 Цонгкапа – Лохани у Кини су били прогањани због одбацивања Веда или светог Слога, већ зато што су исувише добро познавали њихово тајно значење. Морали су да се иселе напросто зато што се њихово знање сматрало опасним, а њихово присуство у Индији непожељним. Ни међу самим браминима није био ништа мањи број иницираних. И данас се могу срести чудесно обдарени садуи и јогини, обавезани да остану незапажени и у сенци, и то не само због потпуне тајности која им је наметнута приликом иницијације, него и из страха од англоиндијских трибунала и судова у којима судије, без изузетка, свако испољавање „неприродних” моћи, или тврдњу о њиховом поседовању, проглашавају шарлатанством, обманом и преваром. По садашњем стању може се закључивати о прошлом. Столећима након почетка наше ере, посвећеници из унутарњих храмова и Матама (монашких заједница) изабрали су надзорни одбор, којим је председавао свемоћни БрамАтма, врховни поглавар свих тих Махатми. До тог првосвештенства могао је доћи само брамин, који је доспео у одређено животно доба, и он је био једини чувар мистичне формуле и хијерофант који је стварао велике адепте. Само он је могао да објасни значење свете речи АУМ и свих религијских симбола и обреда. И уколико би било ко од тих посвећеника највишег ступња открио неком непосвећенику ма коју од истина, макар и најмању од тајни које су му поверене, морао је да умре, а и онај којем је указано поверење бивао је погубљен.  Изгубљена реч Међутим, постојала је, а и данас постоји, једна Реч која далеко надмашује мистериозну једносложну реч и која онога ко дође до њеног кључа чини готово равним Браману. Само Браматме поседују тај кључ, а нама је познато да данас постоје два велика посвећеника у јужној Индији који га имају. Он може да се преда неком другом тек пред саму смрт, јер у питању је „Изгубљена Реч”. Нема тог мучења, нити било чега што је у људској моћи, што би могло да натера брамина који је зна да је открије; она је добро чувана у Тибету. Па ипак, та тајност и та дубока мистерија заиста су обесхрабрујуће, пошто искључиво они – индијски и тибетански посвећеници – могу да 536 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам  Тајанствена земља „Савршене” Буде су напросто „савршени” посвећеници. Све су то људи, а не растеловљена бића, као што је то изложено у егзотеричним књигама Хинајане. Њихова тачна нарав може се наћи само у тајним делима Лугруба или Нагарђуне, утемељивача система Махајане, за којег се каже да су га иницирале Наге (митске „Гује”, прикривени назив за иницијата или Махатму). Измишљен приказ у кинеским записима – да је Нагарђуна сматрао како је његова доктрина у супротности са доктрином Гаутаме Буде, док није од Нага сазнао да је то управо доктрина коју је лично Шакјамуни у тајности поучавао – јесте алегорија и заснива се на помирењу старих браминских тајних школа у Хималајима и Гаутаминих езотеричних учења, иако су обе стране испрва приговарале супарничким школама. Оне прве, из којих су произишле све остале, биле су установљене на другој страни Хималаја, много пре појаве Шакјамунија. Гаутама је био њихов ученик и управо је од тих индијских мудраца сазнао истине о Сунгати, таштини и непостојаности свега овоземаљског, пролазног, као и тајне Прађна Парамите, или „знања с оне стране Реке”, које је на крају довело „Савршеног” у пределе Једине Стварности. Али Његови Архати нису били Он Сам. Неки од њих су били славољубиви и после великих сабора су преиначавали одређена учења, па је због тих „јеретика” матична школа испрва одбијала да им дозволи да спајају своје школе, када је езотерично братство почело да бива прогањано из Индије. Но, када се, најзад, већина њих потчинила вођству и надзору главних ашрама, Јогачарја Арјасанге се припојила најстаријој ложи. Јер тамо је одвајкада почивала скривена последња нада и светлост света, спасење људског рода. Та школа и земља имају много назива, а назив земље оријенталисти сада сматрају митским називом измишљеног предела. Без обзира на то, Хиндуси очекују да се њихов Калки Аватар појави управо из те тајанствене земље, будисти одатле очекују свог Маитреју, Парси свог Сосиоша, Јевреји свог Месију, а и хришћани би одатле очекивали свог Христа, само да су знали за ту земљу. Тамо и једино тамо царује Паранишпана (Јунгруб), потпуно савршено схватање Бића и Небића, непроменљиво истинско Постојање у Духу, мада је овај наизглед још увек у телу, те је сваки житељ један 537 Исправке још неколико погрешних схватања неего, зато што је савршени Его. Њихова празнина је „самопостојећа и потпуна” – кад би било световних очију да то осете и опазе – зато што је постала апсолутна, јер је нестварно битисање преображено у безусловну Стварност, а чињенице овог, нашег света нестале су у ништавилу. Пошто је „Апсолутна истина” (Дондампајденпа; на санскриту: Парамартасатја) победила „релативну истину” (Кунзабчиденпа; на санскриту: Самвритисатја), за становнике тајанствене области се претпоставља да су достигли стање које се у мистичком начину изражавања назива Свасамведана („самоиспитујуће разматрање”) и Парамарта, или апсолутна свест личног утопљеног у нелични Его, који је изнад свега, па отуда у сваком погледу и изван илузије. Хитри језик сваког будисте може његове „савршене” Буде и Бодисатве назвати небеским, па дакле и недостижним бићима, док мутној свести једног европског лаика ти називи не могу ништа да наговесте. Но, то није битно онима који, иако су у овом свету, ипак живе изван и далеко изнад наше илузорне земље! Изнад њих је само једна класа нирванија, а то су Чоску (Дармакаја), или нирванији „без остатака” – сушта Арупа, неуобличени Дахови.1  Бесмислени закључци Одатле се повремено појављују Бодисатве у свом Прулпаика (или Нирманакаја) телу и, узимајући на себе обичан изглед, поучавају људе. Они су хотимичне, а исто тако и нехотичне, инкарнације. Већина доктрина које се налазе у системима Јогачарје и Махајане су езотеричне, као и остале. Неупућени хиндуиста и будиста једног дана могу да почну да цепкају Библију, схватајући је дословно. Образовање се 1 Погрешно је схватање по којем оријенталисти дословно узимају учење Махајана школе да се три различите врсте тела, наиме, Прулпаку, Лонгеходдзокпаидку и Чоску, сва односе на нирваничко стање. Постоје две врсте нирване: овоземаљска и нирвана потпуно растеловљених Духова. Та три „тела” су три омотача – и сва су више или мање физичка – који су на располагању адепту који је ступио на шест Парамита, или „стаза” Буде, и прешао их. А када ступи на седму, више не може да се врати на земљу. Видети Чома де Керош, Јоур. Ас. Соц. Бенг., вии, 142, и Шот, Будизам, стр. 9, који другачије гледа на то. (Нап. ауторке) 544 Поглавље ЛИ „Доктрина о оку” и „Доктрина о срцу” или „ПечатУ срца” õ Истина лежи у трансхималајским тврђавама õ Религија не може да се схвати док симболи свих религије не предају своје тајне õ „Доктрина о оку” подразумева догму и мртво слово õ „Доктрина о срцу” је једина права õ Права езотеријска литература још увек је недоступна õ Езотеријски будизам је још увек очуван õ Будизам у Кини основао је Бодидарма õ Како овладати мистеријама езотерије õ Професор Албрехт Вебер1 био је у праву када је изјавио да северни будисти – „(...) једини поседују те [будистичке] свете списе у целини.” Јер, док јужни будисти ништа не знају о постојању езотеричне доктрине, која се као бисер брижљиво чува у шкољци сваке религије – Кинези и Тибетанци су сачували бројне записе о томе. Учење које је Гаутама јавно проповедао сада је изрођено и ослабљено, али се ипак очувало у свом изворном облику у оним манастирима у Кини, који су ван досега посетилаца. И мада је већ преко две хиљаде година сваки нови „реформатор” понешто изостављао из оригинала и то надомештао неким својим личним умовањима, ипак међу масама истина још ни 1 Албрецхт Фриедрицх Wебер (1825–1901), немачки индолог и историчар. (Нап. уред.) 545 „Доктрина о оку” и „Доктрина о срцу” или „Печату срца” данас није сасвим ишчезла. Но, само у трансхималајским тврђавама – које се слободно називају Тибет – на најнеприступачнијим местима у пустињама и планинама, езотерични „Добри закон” – „Печат срца” – и до данас битише у свој својој исконској чистоти.  Сведенборгове тврдње Да ли је Емануел Сведенборг био у криву кад је о заборављеној, већ дуго изгубљеној Речи казао: „Трагајте за њом у Кини; можда је нађете у Великој Татарији.” Он својим читаоцима каже да је то дознао од извесних „Духова”, који су му рекли да своје богослужење обављају у складу са том (изгубљеном) древном Речи. У Разоткривеној Изиди је у вези са тим речено: „Други проучаваоци окултних наука имали су нешто више од света ‘духова’ у шта би се уздали у овом посебном случају: видели су књиге (...)” које садрже „Реч”.1 Може бити да су имена тих „Духова” који су посетили чувеног шведског теозофа била источњачка. Реч човека од тако неоспорног и признатог интегритета, чије је познавање математике, астрономије, природних наука и филозофије било знатно испред његовог времена, не може се тако олако узети или грубо одбацити као кад би се радило о неком данашњем теозофу; сем тога, он је тврдио да по вољи улази у то стање кад се његово унутарње биће потпуно ослободи сваког физичког осећаја и тада живи и дише у свету у којем је свака тајна природе као отворена књига за око душе.2 Нажалост, и две трећине његових јавних књижевних радова такође су, у одређеном смислу, 1 Оп. цит., ИИ, стр. 470. (Нап. ауторке) 2 Уколико човек не поседује тачну информацију и правилан метод, његове визије, ма колико ваљане и истините у животу душе, никада неће успети да буду снимљене у нашем људском памћењу и извесно је да ће одређене ћелије мозга изазвати пустошење у нашим сећањима. (Нап. ауторке) 546 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам алегорични, а пошто су буквално схватани, критика није великог шведског видеоца поштедела ништа више него остале видеоце. Пошто смо пружили панорамски приказ тајних наука и магије с њиховим адептима у Европи, сада морамо споменути и источњачке посвећенике. Као што тек сада, после скоро две хиљаде година слепог веровања у њихову дословну мудрост, почиње да се помишља на присуство езотеризма у светим списима Запада, исто то може да буде допуштено и кад се ради о светим књигама Истока. И зато ни индијски ни будистички систем не може да се разуме без поседовања кључа, нити проучавање компаративне религије може постати „наука” док симболи свих религија не предају своје тајне. Такво проучавање ће у најбољем случају представљати губитак времена, играње жмурке. Према веродостојном извору јапанске Енциклопедије, Ремузат (Ремусат) показује Буду како пред смрт поверава тајне свог система свом ученику Кашјапи, једином коме је езотерично тумачење дато на неприкосновено чување. Оно се у Кини назива Ченгфајен Цанг („Тајна ока доктрине добра”). Сваком изучаваоцу будистичког езотеризма би израз „тајна ока” указао на одсуство било каквог езотеризма. Да се на том месту налази реч „срце”, онда би то значило оно што се сада само привидно саопштава. „Доктрина ока” подразумева догму и мртво слово, црквени ритуализам намењен онима који се задовољавају егзотеричним обрасцем. Једина права је „доктрина срца”, илити „печат срца” (Син Јин). То поткрепљује и Хиуен Цанг у свом преводу МахаПрађнаПарамите (ТапохђеКинг), у којем он у стотину двадесет свесака изјављује да је постојао Будин „омиљени ученик”, Ананда, којем је, након што је његов велики Учитељ отишао у нирвану, Кашјапа наложио да шири „доктрину ока”, док је „срце” Закона остало резервисано искључиво за Архате. Суштинска разлика која постоји између то двоје – „ока” и „срца”, или спољне форме и скривеног значења, безосећајне метафизике и божанске мудрости – јасно је показана у неколико књига о „кинеском будизму”, које су написали разни мисионари. Мада су годинама живели у Кини, они ипак не знају ништа више од онога што су дознали од тобож важних школа, које себе називају езотеричнима, а при том отвореним непријатељима своје вере својевољно уступају очито древне рукописе и езотерична дела! Изгледа да та смешна противречност између изјаве и праксе никада није пала у очи западних и уважених историчара светих начела других народа. Тако и велечасни Џозеф Едкинс (Јосепх Едкинс) 547 „Доктрина о оку” и „Доктрина о срцу” или „Печату срца” у свом делу Кинески будизам наводи многе езотеричне школе; он сасвим искрено верује да је обавио „исцрпно испитивање” тајних начела будиста чија су дела „све до недавно била недоступна у свом изворном облику.” Заиста није претерано рећи да је права езотерична литература „недоступна” до данашњег дана, и да је цењени господин, који је био инспирисан да изјави како – „(...) бе изгледа да је постојала било каква тајна доктрина коју они који су је познавали не би обелоданили”, учинио велику грешку уколико је икада поверовао у оно што каже на 161. страници свог дела. Треба одмах да му је јасно како су сви они „Јулух (‘Записи о изрекама’) знаменитих учитеља” напросто паравани, баш као и они који се налазе у Пуранама брамана, а можда и више од њих. Нема сврхе набрајати бескрајни низ најбољих оријенталних учењака, или наводити истраживачке радове Ремузата, Бирнуфа, Кепена, Св. Хиларија и Св. Жулијана, којима се приписује у заслугу што су изложили погледу древни свет Хиндуса, објавивши свете и тајне књиге будизма: свет који су открили никад није ни био сакривен. О заблудама свих оријенталиста може се судити по заблуди једног од најпопуларнијих, ако не и највећег од њих – проф. Макса Милера. Она се односи на оно што он, уз смех, преводи као „бог Ко” (Ка).  Бог „Ко” „Аутори Брамана су тако темељно раскинули са прошлошћу да су, заборавивши на поетски карактер химни и на чежњу песника за Непознатим Богом, саму упитну заменицу уздигли у божанство, и усвојили бога Ка (илити Ко?) (...) Где год се налазе упитни стихови, њихов аутор тврди да је Ка Прађапати, или Господ Створења. Ни ту се нису зауставили. Неке од химни у којима се јавља упитна заменица назване су Кадват, тј. оне које имају Кад или Квид. Но, убрзо је настао нови придев, па су не само химне него и жртве понуђене богу назване Каја, или ‛Ко’асте. (...) У време Панинија, та реч је стекла такво право да је изискивала посебно правило које је објашњавало њено извођење. Овде коментатор тумачи Ка помоћу Брамана.” 558 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам На пример, ако је човек сујетан или похотан, или славољубив, било да је то предачко наслеђе, или његова кармичка наслеђена особина, сигурно је да ће ти пороци избити на површину, чак и уколико их је до тада скривао и сузбијао. Они ће незадрживо избити у први план, а он ће морати да се бори сто пута мукотрпније него пре, све док у себи не убије све такве склоности. С друге стране, уколико је он добар, великодушан, частан и уздржљив, или поседује у себи било какву дотад притајену и скривену врлину, она ће себи прокрчити пут и испољити се, једнако незадрживо као и остале. Тако, цивилизован човек који мрзи да га сматрају за свеца и зато ставља на себе маску, неће бити у стању да прикрије своју праву природу, била она ниска или узвишена. ТО ЈЕ НЕПРОМЕНЛЈИВИ ЗАКОН У ОБЛАСТИ ОКУЛТНОГ. Његово деловање је то израженије што је жеља кандидата јача и искренија, и што он дубље осећа истинитост и значај свог завета. õ õ õ Древни окултни аксиом, „Спознај себе”, мора сваком проучаваоцу да буде близак; али ретки су, ако их уопште има, они који су схватили право значење тог мудрог подстицања пророчишта у Делфима. Свима вам је познато ваше земаљско порекло, али ко је од вас икада ушао у траг свим везама наслеђа, астралним, психичким и духовним, које утичу на то ко сте и какви сте? Многи су писали и изражавали жељу да се сједине са својим Вишим Егом, па ипак, као да нико не познаје неуништиву спону која повезује његов „Виши Его” са Једним Свеопштим сопством. За све циљеве окултизма, било практичне или чисто метафизичке, такво знање је апсолутно неопходно. Стога је упутно да ове текстове почнемо показивањем те повезаности у свим правцима са световима: апсолутним, архетипским, духовним, умним, психичким, астралним и елементарним. Међутим, да бисмо могли да се дотакнемо виших светова – архетипског, духовног и умног – прво морамо да овладамо везама седмог, земаљског света, ниже Пракрити, илити Малкута (како стоји у Кабали), са световима, или нивоима, који следе одмах за њим. 559 Рад И  Ом „ОМ”, каже аријевски адепт, изданак пете расе, који овим слогом започиње и завршава своје поздрављање људског бића и призивање нељудских ПРИСУСТАВА, или обраћање њима. „ОММАНИ”, шапуће турански посвећеник, изданак четврте расе; и после станке додаје: „ПАДМЕХУМ”. То чувено призивање оријенталисти врло погрешно преводе, тврдећи да значи „О, Драгуљу у лотосу”. Јер, мада је ОМ, дословно, слог посвећен Божанству, ПАДМЕ значи „у лотосу”, а МАНИ је било који драги камен, ипак ни саме речи ни њихово симболичко значење нису на тај начин заиста правилно предочени. У тој најсветијој од свих источњачких формула, не само што сваки слог поседује тајну моћ која производи одређено деловање и доноси одређен резултат, него читаво призивање има седам различитих значења и може да доведе до седам особених резултата, од којих сваки може да одступа од других. Седам значења и седам резултата зависе од интонације која се даје целој формули и сваком од њених седам слогова. Поврх тога, и бројчана вредност слова бива увећана или умањена сходно овом или оном ритму који се користи. Проучавалац треба да упамти да се у основи облика налази број, и да број управља звуком. Број је у самом корену испољеног универзума: бројеви и складне размере управљају првим раслојавањима истородне садржине у разнородне елементе; а број и бројеви постављају границе творачкој руци природе.  Драгуљ у лотосу Сазнај бројеве који одговарају темељном принципу сваког елемента и његових поделемената, упознај њихово узајамно дејство и понашање на окултној страни испољене природе, и закон подударности ће те довести до открића највећих мистерија макрокосмичког живота. Али да би стигао до макрокосмичког, мораш почети са микрокосмичким, тј. мораш да проучиш ЧОВЕКА, микрокосмос – у овом случају 560 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам онако како то чини физичка наука – индуктивно, идући од појединачних ка општим стварима. У исти мах, међутим, пошто је потребан основни тон да би се анализирала и схватила било која комбинација диференцијација звука, никад не смемо да изгубимо из вида платонски метод, који почиње са једним општим погледом на све и спушта се од општег ка појединачном. То је метод који је усвојен у математици – јединој егзактној науци која постоји у данашње време. И зато, проучавајмо Човека; но, уколико га и за тренутак одвојимо од Свеопште Целине, или га посматрамо издвојено, независно од „Небеског Човека” – универзума симболички представљеног Адамом Кадмоном, или његовим еквивалентима у свакој филозофији – онда ћемо или запасти у црну магију или доживети крајње неславан неуспех у нашем настојању. Отуда мистична изрека „Ом Мани Падме Хум”, кад се правилно схвати, уместо да је састављена од малтене бесмислених речи, „О, Драгуљу лотоса”, садржи позивање на тај нераскидиви савез између Човека и Универзума, изражен на седам различитих начина и који поседује могућност седам различитих примена на исто толико нивоа мишљења и делања. С ма којег гледишта да је испитујемо, она значи: „Ја сам онај који јесам”; „Ја сам у теби и ти си у мени”. У том споју и блиском савезу с добрим и чистим човек постаје Бог. Било свесно или несвесно, он ће проузроковати неизбежне исходе, или безазлено утицати да се они догоде. У првом случају, уколико се ради о посвећенику (разуме се, мисли се искључиво на адепта Стазе десне руке), он може да управља благотворним или заштитничким током кретања и да тако помогне и заштити појединце, па чак и читаве народе. У другом случају, мада је потпуно несвестан онога што ради, добар човек постаје заштитник било коме ко је са њим. То је чињеница; али ваља објаснити њено „како” и „зашто”, а то се може учинити тек када се јасно изложе стварно присуство и моћ бројева у звуцима. Формула „Ом Мани Падме Хум” одабрана је као пример, услед њене готово бескрајне моћи у устима посвећеника, и услед њеног потенцијала, када је изговори било који човек. Будите опрезни сви ви који ово читате: не користите ове речи узалуд, или кад сте обузети бесом, да не бисте постали прва принесена жртва, или, што је још горе, да не би изложили опасности оне које волите. Непосвећени оријенталиста, који се целог свог живота бави само површином ствари, избрбљаће вам, смејући се таквој празноверици, да у 561 Рад И Тибету та реченица представља најмоћније шестосложно призивање и да се верује како ју је народима средишње Азије предао Падмапани, тибетански Чренрези.1 Но, ко је заправо Падмапани? Свако од нас мора да га открије за себе, онда када је спреман за то. Свако од нас има у себи тај „Драгуљ у лотосу”, звали га Падмапани, Кришна, Буда, Христ, или како год назвали то наше Божанско Биће. Егзотерична прича гласи овако: Кажу да је врховни Буда, или Амитабха, у часу стварања човека учинио да му из десног ока изађе румени зрак светлости. Зрак је испуштао звук и постао Падмапани Бодисатва. Онда је Божанство учинило да му се из левог ока излије плави зрак светлости, који је, оваплотивши се у две девице Долма, стекао моћ да просветљује умове живих бића. Потом је Амитабха позвао на сједињавање, које је сместа нашло своје боравиште у човеку, „Ом Мани Падме Хум”, „Ја сам Драгуљ у лотосу и у њему ћу остати”. Потом се Падмапани, „Онај који је у лотосу”, заветовао да никада неће престати да делује, све док човечанство не осети његово присуство у себи и док га тако не спаси беде поновног рађања. Зарекао се да ће то извести пре краја Калпе, додавши да, у случају неуспеха, жели да му се глава распрсне у безброј делића. Калпа се окончала, али човечанство га није осетило у свом хладном, грешном срцу. Тада се Падмапанијева глава распукла на хиљаду делића. Подстакнуто самилошћу, Божанство је поново саставило те делове у десет глава, три беле и седам у различитим бојама. И од тог дана човек је постао савршени број, илити ДЕСЕТ.  Питагорејска тетрада У овој алегорији је моћ ЗВУКА, БОЈЕ и БРОЈА тако ингениозно представљена да прикрива право езотеричко значење. Лаику се све то доима као једна од многих бесмислених бајки о стварању света; но, она је бременита духовним и божанским, физичким и магичним значењем. Из Амитабхе – безбојног, или белог сјаја – рођено је седам различитих боја призме. Свака од њих одашиље одговарајући звук, 1 Видети том 3, стр. 185–186. (Нап. ауторке) 564 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам На исти начин се човек рађа у материци своје мајке. Исто као што је Брама, по егзотеричном предању, окружен са седам слојева унутар и седам изван Светског Јајета, тако је и заметак (први или седми слој, у зависности с ког краја почнемо да бројимо). Дакле, исто као што езотеризам у својој космогонији набраја седам унутарњих и седам спољних слојева, тако и физиологија наводи да утроба има седам садржина, мада је потпуно неупућена да је то копија онога што се догађа у Универзалној материци. Те садржине су: 1. Ембрион, тј. заметак; 2. Плодова вода, која непосредно окружује заметак; 3. Амнион, опна која потиче из фетуса и садржи течност; 4. Пупчана врпца, која служи за почетно достављање хране заметку и за његово храњење; 5. Алантоис, избочење из заметка у облику затворене вреће, које се простире између 3 и 7, усред 6, и које, након што се развије у постељицу, служи за спровођење хране до заметка; 6. Међупростор између 3 и 7 (Амниона и Хориона), испуњен беланчевинастом течношћу; 7. Хорион, или спољни омотач. А свака од тих седам садржина одговара и начињена је по неком антитипу, једном на свакој од седам равни бивања, којима пак одговарају (тј. с њима се подударају) седам стања Природе и све друге силе, осетне или функционалне, у Природи. Следи поглед из птичје перспективе на седам саобразних садржина у утробама Природе и Жене. Овако можемо да их упоредимо: Космички процес (горњи пол) Људски процес (доњи пол) 1. Математичка тачка, звана „космичко видело”, Лајбницова монада; садржи читав универзум, као што жир садржи храст. То је први мехурић на површини безграничне једноврсне Садржине, или Простора, мехурић раслојавања у његовој почетној фази. То је зачетак Орфичког или Браминог јајета. У астрологији и астрономији одговара Сунцу. 1. Земаљски Заметак, који у себи садржи будућег човека са свим његовим могућностима. У низу принципа у устројству човека то је Атман, или наддуховни принцип, док је у физичком сунчевом систему Сунце. 2. Снага живота нашег сунчевог система лучи се из Сунца. 2. Плодова вода лучи се из заметка. 565 Рад И а. Када се односи на више равни, она се зове Акаша. б. Она потиче од десет „божанстава”, десет бројева Сунца, које је само по себи „савршен број”. Они се зову Диш – заправо Простор – силе које се шире простором, од којих су три садржане у Сунчевом Атману, или седмом принципу, а седам су зраци које је Сунце избацило. а. Она се на равни материје зове Прана [Прана је заправо свеопшти принцип живота.] б. Имајући за свој извор свеопшти Јединствени живот, она полази из човековог срца и Будија, којима владају седам сунчевих зракова (богова). 3. Етер простора, који је у свом спољном виду уобличљива кора, за коју се претпоставља да обавија Сунце. На вишој равни то је цео универзум, као треће раслојавање еволуирајуће Садржине, те Мулапракрити постаје Пракрити. а. Мистички одговара испољеном Махату, илити интелекту или души света. 3. Амнион, опна која садржи плодову воду и која обавија заметак. После рођења човека она постаје трећи слој, да тако кажемо, његове магнетовиталне ауре. а. Манас, трећи принцип (бројећи одозго), или људска душа у човеку. 4. Звездана садржина етера, његови чврсти делови, непознати модерној науци, а представљени: а. Елементалима у окултним и кабалистичким мистеријама. б. Метеорима, кометама и свим врстама повремених и изванредних космичких тела. 4. Пупчани мехур, који, како наука каже, изворно служи за храњење заметка али, окултна наука тврди, и за то да до фетуса путем осмозе стигну космички утицаји који су туђи мајци. а. У одраслом човеку то постају хранитељи Кâме, којом управљају. б. У физичком човеку то су његове страсти и осећања, етички метеори и комете у људској природи. 5. Струјања живота у етеру, којима је порекло у Сунцу: канали којима витални принцип тог етера (крви космичког тела) пролази да би нахранио 5. Алантоис, избочење из заметка, које се простире између Амниона и Хориона; сматра се да управља храњењем од мајке до заметка. 566 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам све на Земљи и на другим планетама: од минерала, који се на тај начин наводе на развијање и упосебњавају, преко биљака, које се тако хране и напајају, до животиње и човека, којима на тај начин бива додељен живот. 6. Двојно зрачење, психичко и физичко, које исијава из Космичког семена и шири се целим космосом, као и око сунчевог система и сваке планете. У окултизму се назива горњом божанском и доњом материјалном, Астралном светлошћу. 6. Алантоис је подељен на два слоја. Међупростор између Амниона и Хориона садржи алантоис и беланчевинасту течност. [Сви садржаји материце, пошто су директно повезани са својим космичким антетиповима, на физичкој равни су потенцијални објекти црне магије, и стога се сматрају нечистим.] 7. Спољна кора сваког звезданог тела, љуска Светског јајета, или сфера нашег сунчевог система, наше Земље и сваког човека и животиње. У звезданом простору, прави етер; на земаљској равни, ваздух, који је и сам растављив на седам слојева. а. Праисконска потенцијална грађа света постаје (током трајања манвантаричког периода) постојана кугла или кугле. 7. Хорион, или Прозирна зона, сферични објект зван Бластодермиц весицле; спољни и унутарњи слојеви његове опне почињу да обликују физичког човека. Спољни или ектодерм образује његову покожицу; унутарњи, или ендодерм, његове мишиће, кости, итд. Човекова кожа, пак, сачињена је од седам слојева. а. „Примитивни” постаје „трајни” Хорион.  Подударност између раса и човека Чак и у еволуцији раса запажамо исти поредак као и у Природи и Човеку. Плацентни животињачовек постао је такав тек након одвајања од полова у трећој коренској раси. У физиолошкој еволуцији, плацента је потпуно формирана и у функцији тек после три месеца живота у материци. 567 Рад И Оставимо по страни људске представе као што је лични Бог и држимо се чисто божанског, оног што је у основи свакога и свега у безграничној Природи. То се, по свом санскритском езотеричком имену из Веда, зове ТАТ (или ТО), што је израз за неспознатљиви Бескорени Корен. Ако учинимо тако, можемо на следећи начин да одговоримо на тих седам питања Езотеричког катехизма: (1) Питање: – Шта је Вечни Апсолут? Одговор: – ТО. (2) Питање: – Како је настао космос? Одговор: – Кроз ТО. (3) Питање: – Какав, или шта, ће он бити кад се повуче у Пралају? Одговор: – У ТОМЕ. (4) Питање: – Откуд сва жива и, претпостављена, „нежива” при рода? Одговор: – Из ТОГА. (5) Питање: – Шта је Садржина и Суштина од које је начињен уни верзум? Одговор: – ТО. (6) Питање: – У шта се он растворио и изнова ће се растварати? Одговор: – У ТО. (7) Питање: – Да ли је онда ТО уједно и инструментални и ма теријални узрок универзума? Одговор: – А шта друго јесте или може бити неголи ТО?  Човек и Логос Пошто су универзум, макрокосмос и микрокосмос,1 десет, због чега би човека требало да поделимо на седам „принципа”? Из тог разлога је савршени број десет подељен на два: у својој потпуности, тј. наддуховно и физички, постоји ДЕСЕТ сила: три на субјективној и непојмљивој 1 Сунчев систем или Земља, у зависности од контекста. (Нап. ауторке) 568 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам равни, и седам на објективној равни. Треба имати на уму да вам сада пружам опис два супротна пола: (а) првобитни Троугао који, чим се одрази у „Небеском човеку”, највишем од нижих седам – нестаје, враћајући се у „тишину и таму”; и (б) астрални примерни човек, чија је Монада (Атман) такође представљена као троугао, пошто мора да постане тројна у свесним Деваханским међузбивањима. Будући да је чисто земаљски човек одражен у универзуму материје – да тако кажемо – наопачке, горњи троугао, у којем су стваралачка идеација и субјективни потенцијал творбене моћи, бива премештен у човека од иловаче испод седам. Тако су троје од десет, који у архетипском свету обухватају само идеативни и парадигматски потенцијал, тј. постоје у могућности, а не и у акцији, у ствари једно. Моћ уобличавајућег стварања пребива у Логосу, споју седам Сила или Зракова, који сместа постаје четворан, свети Тетрактис. Тај поступак бива поновљен у човеку, у којем нижи физички троугао постаје, у споју са Женским, мушкоженски створитељ, или родилац. Исто се на још нижој равни догађа у животињском свету. Мистерија изнад и мистерија испод, заиста. Ето како оно више и највише, и ниже и најживотињскије, стоје у узајамном односу.  Дијаграм И У Дијаграму И видимо да физички човек (или његово тело) не учествује у директним чистим таласима божанске Суштине, која тече из Једног у три, неиспољеног, кроз испољени Логос (горњи лик на дијаграму). Пуруша, исконски Дух, додирује човекову главу и ту се зауставља. Али духовни човек (спој седам принципа) непосредно је повезан с њим. На овом месту треба додати пар речи о уобичајеном егзотеричном набрајању принципа. Најпре је начињена и изложена само приближна подела. Езотерични будизам почиње са Атмом, седмим принципом, а завршава с првим, Физичким телом. Но, ни о Атману – који није засебни „принцип”, него зрачење из неиспољеног Логоса и једно је с њим – а ни о телу – које је материјална љуска или чаура Духовног човека – не може се, строго узевши, говорити као о „принципима”. Поврх тога, главни „принцип” свега, који до сада није спомињан, јесте ДИЈАГРАМ И 1. Макрокосмос и његових 3, 7 или 10 центара творачких сила 2. Микрокосмос (унутарњи човек) и његових 3, 7 или 10 центара потенцијалних сила 3. Микрокосмос (физички човек) и његових 10 отвора, или центара деловања А. Бесполни, неиспољени логос. Б. Потенцијална мудрост. Ц. Универзална идеација. 1. Буди, преносилац Атмана. 2. Манас, преносилац Будија. 3. Доњи Манас (горњи и доњи Манас су два вида једног истог принципа) и 4. КамаРупа, његов преносилац. 5. Прана, Живот, и 6. ЛингаШарира, њен преносилац. 1. (Буди) Десно око. 3. (Доњи Манас) Лево уво. 5. (Животни принцип) Десна ноздрва. 7. Орган Творачког Логоса, Уста 8. 9. 10. Пошто је Доње Тројство директно повезано са Горњом Атмичком Тријадом и њена три аспекта (творачким, одржаватељским и разоритељским, или пре обновитељским), злоупотреба одговарајућих функција је најстрашнији од кармичких грехова, Грех против Светог Духа код хришћана 2. (Манас) Лево око. 4. (КамаРупа) Десно уво. 6. (Преносилац Живота) Лева ноздрва. 7. Парадигма 10. (творачког) отвора у Доњој Тријади Ове физичке органе користе само Дугпе у црној магији. А. Б. Ц. Неспознатљиво а. Творачки Логос. б. Вечна Садржина. ц. Дух. а. б. ц. Ово је Прадана, уједначена материја у Санкја филозофији, или Добро, Зло и Хаотична Тама (Сатва, Рађас и Тамас), који потиру једно друго. Кад се раслоје и постану различити, они постају седам творачких моћи: Дух, Садржина и Ватра који подстичу материју да се обликује. И, ИИ и ИИИ су три хипостазе (основе) Атмана, а његов контакт са Природом и Човеком је четврта, што га чини четворним, или Тетрактисом, Вишим Сопством. 1, 2, 3, 4, 5, 6. Ових шест принципа, који делују на четири различите равни, и пошто имају свој АУРИЧКИ ОМОТАЧ на седмој (видети ниже), они су које користе посвећеници десне руке, или Бели магови. ¹ Физичко тело није принцип; потпуно је занемарено, пошто се користи само у црној магији. (Атман, мада се егзотерички рачуна као седми принцип, није особен принцип и припада Универзалној Души; 7. је Ауричко Јаје, магнетна сфера око сваког људског и животињског бића) Д. Духовне силе које делују у материји. 576 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам одговара некој боји и броју (некој моћи духовној, психичкој или физичкој) и неком осету на истој равни. Сви они налазе свој одјек у сваком поједином од дотад развијених елемената, чак и на земаљској равни, у животима који се роје у земаљској атмосфери, и тако их побуђују на активност. Дакле, уколико се не изговори ментално и ако није упућена свом „Оцу” у тишини и осами свог приватног простора, молитва свакако чешће доноси кобне него благодатне резултате, имајући у виду да масе ништа не знају о моћним последицама које на тај начин производе. Да би довела до добрих последица, молитва мора да буде изговорена од „неког ко зна како да постигне да буде чут у тишини”, и то тада више није молитва, него постаје заповест. Зашто се тврди да је Исус онима који су га слушали забрањивао да одлазе у јавне синагоге? Разуме се да није човек који се молио био лицемер и лажов, нити фарисеј који је желео да га људи виде како се моли! Морамо претпоставити да је имао мотив: исти мотив који искусног окултисту сада нагони да своје ученике, уколико нису у сагласности са гомилом, одвраћа од одлажења на места препуна света, као некада од улажења у цркве, собе за сеансе, итд. Постоји један мали савет који ваља дати почетницима, који не могу а да не одлазе у масу – савет који се може учинити сујеверним, али који ће се у одсуству окултног знања испоставити делотворним. Као што прави астролози добро знају, дани у недељи нису у редоследу оних планета чија имена носе. Чињеница је да су стари Индуси и Египћани делили дан на четири дела, а сваки дан је био под заштитом (као што је установљено примењеном магијом) неке планете; и сваки дан је, као што је правилно тврдио Дион Касије, добио име оне планете која управља његовим првим делом и штити га. Проучавалац би требало да се чува „Сила ваздуха” (елементала), које се скупљају на јавним местима, тако што ће носити прстен који садржи неки драги камен боје владајуће планете, или метал који јој је посвећен. Но, најбоља заштита је чиста савест и снажна жеља да се помогне човечанству. õ õ õ 577 Рад И  Планете, дани у недељи и с њима сагласне боје и метали У приложеном дијаграму дани у недељи нису у уобичајеном редоследу, мада су постављени у свој правилан низ, који је одређен редоследом боја у сунчевом спектру и одговарајућим бојама њихових владајућих планета. Рани хришћани су одговорни за збрку у редоследу дана коју ово поређење открива. Усвојивши од Јевреја њихове лунарне месеце, они су покушали да их ускладе са соларним планетама и тако су изазвали хаос. Јер, редослед дана у недељи какав данас важи не угледа се на редослед планета. А стари народи су овако поређали планете: Месец, Меркур, Венера, Сунце, Марс, Јупитер, Сатурн, убрајајући, из егзотеријских разлога, и Сунце у планете. Још једном, Египћани и Индијци, два најстарија народа, поделили су дан на четири дела, од којих је сваки био под заштитом и влашћу једне планете. Временом је сваки дан добио назив по имену планете која влада његовим првим делом – јутром. А хришћани су, кад су уређивали своју седмицу, овако поступили: хтели су да дан Сунца, дакле недељу (Сундаy) учине седмим, па су дане у седмици назвали узимајући сваку четврту планету по реду; на пример, почевши са Месецом (Мондаy, понедељак) набројали су их овако: Месец, Меркур, Венера, Сунце, Марс; тако је уторак (Туесдаy), дан чијим првим делом влада Марс, постао други дан у седмици, и тако даље. Треба запамтити и то да је Месец, као и Сунце, замена за једну тајну планету. Садашња подела сунчеве године направљена је неколико столећа после почетка наше ере; а наша седмица није седмица старих народа и окултиста. Седмочлана подела четири дела месечевих фаза стара је колико и свет и потиче од народа који су време рачунали по лунарним месецима. Хебреји је никада нису користили, јер су бројали само седми дан, Сабат, мада се чини да је споменута у другом поглављу Постања. До Цезаревог доба није било ни трага седмодневној недељи ни у једном народу. изузимајући Индусе. Из Индије су је преузели Арапи, а у Европу је стигла с хришћанством. Римска недеља састојала се од осам дана, а атинска од десет.1 Тако једну од небројених противречности и 1 Видети Нотице сур ле Цалендриер, Ј. Х. Рагон. (Нап. ауторке) Ове подударности су из објективне, земаљске равни. атман није број и не одговара ниједној видљивој планети, јер потиче од Духовног Сунца; уз то, он није ни у каквом односу са звуком, бојом и осталим, пошто их све обухвата. АТМАН БРОЈЕВИ МЕТАЛИ ПЛАНЕТЕ ЛЈУДСКИ ПРИНЦИПИ 1 и 10 Основни тонови физичког човека Гвожђе Марс Планета произвођења Кама Рупа Носилац или седиште животињских нагона и страсти 2 Живот Духовни и Живот физички Злато Сунце Давалац живота физички, духовно и езотерички, замена за „међумеркурску” планету, свету и скривену планету древних народа. Прана или Ђива Живот 3 Јер се буди (такорећи) налази између Атме и Манаса и са седмим, ауричким омотачем, чини деваханску тријаду. Жива Меша се са сумпором, као што је буди помешан са Пламеном Духа. (Видети алхемијске дефиниције.) Меркур Гласник и тумач богова Буди Духовна Душа, или Атмички Зрак, спроводник Атме. 4 Средњи принцип – између чисто материјалног и чисто духовног тројства. Свесни део анималног човека. Олово Сатурн Кама Манас Нижи ум, или анимална душа 5 Калај Јупитер Аурички омотач 6 Бакар Кад се легира постаје бронза (двојни принцип) Венера Зорњача и Вечерњача Манас Виши ум, или људска душа 7 У себи садржи одраз седмочланог човека Сребро Месец Родитељ Земље Линга Шарира Астрални двојник човека; родитељ физичког човека ДИЈАГРАМ ИИ Пошто људски принципи немају бројеве по себи, него само одговарају бројевима, бојама, звуцима, итд., они овде нису наведени у поретку који се користи у егзотеричне сврхе. ДАНИ У НЕДЕЛЈИ БОЈЕ ЗВУК МУЗИЧКА СКАЛА Уторак Диес Мартис, или Тиу 1. ЦРВЕНА санскритска италијанска СА ДО Недеља Диес Сола, или Сунце 2. НАРАНДЖАСТА РИ РЕ Среда Диес Мерцури, или Водан. Дан Буде на југу, а Водана на северу – Богова мудрости. 3. ЖУТА ГА МИ Субота Диес Сатурни, или Сатурн 4. ЗЕЛЕНА МА ФА Четвртак Диес Иовис, или Тор 5. ПЛАВА ПА СОЛ Петак Диес Венерис, или Фрига 6. ИНДИГО, ИЛИ ТАМНО ПЛАВА ДА ЛА Понедељак Диес Лунае, или Месец 7. ЛЈУБИЧАСТА НИ СИ 582 Рад ИИ õ „Паравани” и окултни изрази õ Десет је Универзум као целина õ Превласт једног принципа над другим õ Подударање планета, метала и боја õ Физичке планете су узорци психичког или духовног света õ Шта се дешава када се индивидуална свест окрене ка унутра õ Анђеличувари четири угла Земље õ Езотеријска школа подељена је на унутарњи и спољашњи круг õ Значај Линга Шарире õ Езотеричко и егзотеричко значење боја õ Седам призматских боја су директне еманације седам хијерархија бића õ Физичке планете владају само над физичким телом и функцијама õ На менталне, емоционалне, физичке и духовне моћи утичу окултна својства која еманирају из хијерархија духовних владара планета õ Седам нивоа достижу врхунац у „Принципима” човека õ „Велики Тон” у Природи õ Симболика Планета и Принципа õ Објашњење С обзиром на тешко схватљиву природу теме којом смо се бавили, овај рад ће започети објашњењем неких питања која су остала нејасна у претходном, као и неких исказа који су деловали противречно. Астролози, од којих су многи езотеричари, вероватно су збуњени неким тврдњама које изразито противрече њиховим учењима, док ће они, који о овој теми ништа не знају, можда у почетку осетити противљење у односу на оне који су проучили егзотеричке системе Кабале и астрологије. Јер ваља јасно ставити на знање да ништа од онога што је масовно штампано и доступно сваком студенту у јавним библиотекама или музејима није заиста езотерично, него је или помешано са сра­ 583 Рад ИИ чунатим „параванима”, или не може да се схвата и проучава с неком коришћу без читавог речника окултних израза. Стога следећа учења и објашњења могу да буду од помоћи проучаваоцу да јасно себи предочи учење дато у претходном Раду. Код Дијаграма И потребно је напоменути шта подразумевају 3, 7 и 10 центара: (а) 3 се односи на духовни свет Апсолута, и отуда на три виша принципа у човеку. (б) 7 припада духовном, психичком и физичком свету и човековом телу. Физика, метафизика и хиперфизика представљају тријаду која симболизује човека на овој равни. (ц) 10, или њихов укупни износ, универзум је као целина, у свим својим изразима, а такође и његов микрокосмос – човек, с његових десет отвора. Ако оставимо за тренутак на страну вишу декаду (космос) и нижу декаду (човека), прва три броја засебних седмица категорички упућују на Дух, Душу и аурички омотач људског бића, као и на виши натчулни свет. Доња четири, илити четири аспекта, такође припадају човеку, исто као и универзалном космосу, пошто је целину саставио Апсолут. Ако се та три одвојена или одељујућа ступња бића замисле, сходно симболици источњачких религија, као да се налазе у једном јајашцу или јајету, име тог јајета биће Свабават, или свебиће на испољеној равни. Овај универзум заправо нема ни центар ни периферију, али у појединачном и коначном уму човека он има такво одређивање, што је природна последица ограничења људске мисли. На Дијаграму ИИ, као што у њему и пише, не треба се обазирати на бројеве из прве колоне, пошто се они односе само на хијерархију боја и звукова на метафизичкој равни и нису карактеристични бројеви људских принципа или планета. Људски принципи измичу набрајању и попису, јер се сваки човек разликује од свих осталих људи, баш као што на кугли земаљској нема две влати траве које су потпуно исте. Набрајање је овде питање духовног развоја и природне превласти једног принципа над другим. Код једног човека то може бити Буди, који стоји као број један; код другог, ако се ради о грубој чулној особи, нижи Манас. Код једног ће физичко тело, или можда Прана, животни принцип, бити на првој и највишој равни, као што је случај са изразито здравим човеком, који пуца од виталности; код неког другог то може да се нађе тек на шестом или седмом месту. Осим тога, боје и метали који одговарају 584 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам планетама и људским принципима, као што ћемо размотрити, нису они који су егзотерички познати савременим астролозима и окултистима запада. Да видимо одакле је савремени астролог добио своје представе о подударању планета, метала и боја. Овде се присећамо једног савременог оријенталисте који, пошто суди по пукој спољашњости, тврди да су стари Акадијци (као и Халдејци, Индуси и Египћани) гајили грубу идеју да универзум, а на исти начин и земља, личи на преврнуту чинију у облику звона! Он то доказује указујући на симболичке приказе на неким акадијским натписима, као и на асирске резбарије. Међутим, овде немамо простора за објашњавање како је један асириолог у заблуди зато што су сви такви прикази само симболи Каргакуре, Светске планине или Меруа, и односе се само на северни пол, земљу богова.  Астрологија и лунарне седмице Ево како су Асирци утаначили своје егзотерично учење о планетама и њиховим сагласностима: Број Планете Метали Боје Соларни дани у седмици 1 Сатурн Олово Црна Субота (отуда Сабат, у част Јехове) 2 Јупитер Калај Бела, али једнако често и пурпурна или наранџаста Четвртак 3 Марс Гвожђе Црвена Уторак 4 Сунце Злато Златножута Недеља 5 Венера Бакар Зелена или жута Петак 6 Меркур Жива Плава Среда 7 Месец Сребро Сребрнобела Понедељак 585 Рад ИИ Овакав начин разврставања сада су усвојили хришћански астролози, са изузетком редоследа дана у седмици, од чега су, повезивањем соларних назива планета са лунарним седмицама, направили велику збрку, као што је већ показано у Раду И. То је птолемејски геоцентрични систем, који приказује универзум као у наредном дијаграму, са нашом Земљом у центру универзума, и са Сунцем као планетом, четвртом по реду. Пошто се хришћанска хронологија и редослед дана у седмици свакодневно осуђују због заснованости на потпуно погрешном астрономском темељу, крајње је време да се почне и са реформом у астрологији, утемељеној на сличним смерницама, која нам је у целости дошла од халдејске и асирске егзотеричке руље. Међутим, подударности изложене у овим радовима су чисто езотеричке. Из тог разлога произилази да, кад се планетама сунчевог система дају називи или се симболички приказују (као на Дијаграму ИИ), не треба мислити да се то односи на сама планетна тела, изузев као на узорке, на чисто физичкој равни, седмочлане природе психичког и духовног света. Материјална планета може да се подудара само са нечим материјалним. Тако, кад се каже да Меркур одговара десном оку, то не значи да објективна, предметна планета има било каквог утицаја на десни орган вида, него да се оба мистично слажу посредством Будија. Човек своју Духовну душу (Буди) изводи из суштине Манаса Путри, Синова мудрости, који су божанска бића (или анђели), која управљају и владају планетом Меркур. 586 ТАЈНА ДОКТРИНА õ Окултизам На исти начин су Венера, Манас и лево око одређени као подударности. Егзотерички, заправо, не постоји таква повезаност физичких очију и физичких планета; но, езотерички постоји: јер десно око је „око мудрости”, тј., оно се магнетски слаже са оним окултним центром у мозгу који називамо „треће око”; док лево око одговара интелектуалном мозгу, или оним ћелијама које су на физичкој равни орган способности мишљења. То показује кабалистички троугао, Кетер, Хохма и Бина. Хогма и Бина, или Мудрост и Интелигенција, Отац и Мајка, или пак Отац и Син, на истој су равни и узајамно реагују.  Виђење звукова и слушање боја Када се индивидуална свест окрене ка унутра, долази до спајања Манаса и Будија. У духовно препорођеном човеку та удруженост је стална, пошто се Виши Манас везује за Буди иза прага Девахана и тада се каже да Душа, или пре Дух – који не треба бркати са Атмоанм, НадДухом – има „једно једино (посебно) око”. Другим речима, езотерички, „треће око” је активно. Тад се Меркур зове Хермес, а Венера Афродита, те им њихов спој у човеку на психофизичкој равни доноси име Хермафродит, или Андрогин. Међутим, духовни човек је потпуно одвојен од полности. Духовни човек се непосредно слаже са вишим „обојеним круговима”, божанском призмом која произлази из Јединственог Бескрајног Белог Круга, а физички човек произлази из Сефирот, које су гласови или звукови источњачке филозофије. А ти „гласови” су нижи од „боја”, јер то су седам нижих Сефирот, или објективних Звукова, који се не чују него виде, као што излаже Зохар, 1 а такође и Стари завет. Јер кад се правилно преведе, 18. стих XX поглавља Изласка гласи: „И народ виде Гласове” (или Звукове, али не „грмљавину”, како је сад преведено);2 а ти Гласови или Звукови су Сефирот.3 1 Оп. цит., ИИ, 81, 6. (Нап. ауторке) 2 У преводу Ђуре Даничића стоји: „И сав народ виде гром и муњу...” (Нап. уред.) 3 Видети Франк (Францк), Дие Кабалла, стр. 314 и даље. (Нап. ауторке) 587 Рад ИИ На исти начин се ту каже да се десна и лева ноздрва, у које је удахнут „Дах Животā”,1 подударају са Сунцем и Месецом, пошто су БрамаПрађапати и Ваћ, или Озирис и Изида, родитељи природног живота. Тај четворочлани скуп, наиме два ока и две ноздрве, Меркур и Венера, Сунце и Месец, сачињавају кабалистичке анђелечуваре четири угла Земље. Исто је и у источњачкој езотеричној филозофији, која, међутим, додаје да Сунце није планета него средишња звезда нашег система, а да је Месец мртва планета, из које су нестали сви принципи, те да су обоје замене – Сунце за невидљиву међумеркурску планету, а Месец за једну планету која се изгледа сада потпуно изгубила из вида. То су четири Махарађаха, „Четири богоугодника” повезана са кармом и човечанством, космосом и човеком, у свим њиховим облицима. То су: Сунце, или његов заступник Михаил, Месец, или заступник Габријел, Меркур – Рафаел, и Венера – Уријел. Једва да има потребе да се и овде каже како се, у езотеричком систему, ретко спомињу сама планетна тела, јер су она само физички симболи, него се по правилу под тим називима циља на њихове космичке, психичке, физичке и духовне силе. Укратко, седам физичких планета су нижи Сефирот из Кабале, и наше тројно физичко Сунце, чији одраз само ми видимо и које је симболички представљено, боље рећи оличено, Горњом тријадом, или Сефиротском круном.2 Осим тога, било би добро указати на то да се бројеви, који су на Дијаграму И повезани са психичким принципима, појављују обрнуто од оних у егзотеричним списима. То је зато што су бројеви у вези са тим сасвим произвољни и у свакој школи су друкчији. Неке школе рачунају три, неке четири, неке шест, а неке седам, као што је случај са свим будистичким езотеричарима. Као што је раније речено, езотерична школа је од четрнаестог века била подељена на два одељка, један за унутарње Лануе или напредније Челе, а други за спољни круг, или лаичке Челе. Господину Синету је у писмима која је добио од једног Гуруа било изричито речено да не може да буде поучен правој езотеричној доктрини, која се објављује само заветованим следбеницима унутарњег 1 Постање, ИИ, 7. (Нап. ауторке) 2 За потврду можемо да се обратимо делима Оригена, који каже да су „седам владајућих даимона” (генија или планетарних управљача) Михаил, Сунце (налик лаву): други по реду је Бик, Јупитер, или Суријел, итд.: и сва та „Седморица Присуства” су Сефирот. Сефиротско дрво је дрво божанских планета, како га је назвао Порфирије, или Порфиријево дрво, како се обично назива. (Нап. ауторке)